Milica Pešić: Grčka osvetlala obraz Balkanu

Izvršna direktorka Instituta za medije i različitosti sa sedištem u Londonu, Milica Pešić, u Intervjuu nedelje RSE govori o tome kako se u izbegličkom talasu, a pre toga u godinama ekonomske krize, od 2009. "zaboravilo" na jednu od prioritetnih vrednosti evropskog društva – multikulturalnost.

Siromašna Grčka je pokazala svoju humanost prema izbeglicama, za razliku od mnogih zemalja, među kojima prednjače bivše države istočnoevropskog bloka, koje se zatvaraju, do fizičkog ograđivanja žicama.

Intervju nedelje: Milica Pešić

"Mislila sam da nikada više neću videti žičane ograde na ovom prostoru, ali opet su se pojavile", kaže Milica Pešić, koja prenosi i svoja iskustva iz mnogih zemalja koje se pogrešno percipiraju kao "muslimanske zemlje".

Pešić je radila na razvoju multinacionalnih, višegodišnjih programa različitosti u medijima u Evropi, Zapadnoj Africi, na Karibima.

Izveštavala je za BBC, Radio Slobodna Evropa, Tajms, TV Srbija... Bila je angažovana u njujorškom Univerzitetu, Međunarodnoj federaciji novinara (Brisel), i u AIM-u, sa sedištem u Parizu.

Biće moderator panela "Uticaj izbegličke krize na javne medije", koji se organizuje u Helsinkiju, povodom Svetskog dana slobode štampe, početkom maja.

RSE: Kakav bi bio portret izbeglice na osnovu pisanja svetskih medija?

Pešić: Većina medija bi ga prikazala, nju ili njega, kao siromašnog, beskućnika u strahu od rata, ali također i kao nekoga ko je parazit i dolazi da živi na račun onih koji plaćaju porez, donose terorizam i ekstremizam.

RSE: Šta se događa u Evropi pod ovim talasom izbeglica? Koliko se sama Evropa menja? Koliko se menja njen odnos, posebno, prema muslimanima? Šta je sa principom politike multikulturalnosti?

Pešić: Evropa je počela da se menja sa ekonomskom krizom, kada govorimo o multikulturalnosti. Sada se ovo samo nadovezalo. Do pre nekoliko godina, bilo je jasno da različite zemlje u Evropi, a i šire, imaju različite politike kako da se to što postoji u društvu reguliše na različite načine. Postoje građani koji nisu svi iste religije, istog etniciteta, iste rodnosti i tako dalje.

Primenjivan je melting pot – američki model, u Francuskoj je postojala građanska asimilacija, gde ste vi, pre svega Francuz, a vaša veroispovest i vaš etnicitet su vaša privatna stvar. Britanija je imala multikulturalnost, kao i Holandija. Godine 2009. već se govorilo o interkulturalnosti, kao o nekom sledećem stepenu.

Ovo što se sada dešava, trebalo bi da otvori prostor za razgovore o tome gde smo kao Evropa. Evropa više nije samo hrišćanska. Ne govorim samo o izbeglicama. U Evropi postoje ljudi koji nisu beli. Ali, kada gledate evropske medije, ili kada ih čitate, pogotovo kada gledate koga novinari intervjuišu, to su uglavnom belci, preko 60 godina, muškarci.

RSE: Kako bi svet izgledao bez migracija, bez izbeglica?

Pešić: Vi znate da bi bez Ajnštajna svet izgledao drugačije, a on je bio izbeglica. Tesla je bio izbeglica. Došao u jedan novi svet. Kako bi svet danas izgledao bez Apple a njegov tvorac je bio izbeglica. Kako bi Srbija izgledala da se svi mi, koji smo otišli iz Srbije, koji pomažemo svoje porodice, finansijski i na druge načine, vratimo bez ičega?

