Mekmikin: Bez Sarajevskog atentata ne bi bilo Prvog svetskog rata

Veliki rat se mogao izbeći da nije bilo Sarajevskog atentata, kaže za RSE Šon Mekmikin (Sean McMeekin), profesor istorije na Univerzitetu Koc u Istanbulu.

“Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika je bio neočekivani događaj koji je rat učinio mogućim. Smatram da bi bez Sarajevskog atentata najverovatniji scenario bio neka vrsta trećeg balkanskog rata između Turske i Grčke negde u leto 1914, što je moglo da vodi širenju sukoba, ali i oživljavanju “Koncerta Evrope”, jer nijedna velika sila nije želela rat globalnih razmera”.

On ističe da su pre svega Nemačka i u izvesnoj meri Rusija vodile najagresivniju politiku jer su bile najmanje zadovoljne svojom pozicijom u tadašnjem globalnom poretku.

Knjige Šona Mekmikina „1914 – odbrojavanje do rata“ i „Rusko poreklo Prvog svetskog rata“ izazvale su veliku pažnju ne samo stručne javnosti. Kritičari smatraju da poput Kristofera Klarka i Margaret Mekmilan i Mekmikin spadaju u istoričare revizioniste uzroka Prvog svetskog rata.

„Istorija se sve vreme preispituje i dopunjuje. Istoričari i dalje imaju različita mišljenja o padu Rimskog carstva, zatim Francuskoj revoluciji koja je izbila pre više od dva veka. Smatram da će biti nastavljene polemike o 1914-oj i u narednih nekoliko vekova“, kaže Mekmikin.

Odgovornost Rusije za Prvi svetski rat

RSE: Vi ste jedan od istoričara koji je poslednjih godina doveli u pitanje „Fišerovu kontroverzu“ po kojoj je Nemačka, uz Austrougarsku, jedini krivac za Prvi svetski rat, tvrdeći da su i druge sile odgovorne. Vi čak smatrate da je Rusija možda najodgovornija.

Mekmikin:Od istoričara se često traži da okrive samo jednu stranu, u ovom slučaju samo jednu silu za Prvi svetski rat. Smatram, međutim, da to ne odslikava pravo stanje stvari. Problem sa “Fišerovom školom” mišljenja je u tome što se fokusiranjem samo na Nemačku gube iz vida ostali, veoma važni aspekti situacije koja je dovela do Prvog svetskog rata. To znači da ako se samo analiziraju nemački izvori onda se ima na umu samo jedan ugao. Stoga da bi se shvatilo šta se desilo 1914. moraju se analizirati i ostali izvori kojima raspolažu sve velike sile.

Problem sa “Fišerovom školom” je i u tome što se usredsređivanjem samo na krivicu Nemačke ne objašnjava zašto se rat loše završio po nju. Cilj austrougarskih i nemačkih diplomata nakon Sarajevskog atentata je bio da se lokalizuje sukob, odnosno da se ograniči na Balkan. Naravno, njihova namera je bila nerealna, ali bi za Berlin i Beč bilo idealno da se Austro-Ugarska obračuna sa Srbijom bez mešanja ostalih velikih sila.

Istovremeno, cilj Rusije je bio da se sukob proširi na evropski kontinent, kako bi osigurala da se na njenoj strani angažuju i Francuska i Britanija. Naravno, ne tvrdim da je Rusija jedino odgovorna za rat, ali se može govoriti o kombinaciji odgovora Beča i Berlina na Sarajevski atentat a nakon toga reakcije Sankt Petersburga na presiju Austro-Ugarske na Srbiju. To je dovelo do Velikog rata.

RSE: U vašim knjigama potencirate da je veliku ulogu u podizanju tenzija igralo nastojanje Rusije godinama pre rata da izađe na topla mora i da se sukobljavala sa Turskom oko prolaza kroz Bosfor i Dardanele.

Mekmikin: Da ponovim, nije samo Rusija težila da ostvari geopolitičke ciljeve, već i sve ostale velike sile. Međutim, može se reći da su pre svega Nemačka i u izvesnoj meri Rusija vodile najagresivniju politiku jer su bile najmanje zadovoljne svojom pozicijom u tadašnjem globalnom poretku. Međutim, istoričari se uglavnom fokusiraju na rast vojne moći Nemačke zanemarujući i ubrzano jačanje ruske armije. Takođe, gubi se iz vida da Rusija nije bila toliko zabrinuta zbog globalnog uspona Nemačke, koliko zbog rasta uticaja zvaničnog Berlina u Turskoj, a naročito aktivnog učešća Britanije u modernizaciji turske flote.

