Još jedan neuspešan sastanak lidera BiH, kome je ove sedmice posredovao evropski komesar za proširenje Štefan File, u trenutnku kada građani protestuju tražeći korenite promene, pokazuje nespremnost i nezainteresovanost mnogih domaćih ali i međunarodnih zvaničnika da se išta bitnije promeni u ovoj zemlji, kaže za Radio Slobodna Evropa Patriša Mekmejn (Patrice McMahon), profesorka američkog univerziteta Nebraska-Linkoln, koautorka teksta „Smrt Dejtona“ objavljenog u „Foreign Affairs“ koji je pre nekoliko godina izazvao veliku pažnju.
Mekmejn ističe da među građanima u ovom trenutku ne postoji ujedinjeni pokret, a još manje nagoveštaj da bi mogli da formiraju partiju. “Međutim, bilo bi veliko osveženje na političkoj sceni ukoliko mladi postanu aktivniji. Oni su spremni da istisnu sa javnih pozicija starije generacije i sprovedu reforme. No, to neće biti nimalo lako”.
Mekmejn: To me uopšte ne iznenađuje. Ko god je bio na Balkanu u poslednjih desetak godina itekako zna sa kakvim se problemima i izazovima suočava Bosna i Hercegovina, između ostalog, i zbog nedostataka u Dejtonskom sporazumu. Mnogi su govorili o nužnosti promene ovog dokumenta, ali to do sada nije učinjeno.
Biću direktna i reći da je BiH uvek bila “dobar biznis” i za znatan deo domaćih političara, ali i međunarodnih zvaničnika koji su odlazili dole da bi uživali u dobrim restoranima i razgovarali sa tamošnjim vlastima a da suštinski nisu mnogo učinili. Ja možda nisam frustirana kao građani BiH koji dole žive. Međutim, BiH je bila dobra prilika za mnoge u međunarodnoj zajednici da primaju enormne plate i prosipaju pamet šta treba Bosanci da urade da bi njihova zemlja napredovala, ali se nisu istinski angažovali da se to i desi, a nisam ubeđena i da im je previše i stalo.
Međunarodna zajednica je svojim postupcima ponekad činila veću štetu nego korist u BiH. Za SAD sada ne bi bilo jednostavno da se ponovo neposredno angažuju kako bi rešile problem koje EU nije bila u stanju, jer imaju druge prioritete. Istovremeno, povremeni angažman u BiH, zbog drugih kriza u koje je Vašington uključen, šalje pogrešan signal domaćim političarima, ali i građanima da međunarodnoj zajednici nije previše stalo, jer jedno govori, a drugo čini.
Mekmejn: Međunarodna zajednica, a naročito Ketrin Ešton, pristupali su BiH na rigidan i nezgrapan način. Retoriku moraju da prate konkretna dela, tačno definisanje šta BiH čeka na putu evropskih integracija. Nije mi jasno zašto Nemačka, kao najmoćnija evropska ekonomija, ne pomogne razvoju BiH. Pri tom ne mislim samo na civilno društvo i reformu institucija, već istinski ekonomski razvoj fokusirajući se na ključna pitanja, pre svega nezaposlenost. Nedopustivo je da je među mladima više od 50 odsto nezaposlenih. To nema veze sa etnicitetom već korupcijom. Dakle, Nemačka bi mogla da konkretno pomogne u gradovima kao što su Tuzla i Mostar čije su firme uništene, stvaranjem zdravog poslovnog ambijenta, transformaciji, podizanjem manjih preduzeća čija bi delatnost najviše odgovarala tamošnjem području ali koja bi mogla da opstanu na evropskom tržištu.
Međutim, nema takvih konkretnih poteza. Umesto toga vodi se beskrajna, jalova debata u kojoj se stalno poteže etnička karta i vodi računa o nacionalim kriterijumima, što je u ovom trenutku beznačajno. Bitno je da ljudi nemaju posla, a za to vreme Evropljani samo razgovaraju. Dakle, potreban je konkretan biznis plan za BiH i ceo Balkan tako da se razvijaju kao i ostatak Evrope, a ne da budu tretirani kao zaostali narodi koji ne mogu da upravljaju sami sobom. Tačno je da u BiH nisu u stanju da upravljaju svojim institucijama, ali zbog strukture države koju im je nametnula međunarodna zajednica.