Zamislite da se zatvore granice i da Svetsko prvenstvo u fudbalu ne može da se održi u Dohi, zato što nema migranata koji su dovedeni da grade stadione. Zamislite da se svi Latinosi, koji obrađuju beskrajna poljoprivredna polja u Kaliforniji, vrate u Meksiko ili u Južnu Afriku. Zamislite šta bi bilo sa Singapurom ili sa Dubaijem da se svi oni, koji nisu lokalci, vrate kućama.

RSE: Vi dosta putujete po svetu, posebno po takozvanim muslimanskim zemljama. Kako se oni odnose prema manjinama?

Pešić: Drago mi je da ste rekli takozvanim, zato što se zaboravlja da su zemlje, u kojima je većinsko muslimansko stanovništvo, u većini slučajeva sekularne države. Tamo postoje i druge veroispovesti. Mislim da će izbeglička kriza otvoriti razgovor o tim različitostima koja postoje u njihovim društvima i da će razgovarati o diverzitetu unutar islama.

Pre izbegličke krize, kada odete u bilo koju od tih zemalja, oni bi vas pitali – zašto Zapad ne voli muslimane, zašto zapadni mediji u negativnom smislu govore o muslimanima. Od kada je ova izbeglička kriza počela, a mi putujemo poslednjih godinu dana po raznim zemljama, bliskoistočnim ili severno-afričkim, retko vas to neko pita.

RSE: Gde ste sve bili poslednjih meseci?

Pešić: Kina, Šri Lanka, Južni Sudan, Egipat, Maroko, Alžir, Tunis, Libija, Liban, Rusija i Kuba.

RSE: Kako biste ocenili britanske medije i način na koji oni govore i pišu o izbeglicama?

Pešić: Najskorije istraživanje koje je rađeno pokazuje da u Britaniji više mediji koriste neprimereni govor, kada su u pitanju izbeglice, nego političari, što je drugačije nego u istočnoj Evropi. Imamo u Britaniji ženu, koju bih uporedila sa novinarkom Milom Štulom iz vremena naših ratova, koja je nazvala izbeglice "bubašvabama", na šta su se i UN nacije osvrnule. Na žalost, tabloidi, koji dominiraju u medijima u Britaniji, samo menjaju objekat svoje mržnje. Pre 20 godina to su bili Romi. Kada se više otvorila EU, onda su to bili vodoinstalateri iz Poljske.

Svako malo, postoji neka kategorija ljudi na koju će tabloidi da se ostrve. Postoje i kvalitetni mediji, kao Gardijan ili BBC, ali njihova popularnost, među većinom stanovništva, daleko je manja nego tabloida. Najveći tabloid u Britaniji ima tri miliona čitalaca dnevno. Jedan Gardijan nema ni 200.000.

RSE: Povremeno, mediji koji nisu tabloidi, razotkrivaju kako se vlast ponaša prema izbeglicama. Independent je otkrio da su vlasti vratile tri puta više dečaka i devojčica, u zemlje iz kojih su došli, onog trenutka kada su postali punoletni.

Pešić: Pre 15-tak godina, kada su počeli dolaziti Romi, pisalo se o "invaziji Roma koji osvajaju naše ulice" i slično. Onda se ispostavilo, da je među svima onima koji dolaze u Britaniju, samo 0,03 posto Roma. Gardijan je naručio istraživanje na temu šta donose migranti. Ispostavilo se da doprinose britanskoj ekonomiji. Da nema ljudi, koji su došli odnekud, da nema migranata, britanska ekonomija bi stala. Sigurna sam, ne samo britanska.

RSE: Mogu li se danas takve stvari pročitati, vezane za ovaj talas izbeglica?

Pešić: Još se takve priče ne otvaraju i još uvek postoji neshvatanje na političkom nivou. Izuzeci su Angela Merkel i papa. Nemačka ekonomija je, nekoliko decenija posle Drugog svetskog rata, dobrim delom počivala na gastarbajterima. Očigledno je da se to u Nemačkoj još uvek shvata. Ali je malo ljudi kao što je njih dvoje.

Milica Pešić u beogradskom studiju RSE, april 2016.