Jedan od glavnih ciljeva spoljne politike Rusije bio je nesmetan prolaz njenih brodova kroz moreuze u Mediteran, koje je Turska zatvorila tokom rata sa Italijom1911-2. godine i u velikoj meri u vreme balkanskih ratova. Rusija je nastojala da iskoristi ovu i druge krize za slabljenje Turske i jačanje svog uticaja na Mediteranu. U tom kontekstu, Sarajevski atentat je bio idealan povod za Sankt Petersburg za militarizaciju sukoba, jer je u krizu bila involvirana i njena saveznica Srbija.

Zanimljivo je da nakon vesti o Sarajevskom atentatu, ruski ministar spoljnih poslova Sazonov odmah zatražio da ga obaveste o borbenoj gotovosti Crnomorske flote, tačnije da li je moguće da iskrca trupe na Bosfor za 4-5 dana nakon mobilizacije.

RSE: Tvrdite i da se Rusiji žurilo jer je Turska započela modernizaciju flote.

Mekmikin: Očekivalo se da prvi veliki borbeni brodovi koje je Turska naručila iz Britanije stignu u julu 1914. To je brinulo ne samo Rusiju već i Grčku.

Dakle, te godine je bila aktuelna pomorska trka u naoružanju između Rusije, Turske i Grčke a ne Nemačke i Britanije, kako to tvrde istoričari koji pripadaju “Fišerovoj školi”. Nadmetanje Berlina i Londona u modernizaciji flote je dostiglo vrhunac 1911.

Jermeni u Turskoj kao “peta kolona” Rusije

RSE:Pominjete i da je Rusija koristila Jermene u Turskoj kao “petu kolonu”.

Mekmikin: To je neosporno. To je bila tadašnja eksplicitna ruska politika. U Tbilisiju gde je bilo sedište ruske armije na Kavkazu, razmatralo se slanje pomoći i naoružavanje jermenskim borcima. Naravno, to se dešavalo sa ruske strane granice. Međutim, kudikamo je više nepoznanica o zbivanjima sa otomanske strane.

Zanimljivo je da je šef ruske diplomatije Sazonov uputio instrukciju armijskoj grupaciji na Kavkazu da ne želi da Jermeni ustanu protiv otomanskih vlasti pre nego što usaglase akciju sa ruskom vojnom komandom. Međutim, iako je o tome bilo mnogo reči, prema dosada raspoloživim arhivama Rusija nikada nije dala nalog Jermenima za pobunu. Znamo kako se sve završilo, mislim na stravnični masakr koje su turske snage počinile nad Jermenima, čiju brutalnost je podstaklo i uverenje vlasti u Istanbulu da su Jermeni “peta kolona” Rusije.

RSE: Da se vratimo uzrocima Prvog svetskog rata. Vi i još neki istoričari smatrate da se globalni oružani sukob mogao izbeći da nije bilo Sarajevskog atentata.

Mekmikin: Istina je veoma složena. Međutim, smatram da se Veliki rat mogao izbeći da nije bilo Sarajevskog atentata. Ubistvo austrougarskog prestolonaslednika je bio neočekivani događaj koji je rat učinio mogućim. Smatram da bi bez Sarajevskog atentata najverovatniji scenario bio neka vrsta trećeg balkanskog rata između Turske i Grčke negde u leto 1914, što je moglo da vodi širenju sukoba, ali i oživljavanju “Koncerta Evrope”, jer nijedna velika sila nije želela rat globalnih razmera.

Međutim, nakon Sarajevskog atentata mnogi političari velikih sila počeli su da razmatraju ostvarenje spoljnopolitičkih ciljeva i vođenjem rata. Tako je Austro-Ugarska počela da planira vojnu akciju protiv Srbije. Istovremeno, Rusija je poručila Beogradu da ne prihvati ultimatum iz Beča i da se priprema za rat. Takođe, Sankt Petersburg se pripremao za rat uz podsticaj Pariza da ubrza mobilzaciju. Istovremeno, Berlin je dao takozvani “blank cheque” Beču za akciju protiv Srbije i uputio ultimatum Rusiji da obustavi mobilizaciju.

Dakle, može se govoriti i o pogrešnim procenama političara nakon Sarajevskog atentata koji, na primer, nisu razumeli do kraja posledice mobilizacije svojih armija, a što je dovelo do tada neviđenog rata.

Narativne zablude istoričara iz “Fišerove škole”

RSE: Međutim, da li bi rat izbio i da nije bilo Sarajevskog atentata imajući u vidu, između ostalog, trku u naoružanju, jačanje moći Nemačke koja je htela da prekroji dotadašnji globalni kolonijalni poredak, zatim socijalni darvinizam i mnoge druge faktore?

