Zahtevom za rehabilitaciju Draže Mihailovića zatraženo je poništenje presude kojom je posle Drugog svetskog rata Mihailović osuđen na smrt, a prethodno su mu oduzeta sva građanska prava. U zahtevu za rehabilitaciju, se navodi da Mihailoviću u sudskom postupku nisu bila omogućena osnovna ljudska prava - pravo na odbranu i pravično suđenje, kaže Aleksandar Nedić, funkcioner Srpske liberalne stranke:
"Razlog za podnošenje zahteva je taj da su pokret Draže Mihailovića i partizanski pokret izjednačeni u Skupštini Srbije 2005. godine. Dolazi do nelogičnosti, pokret Draže Mihailovića je izjednačen, a Draža Mihailović je i dalje ratni zločinac. Takođe, po našem zakonodavstvu čovek ima pravo na žalbu, a na sudu koji je osudio Dražu Mihailovića on nije imao prava na žalbu. Dakle, to je veoma lako, sud bez obzira na to da li je za levu ili desnu stranu, ovu ili onu opciju, mora da sudi po zakonu. Zatim, mora da se pronađe mesto na kojem je on pokopan zajedno sa hiljadama Beograđana koji su stradali posle ulaska Titovih partizana. Danas smo dobili pismo od državne bezbednosti u kojem nas oni tačno upućuju kome su predali dokumenta koja se tiču streljanja i ukopa generala Draže Mihailovića."
Vojislav Mihailović, unuk Draže Mihailovića, takođe je podneo zahtev za rehabilitaciju decembra 2006 godine. Sud je od arhiva tražio pribavljanje materijala neophodnog za odlučivanje i na tome je čitav proces usporen.
Direktorka Istorijskog arhiva Srbije Branka Prpa smatra da sud nije kompetentan da donosi odluku jer nema istorijska saznanja koja su mu potrebna da bi u takvom slučaju doneo ispravnu odluku:
"Kao neko ko je istoričar po profesiji, kao neko ko je direktor ustanove koja čuva kompletni fond uprave grada Beograda, dakle, Nedićeve uprave i Gestapoa. Ja sam zgrožena. Pitam se koji to sudija zna više od istoričara, koji je to sudija ušao u arhive i pogledao šta je to što inkriminiše ljude koji su posle Drugog svetskog rata bili osuđeni za zločine. Mislim da takve stvari ne bi trebalo raditi, da to nije istorija, da to nije polje slobode kojim se krećemo prema svojim afinitetima – istorija je polje činjenica. Mislim da bi ovo ludilo zaista trebalo da prestane i da se sudske odluke više ne mogu donositi bez ozbiljnih ekspertiza i znanja koje poseduju istoriografija i arhiv."
Iz Saveza antifašista Srbije nisu iznenađeni podnošenjem zahteva, kaže Nebojša Dragosavac, jer to između ostalog omogućuje i Zakon o izjednačavanju prava partizana i ravnogoraca, koji oni, kaže Dragosavac, potpredsednik saveza antifašista, preko Ustavnog suda pokušavaju da obore:
"Međutim, Ustavni sud nije dozvolio da izustimo ni reč tim povodom. Očigledno bi to trebalo posmatrati u širem kontekstu, podrazumevajući i štetne posledice prema Evropskoj uniji. Jer, kako mogu da nas shvate, na primer, Francuzi kada oni ne praštaju Petenu, ili na primer Norvežani koji ne praštaju Kvinslingu. Prema tome, ne verujem da će sud žuriti sa donošenjem ove odluke, iako ništa nije isključeno. Neprestano smo se oglašavali, ukazivali i iznosili fakte trudeći se da ne dajemo neke kvalifikacije već da ukažemo na nepobitne istorijske činjenice. Napravili smo čak tri izdanja knjige koje ukazuju na suštinu četničkog pokreta."
Usvajanja zakona o izjednačavanju prava partizna i četnika, kao i Zakona o rehabilitaciji, širom Srbije usledili su procesi rehabilitacije. Slobodan Jovanović je rehabilitovan, a ishod sudskog zahteva čekaju i srodnici Milana Nedića. Koliko god da se stručna i politička javnost spore oko lika i dela Draže Mihailovića, postavlja se pitanje u kojoj meri rehabilitacija političkih osuđenika ostvaruje svrhu, ako se o problemima rehabilitacije još uvek govori sa duboko podeljenih stanovišta istorije i nauke, žrtve i sudije.