RSE: Kakve su prosečne poruke koje šalju javne ličnosti, posebno političari, u Evropi?

Pešić: "Invazija","Ugroziće ekonomiju", "Ugroziće socijalnu politiku", "Nema mesta u školama za njih", "Doneće terorizam". Terorizam itekako cveta na domaćem terenu, u zapadnim zemljama. Nema potrebe da se uvozi, kada postoji usred Pariza, Brisela i Londona.

RSE: Ima li sličnih gestova onom koji je učinio finski premijer koji je pozvao izbeglice da dođu u njegovu kuću, otvorio vrata i rekao da će primiti porodice izbeglica? Da li je neko sledio njegov primer?

Pešić: Od političara, koliko je meni poznato, nije, ali ćete naći u Švedskoj dosta primere na nižem nivou. Imate masu primera u Britaniji, gde su građani otvorili vrata svojih domova izbeglicama, kao i u Grčkoj, koja je u krizi, a ljudi otvaraju vrata i primaju "te nehrišćane u svoje kuće". U Britaniji masovno ljudi provode mesece u Kaleu, u onoj "džungli sa izbeglicama", pokušavajući da im pomognu. Britansko društvo ne čini dovoljno za ljude koji imaju, po međunarodnim zakonima, pravo da uđu u Britaniju.

RSE: Zanimljiv je da u takozvanim istočnoevropskim zemljama, kao što je Češka, Slovačka, Poljska, Bugarska imaju vrlo rigidan odnos prema izbeglicama.

Pešić: Zanimljivo je, ali nije toliko neobično. To sve je deo jedne kulture netolerantnosti, koja traje decenijama. U Rumuniji je nedavno novinar, to je bilo pre dve nedelje, voditelj poznate emisije izgubio posao. Urednik ga je pritiskao da poveže izbegličku krizu sa ekstremizmom. On je odbio. To se dešava. U postkomunističkim i postsocijalističkim zemljama zatvorenost uma, koja je postojala jako dugo, nastavlja se.

U selima u Bugarskoj, kada uđe sirijska porodica, iznajmi kuću i plati za to, seljaci se okupe i hoće da ih isteraju. Kada pitate seljake zašto to rade, oni kažu "vidite šta se na medijima govori o tome ko su ovi ljudi, nama takvi ne trebaju". Sedam izbeglica uđe u Slovačku, pa se digne velika prašina. U Litvaniji zatvaraju granice, kao što ih i Mađari zatvaraju, bodljikavom žicom. To je tužno i tragično.

RSE: A kakav uticaj mogu mediji imati, pokazuje ona čuvena fotografija utopljenog dečaka na jednoj plaži u Grčkoj. Posle toga se promenila priča o migrantima u celoj Evropi.

Pešić: Mediji mogu, itekako, da učine puno. Sigurno se sećate za vreme naših ratova, kada su slike iz logora Omarska stigle do javnosti, da se naglo promenio odnos političara prema tome šta se dešava u Bosni i Hercegovini. Isto je i sa tim dečakom. Ta fotografija je promenila sliku o izbeglicama. U principu, mediji mogu da izmene način razmišljanja i odnos koji ljudi imaju prema određenim temama.

RSE: Ili fotografija momka u Idomeniju sa ceduljom na kojoj piše "Izvinite zbog Brisela".

Pešić: Veća svest postoji među ljudima koji su na ivici opstanka nego sami mediji. Tu dolazimo do teme, koja je ključna, a to je, šta je uloga medija. To je nešto što ne važi samo za ove prostore, nego važi za sve prostore. Odgovornost medija je za reč koja se izgovori. Mediji ne treba samo da daju dve polarizovane strane i da se na tome završi.

RSE: Koliko društvene mreže upotpunjavaju taj prostor?

Pešić: Društvene mreže preuzimaju polako ulogu informisanja građana, pogotovo među mladim ljudima. To sada pokazuju brojne studije. Sve više i više mladi ljudi društvene mreže koriste kao jedini izvor informacija. To može da bude i opasno jer ko su ti koji nude informacije.