Mekmejn: Da ponovim, sve veće zemlje treba da imaju jedinstven stav kada je reč o očekivanjima od BiH. Ne smatram da SAD treba da ostanu potpuno po strani, ali to je pre svega evropsko pitanje. Videli smo kako jasni uslovi EU daju rezultate na primeru Srbije. Takođe, Brisel mora da jasno predoči da dejtonska struktura BiH svih ovih godina nije bila u interesu njenih građana, odnosno nije zadovoljavala njihove svakodnevne životne potrebe. Mora da pokaže kako su razni nivoi birokratije, pre svega u Federaciji BiH, sprečavali razvoj zemlje. To znači da EU mora da pomogne građanima, civilnom društvu u promeni takve strukture i da ne dopusti političarima da ponovo igraju na etničku kartu.
Mekmejn: Apsolutno ne. Da živim u BiH, protestovala bih mnogo ranije, jer se ništa ne menja. Birokratija je toliko narasla, naročito u Federaciji, a pri tom nije u stanju da rešava elementarna životna pitanja. Međutim, to je birokratska zbrka koju su stvorile birokrate u Vašingtonu i Briselu, čime su oni dobili na značaju, a šta je sa sudbinom običnih ljudi? To je stvorilo haotičnu situaciju u kojoj lokalni političari ne snose bilo kakvu odgovornost.
Protesti na prekretnici
Mekmejn: Treba izvući pouke iz zbivanja u Ukrajini. Naime, mirna okupljanja mogu lako da se pretvore u nasilje ako policija preterano reaguje, kao što se desilo u nekoliko slučajeva tokom protesta u BiH. Stoga SAD i EU treba da pošalju jasnu poruku da shvataju zbog čega građana demonstriraju i da žele da im pomognu, istovremeno apelujući na njih da protesti budu mirni. To je najbolji način da se podstaknu neophodne reforme, umesto nemira koji mogu da prodube krizu i etničke podele u zemlji. Većina demonstranta su mladi ljudi koji nisu učestvovali u ratu i etničkim sukobima. Oni su jednostavno frustriani zbog nepostojanja perspektive.
Mekmejn: Koliko znam, u ovom trenutku ne postoji ujedinjeni pokret, a da ne govorim nagoveštaj da bi građani koji protestuju mogli da formiraju partiju. Međutim, bilo bi veliko osveženje na političkoj sceni ukoliko mladi postanu aktivniji. Oni su spremni da istisnu sa javnih pozicija starije generacije i sprovedu reforme. No, to neće biti nimalo lako.
Mekmejn: Treba se fokusirati na borbu protiv korupciju, ekonomske reforme i druga pitanja od životnog značaja. Ukoliko građani na ovim protestima uspeju u tome, to može umanjiti značaj dejtonske strukture BiH, partija koje su formirane po etničkom kriterijumu, Predsedništva, zatim mnoštva nivoa vlasti. To bi vremenom omogućilo promene tako da institucije i BiH kao država bude efikasnija.
Mekmejn: Smatram da SAD treba da podrže napore EU i njeno vođstvo. Zvanični Vašington je usredsređen na mnoga krizna područja u svetu, tako da se više ne može angažovati na Balkanu kao nekada. Istovremeno, praćenje situacije krajičkom oka u BiH nije od velike pomoći. Kao što sam rekla, SAD treba da podrže napore EU, pre svega Nemačke u primeni neke vrste novog Maršalovog plana za Balkan koji bi se fokusirao na ekonomski razvoj, efikasnije upravljanje a što bi vodilo smanjivanju značaja etničkog principa. SAD mogu da učestvuju više na ekspertskom nego na političkom nivou, dakle slanjem stručnih ljudi koji bi pomogli u razvoju poljoprivrede, zaštiti životne okoline, reformi policije.
Mekmejn ističe da među građanima u ovom trenutku ne postoji ujedinjeni pokret, a još manje nagoveštaj da bi mogli da formiraju partiju. “Međutim, bilo bi veliko osveženje na političkoj sceni ukoliko mladi postanu aktivniji. Oni su spremni da istisnu sa javnih pozicija starije generacije i sprovedu reforme. No, to neće biti nimalo lako”.