Mekmikin: Sva objašnjenja dugoročnih, strukturalnih uzroka – bilo da je reč o nemačkom imperaijalizmu, na čemu potencira “Fišerova škola” ili trci u pomorskom naoružanju, na šta ukazuju britanski istoričari – pate od takozvane narativne zablude. Naime, oni analiziraju događaj iz prošlosti, u ovom slučaju Prvi svetski rat, i nastoje da utvrde njegove uzroke. Međutim, da nije bilo ovog sukoba ili da je izbio na drugačiji način, onda bismo različiti gledali i na događaje i procese uoči 1914.

Da su, na primer, Francuska i Rusija uspele da čim je rat počeo slome nemačku armiju i okupiraju njenu teritoriju, kao što su planirale, onda bismo govorili o drugim aspektima rata: recimo o francuskom revanšizmu i širenju ruskog uticaja iza Karpata.

Dakle, Sarajevski atentat je izuzetno važan događaj jer su nakon njega stvorene nove okolosti i konstelacija u odnosima velikih sila. Naime, Franc Ferdinand je bio protiv rata i posle njegovog ubistva nije imao ko da utiče na vođenje takve politike u Beču. Nemački car je bio blizak Ferdinandov prijatelj i nije želeo da bude uvučen u rat na Balkanu, ali ga je razbesnelo ubistvo austrougarskog prestolonaslednika. Dakle, sve to je igralo ulogu.

RSE: Dakle, smatrate da se rat mogao izbeći da nije bilo Sarajevskog atentata?

Mekmikin: Kao što sam rekao, da nije bilo Sarajevskog atentata najverovatnije bi u leto 1914. došlo do rata između Turske i Grčke. To bi naravno izazvalo novo etničko čišćenje muslimana i hrišćana. Međutim, ne verujem da bi to dovelo do velikog evropskog rata. Na primer, mnogi smatraju da je bilo neizbežno da Rusija i Britanija ratuju na istoj strani 1914. No, njihovi odnosi su bili mnogo zategnutiji te godine nego između Londona i Berlina, koji su se približavali poslednje dve-tri godine uoči Prvog svetskog rata, dok su se Rusija i Britanija sukobljavali oko interesnih sfera u Aziji, pre svega oko Persije.

U Parizu su bili veoma zabrinuti zbog mogućnosti da se raspadne krhka i mukom zaokružena Velika Antanta sklapanjem sporazuma Britanije i Rusije 1907. godine. Dakle, istorija je mogla da krene sasvim drugim tokom da nije bilo atentata u Sarajevu.

Nejasna uloga ruskih diplomata u Beogradu 1914.

RSE: Kakva je u tom kontekstu bila uloga Srbije? Vi smatrate da ona takođe snosi deo odgovornosti za izbijanje rata, mada je premijer Pašić na neki način pokušao da upozori Beč da se sprema zavera, a činjenica je i da Srbiji tada nisu odgovarali oružani sukobi jer je izašla veoma iscrpeljana iz dva balkanska rata.

Mekmikin: Sama činjenica da razgovaramo o ovom zanimljivom i važnom pitanju pokazuje da uloga Srbije još nije do kraja razjašnjena. Manje vise se zna da je Dragutin Dimitrijević Apis, osnivač organizacije “Crna ruka”, suštinski bio organizator atentata. Malo ko od istoričara danas opovrgava tu činjenicu. Na kraju krajeva, sam Apis je to napisao u svom testamentu 1917. tokom Solunskog procesa.

Kada je reč o Pašiću, ima indicija da je pokušao da skrene pažnju Beču, međutim njegovo upozorenje da se sprema zavera nije bilo previše konkretno. Stoga se njegov potez može protumačiti i kao pokušaj da osigura svoju poziciju, odnosno neku vrstu alibija, nego kao dokaz da nije želeo da ima ikakve veze sa atentatom. Možda je načuo da se sprema zavera, ali da nema mnogo šansi da uspe. Stoga ne možemo da optužujemo Pašića što nije ozbiljno shvatio akciju zaverenika. Dakle, to ne znači da je Vlada Srbija saučesnica u atentatu.

Međutim, veoma je interesantno i važno pitanje uloge ruskih diplomata u Beogradu u vreme Sarajevskog atentata, a koje nije u potpunosti rasvetljeno. Mislim pre svega na vojnog atašea Altomonova i poslanika Nikolaja Hartviga. Apis je u testamentu napisao da je imao podršku Rusije za svoje akcije i da je od nje dobijao i finansijsku pomoć. Naravno, to je samo ispovest a ne i dokaz pa ne možemo sa sigurnošću znati kakvu je ulogu Rusija konkretno imala.