S druge strane je fantastično da vi vidite da postoje, i na našim prostorima, ovde u Srbiji, ljudi koji nisu novinari, a koji su otvorili temu izbeglica na društvenim mrežama i zgražavaju se nad ponašanjem novinara i načinom na koji mediji informišu. Nude, makar, neke teme za razmišljanje, što je fantastično.

RSE: Ima jedna priča, iz ove domaće sredine, o jednoj potpuno nepoznatoj osobi, Ivani Karalejić.

Pešić: Čuli smo svi za nju. Neko, ko nije novinar, shvati koliko je važna tema i koliko je bolno to sve. Nudi informacije koje ne možete da nađete u ovim tradicionalnim medijima.

RSE: Nju je posebno isprovocirao natpis u britanskim medijima "Težak život migranata u Britaniji, voze se taksijem, spavaju u hotelima i imaju džeparac".

Pešić: Tačno. To su britanski tabloidi.

RSE: Ili pitanje "otkud siromašnim izbeglicama mobilni telefoni"?

Pešić: Kao da živimo u XIX veku. To im je jedino ostalo kao način komunikacije sa onima koje su ostavili iza sebe ili koji ih čekaju negde.

RSE: I Vi ste pripadnik manjine u Velikoj Britaniji? I Vi ste prošli taj period. Kakvo je Vaše iskustvo?

Milica Pešić, Beograd, april 2016.

​Pešić: Došla sam iz istočne Evrope, pre svega me tu negde svrstavaju. To znači, kada govorim u stereotipima, to je neko ko najčešće traži samo rupe u zakonu, neko ko, pre svega, vidi prevaru kao način da dođe do nekih stvari. U slučaju žena iz Istočne Evrope, mi smo opasne po britanske muškarce jer bez razlike da li su oženjeni i imaju decu, mi ih biramo, hvatamo muževe, mi odlučujemo. Sve plaćamo kešom i mnogo smo glasni.

I to je verovatno jedan od razloga što se bavim ovim čime se bavim.

Svi smo mi manjine. Što je rekao moj kolega iz Feral Tribjuna svojevremeno, kada je radio istraživanje na temu manjina, najmanja manjina u Hrvatskoj su ljudi koji se smeše. I to je već sada naš Balkan, gde smo svi namršteni. Dakle, svi smo mi manjine, ili zato što ste žena, ili zato što ste određenih godina, ili zato što imate neke zdravstvene ili druge probleme.

Mediji bi trebali da daju prostor svim tim varijantama. Ne pitaj penzionera samo o promeni penzije. Penzioner takođe ima i druge brige. Ne pitaj pripadnika LGBT zajednice samo onda kada se menja zakon ili kada je pretučen neko iz te zajednice. Oni plaćaju porez, oni idu u škole.... Uključi građane u sve ono što je važno za tvoje društvo, u sve rasprave, bez obzira na njihov etnicitet, veru, rodnost. Nije potrebno da im samo praviš geta u svojim medijima, u kojima postoji stranica za žene, ili jutarnji program od 7:00 do 9:00 za ovu ili onu manjinu.

RSE: Kakvo je lice u izbegličkoj krizi pokazao postratni Balkan?

Pešić: Prošle godine, negde u avgustu i septembru, izgledalo je da u Srbiji postoji razumevanje za izbeglice jer smo mi nedavno imali naše ratove. Ali, polako se sve to promenilo i sada nailazite na naslove tipa "otkud sirijskim izbeglicama telefoni". Od svih balkanskih zemalja, ipak je Grčka najsvetliji primer. Grčka grca u ekonomskoj krizi, ali primaju izbeglice, pokušavaju da im pomognu.

Dakle, ima jako dobrih primera, ali ima i zatvorene granice i bodljikave žice. Mislila sam da nikada, za svoga života, više neću videti bodljikave žice na ovim prostorima. Ali, eto, pojavile su se opet.