RSE: Stiče se utisak da domaći političari kao da ne uvažavaju novu realnost, odnosno da građani već danima protestuju u najžešćoj pobuni od završetka rata. Istovremeno, čini se se da ni EU i međunarodna zajednica u celini nisu u stanju da odlučnije reaguju iako postoji međunarodni predstavnik koji ima ovlašćenja da to čini.
Mekmejn: To me uopšte ne iznenađuje. Ko god je bio na Balkanu u poslednjih desetak godina itekako zna sa kakvim se problemima i izazovima suočava Bosna i Hercegovina, između ostalog, i zbog nedostataka u Dejtonskom sporazumu. Mnogi su govorili o nužnosti promene ovog dokumenta, ali to do sada nije učinjeno.
Biću direktna i reći da je BiH uvek bila “dobar biznis” i za znatan deo domaćih političara, ali i međunarodnih zvaničnika koji su odlazili dole da bi uživali u dobrim restoranima i razgovarali sa tamošnjim vlastima a da suštinski nisu mnogo učinili. Ja možda nisam frustirana kao građani BiH koji dole žive. Međutim, BiH je bila dobra prilika za mnoge u međunarodnoj zajednici da primaju enormne plate i prosipaju pamet šta treba Bosanci da urade da bi njihova zemlja napredovala, ali se nisu istinski angažovali da se to i desi, a nisam ubeđena i da im je previše i stalo.
Međunarodna zajednica je svojim postupcima ponekad činila veću štetu nego korist u BiH. Za SAD sada ne bi bilo jednostavno da se ponovo neposredno angažuju kako bi rešile problem koje EU nije bila u stanju, jer imaju druge prioritete. Istovremeno, povremeni angažman u BiH, zbog drugih kriza u koje je Vašington uključen, šalje pogrešan signal domaćim političarima, ali i građanima da međunarodnoj zajednici nije previše stalo, jer jedno govori, a drugo čini.
RSE: Od završetka rata u BiH je angažovano nekoliko međunarodnih predstavnika. Neki od njih, poput Ešdauna, posezali su i za smenama političara. Međutim, to kao da nije dalo rezultate. Na primer, Milorad Dodik je iz godine u godinu zaoštravao nacionalističku retoriku.
Mekmejn: Međunarodna zajednica, a naročito Ketrin Ešton, pristupali su BiH na rigidan i nezgrapan način. Retoriku moraju da prate konkretna dela, tačno definisanje šta BiH čeka na putu evropskih integracija. Nije mi jasno zašto Nemačka, kao najmoćnija evropska ekonomija, ne pomogne razvoju BiH. Pri tom ne mislim samo na civilno društvo i reformu institucija, već istinski ekonomski razvoj fokusirajući se na ključna pitanja, pre svega nezaposlenost. Nedopustivo je da je među mladima više od 50 odsto nezaposlenih. To nema veze sa etnicitetom već korupcijom. Dakle, Nemačka bi mogla da konkretno pomogne u gradovima kao što su Tuzla i Mostar čije su firme uništene, stvaranjem zdravog poslovnog ambijenta, transformaciji, podizanjem manjih preduzeća čija bi delatnost najviše odgovarala tamošnjem području ali koja bi mogla da opstanu na evropskom tržištu.
Međutim, nema takvih konkretnih poteza. Umesto toga vodi se beskrajna, jalova debata u kojoj se stalno poteže etnička karta i vodi računa o nacionalim kriterijumima, što je u ovom trenutku beznačajno. Bitno je da ljudi nemaju posla, a za to vreme Evropljani samo razgovaraju. Dakle, potreban je konkretan biznis plan za BiH i ceo Balkan tako da se razvijaju kao i ostatak Evrope, a ne da budu tretirani kao zaostali narodi koji ne mogu da upravljaju sami sobom. Tačno je da u BiH nisu u stanju da upravljaju svojim institucijama, ali zbog strukture države koju im je nametnula međunarodna zajednica.
RSE: Kakve bi pouke međunarodna zajednica, pre svega EU, mogla da izvuče iz sadašnjih protesta da bi konkretno pomogla BiH – i ekonomski i politički?