Istovremeno, veoma je upitna i opravdanost reakcije Austro-Ugarske. Najviši srpski zvaničnici verovatno nisu bili direktno umešani u Sarajevski atentat, ali niži nivoi vlasti po svojoj prilici jesu, kao što su pojedini pripadnici graničih jedinica. Takođe, postavlja se i pitanje da li su Apis i njegovi saradnici delovali autonomno ili su predstavljali neku vrstu vlade u senci. Sve su to i dalje nerazjašnjena pitanja i stoga kontroverze traju do dana današnjeg.

RSE: Kako u tom kontekstu vidite ulogu Gavrila Principa? Za deo Srba je heroj, dok ga drugi opisuju kao ubicu, a pojedini istoričari čak smatraju da je terorista i preteča Al Kaide.

Mekmikin: Sve zavisi od tačke gledišta. Smatram da niko ne može da ospori da je bio ubica. Na kraju krajeva, i on sam je na suđenju to u velikoj meri potvrdio. Naravno, ako se na ubistvo gleda kao na nužni čin za političko oslobođenje, onda je jasno zašto je Gavrilo Princip slavljen u Srbiji. No, smatram da ubistvo u svrhu ostvarenja nekog političkog cilja ne može biti opravdano u bilo kojim okolnostima. To je preovlađujući stav na Zapadu.

U današnje vreme politički motivisano ubistvo se označava kao terorizam. Naravno, mogu da razumem da će neko reći da je takav argument anahronizam jer je u to vreme u tom delu sveta bilo dosta politički motivisanih atentata pa ih je podesnije okvalifikovati kao anarhizam nego terorizam. Međutim, očito je reč o političkom terorizmu.

Za deo Srba je to svakako uvredljiv termin. Međutim, oni treba da shvate zašto slavljenje Gavrila Principa kao heroja izaziva kontroverze u drugim zemljama, pre svega u Austriji i Nemačkoj, jer je reč o čoveku koji je izvršio političko ubistvo a što je bilo okidač za Prvi svetski rat.

Istorija se sve vreme preispituje i dopunjuje

RSE: Koja je svrha novog istorijskog revizionizma? Da se pronađu novi izvori i na osnovu toga ponudi novi ugao gledanja na neke od događaja iz prošlosti, ili je u pitanju politički motivisano prekrajanje istorije, recimo da se umanjenjem odgovornosti Nemačke za Prvi svetski rat na neki način čak relativizuje i njena krivica za Drugi svetski rat?

Mekmikin: Istorija se sve vreme preispituje i dopunjuje. Naravno, mi istoričari očekujemo da naše knjige budu sve vreme aktuelne i važne, da izdrže test vremena. Smatram da je istorija koja se sada piše o izbijanju Prvog svetskog rata superiornija u odnosu na istoriju koja je nastajala u Fišerovo vreme zato što je omogućen pristup novim izvorima, takođe veća je vremenska distanca što omogućava veću nepristrasnost. Međutim, istoričari i dalje imaju različita mišljenja o padu Rimskog carstva, zatim Francuskoj revoluciji koja je izbila pre više od dva veka.

Smatram da će biti nastavljene polemike o 1914-oj i u narednih nekoliko vekova. Ne smatram da je to loše. Ljudi treba da budu zainteresovani za istoriju, da je uče. Po mom mišljenju istorijski izvori treba da sami po sebi govore o karakteru nekog događaja iz prošlosti. Međutim, to je veoma teško jer svi mi imamo politička uverenja i predrasude. Istoričari nastoje da nepristrasno tumače događaje i procese iz prošlosti, međutim niko od nas nije u potpunosti nepristrasan.

RSE: Nakon obeležavanja stote godišnjice Sarajevskog atentata, Evropa 28. jula obeležava i stotu godišnjicu od izbijanja Prvog svetskog rata. Centralna ceremonija u Sarajevu je protekla u znaku različitih kulturnih perfomansa tako da se veoma malo ukazivalo na politički aspekt ovog datuma. Međutim, čelnici Srbije i Republike Srpske su odbili da prisustvuju i organizovali su paralelnu manifestaciju u Višegradu.

Mekmikin: Svaka će zemlja verovatno želeti da na poseban način obeleži ovaj datum. Pretpostavljam da će to izazivati izvesnu teskobu u državama koje su izgubile rat, kao što je Nemačka, za razliku od zemalja koje su bile na strani sila pobednica. Naravno, svaka država treba da ima u vidu da način na koji bude organizovala ovu manifestaciju može izazvati reakciju drugih. Na primer, u Srbiji treba da shvate da se njeno nastojanje da podigne spomenik Gavrilu Principu i njegov tretman kao borca za slobodu – u drugim sredinama se može doživeti kao provokacija. U pojedinim zemljama ishod Prvog svetskog rata se prikazuje kao velika pobeda. Na primer, u Velikoj Britaniji ima nastojanja da se ponovo aktuelizuje krivica Nemačke, što naravno njeni građani i političari neće blagonaklono prihvatiti.

RSE: Srpski lideri nisu došli u Sarajevo sa obrazloženjem da je za njih uvredljiv natpis na Gradskoj većnici - u kojoj je održana centralna manifestacija povodom stote godišnjice atentata na Franca Ferdinanda – da su je tokom 1990-ih spalili i oštetili srpski zločinci.

Mekmikin: Može se razumeti zašto nisu prisustvovali ceremoniji. To samo potvrđuje koliko su ovi događaji prepuni emotivnog naboja za sve nacije. Stoga bi trebalo da svaka zemlja uvaži u izvesnoj meri osetljivost druge. U svakom slučaju, ovi i drugi incidenti koji se dešavaju još jedna su potvrda da Prvi svetski rat i dalje izaziva kontroverze.

Zapad se neće vojno angažovati u Ukrajini

RSE: Da li se mogu izvući neke pouke iz 1914. za sadašnju situaciju u svetu, pre svega za krizu u Ukrajini? Takođe, mnogi porede uspon Nemačke pre više od jednog veka sa sadašnjim jačanjem Kine.

Mekmikin: Istorija se nikada ne ponavlja na istovetan način. Veoma je atraktivna analogija koju ste pomenuli o usponu Nemačke i Kine. Međutim, smatram da je primerenije poređenje jačanja Rusije uoči Prvog svetskog rata i sada Kine. Ruska ekonomija je rasla do 1914. po stopi od 9 odsto godišnje. Dakle, jačanje Rusije je više destabilizovalo Evropu nego uspon Nemačke.

Kada nastojimo da izvučemo neke pouke iz istorije, ponekad na osnovu pogrešnih analogija naučimo pogrešne lekcije. Smatram da sadašnja kriza na Krimu i Ukrajini u celini mnogo više podseća na Krimski rat iz 1850-ih godina nego na događaje iz 1914. Imam u vidu učesnike, vojne saveze, rusku diplomatsku izolaciju. Putin smatra da Zapad vrši nepravedan pritisak na njega isto kao i na cara Nikolaja Prvog u vreme Krimskog rata pre više od 150 godina.

Teško mi je da procenim da li će Japan i Kina zaratiti zbog spornih ostrva. Nadam se da lideri obe zemlje itekako imaju u vidu pouke iz 1914. i da će prestati da zveckaju oružjem.

Međutim, mi istoričari bi zavarili sami sebe ako mislimo da će naše knjige sa pokušajima da ukažemo na lekcije iz prošlosti – uticati na savremene političare. Oni nastoje da u skladu sa svojim sistemom vrednosti i programom ostvare određene političke ciljeve. Jedino što možemo je da sankcionišemo poteze političara na izborima. Međutim, postavlja se pitanja koliko je taj mehanizam delotvoran u zemljama kao što su, na primer, Rusija i Kina.

Ja bih voleo da političari izvuku neke pouke iz prošlosti, konkretno u vreme izbijanja Prvog svetskog rata, ali ne mislim da postoji konkretna lekcija iz 1914. koja bi se mogla primeniti na današnje vreme. Jedino nam ostaje da se nadamo da će se svaka sledeća generacija političara ponašati odgovornije.

RSE: Da li se za krizu u Ukrajini može makar izvući pouka iz 1914. kako situacija lako izmiče kontroli i da jedan incident, kao što je bio Sarajevski atentat, može da pokrene neslućenu lavinu događaja, iako su lideri tadašnjih velikih sila imali utisak da utiču na događaje?

Mekmikin: Svaka kriza može da izmakne kontroli, ali je pitanje da li će se u slučaju Ukrajine velike sile i vojno angažovati. Smatram da je to malo verovatno. Ne verujem da će se američke snage direktno angažovati, kao ni evropske. To ne znači da situacija u Ukrajini nije zabrinjavajuća, ali ne očekujem zbog toga rat velikih sila.

Veća je opasnost od rata u Aziji, ali se nadam da Kina neće preduzeti vojnu operaciju oko spornih ostrva.