Mekmejn: Da ponovim, sve veće zemlje treba da imaju jedinstven stav kada je reč o očekivanjima od BiH. Ne smatram da SAD treba da ostanu potpuno po strani, ali to je pre svega evropsko pitanje. Videli smo kako jasni uslovi EU daju rezultate na primeru Srbije. Takođe, Brisel mora da jasno predoči da dejtonska struktura BiH svih ovih godina nije bila u interesu njenih građana, odnosno nije zadovoljavala njihove svakodnevne životne potrebe. Mora da pokaže kako su razni nivoi birokratije, pre svega u Federaciji BiH, sprečavali razvoj zemlje. To znači da EU mora da pomogne građanima, civilnom društvu u promeni takve strukture i da ne dopusti političarima da ponovo igraju na etničku kartu.
RSE: Da li su vas iznenadili protesti u BiH?
Mekmejn: Apsolutno ne. Da živim u BiH, protestovala bih mnogo ranije, jer se ništa ne menja. Birokratija je toliko narasla, naročito u Federaciji, a pri tom nije u stanju da rešava elementarna životna pitanja. Međutim, to je birokratska zbrka koju su stvorile birokrate u Vašingtonu i Briselu, čime su oni dobili na značaju, a šta je sa sudbinom običnih ljudi? To je stvorilo haotičnu situaciju u kojoj lokalni političari ne snose bilo kakvu odgovornost.
Protesti na prekretnici
RSE: Protesti su na neki način na prekretnici: da se prošire na celu zemlju i omoguće preko potrebne reforme a postoji i rizik od zamora i osipanja građana koji se okupljaju na ulici i plenumima.
Većina demonstranta su mladi ljudi koji nisu učestvovali u ratu i etničkim sukobima. Oni su jednostavno frustriani zbog nepostojanja perspektive
RSE: Da li ovi protesti mogu doprineti drugačijim izbornim rezultatima najesen. Takođe, da li se građani okupljeni na ulici, na plenumima mogu pojaviti i kao nova organizovana politička snaga?
Mekmejn: Koliko znam, u ovom trenutku ne postoji ujedinjeni pokret, a da ne govorim nagoveštaj da bi građani koji protestuju mogli da formiraju partiju. Međutim, bilo bi veliko osveženje na političkoj sceni ukoliko mladi postanu aktivniji. Oni su spremni da istisnu sa javnih pozicija starije generacije i sprovedu reforme. No, to neće biti nimalo lako.
RSE: Ako građani na protestima ne uspeju da se organizuju kao nova politička snaga, onda u najmanju ruku mogu da utiču na ishod izbora tako da se mnogi birači sada drugačije opredele, dajući podršku drugim opcijama a ne kao do sada političarima koji su na sceni još od rata.
Mekmejn: Treba se fokusirati na borbu protiv korupciju, ekonomske reforme i druga pitanja od životnog značaja. Ukoliko građani na ovim protestima uspeju u tome, to može umanjiti značaj dejtonske strukture BiH, partija koje su formirane po etničkom kriterijumu, Predsedništva, zatim mnoštva nivoa vlasti. To bi vremenom omogućilo promene tako da institucije i BiH kao država bude efikasnija.
RSE: U tekstu “Smrt Dejtona”, koji je pre pet godina objavljen u “Foreign Affairs”, napisali ste da bi SAD trebalo da ponovo imenuju specijalnog izaslanika za BiH i Balkan, kao i tokom 1990-ih dok je besneo rat. Da li ste ostali pri tom stavu da SAD treba odlučnije da se angažuju u promeni Dejtonskog sporazuma i ostalim reformama u BiH?
Mekmejn: Smatram da SAD treba da podrže napore EU i njeno vođstvo. Zvanični Vašington je usredsređen na mnoga krizna područja u svetu, tako da se više ne može angažovati na Balkanu kao nekada. Istovremeno, praćenje situacije krajičkom oka u BiH nije od velike pomoći. Kao što sam rekla, SAD treba da podrže napore EU, pre svega Nemačke u primeni neke vrste novog Maršalovog plana za Balkan koji bi se fokusirao na ekonomski razvoj, efikasnije upravljanje a što bi vodilo smanjivanju značaja etničkog principa. SAD mogu da učestvuju više na ekspertskom nego na političkom nivou, dakle slanjem stručnih ljudi koji bi pomogli u razvoju poljoprivrede, zaštiti životne okoline, reformi policije.