“Medijska arheologija: Devedesete”, naziv je projekta grupe autora čije istraživanje prati jedna obimna publikacija i DVD. Ovo istraživanje sa, ne tako velike vremenske distance, pokušava da analizira način na koji je medijski praćena i oblikovana razorna društvena kriza i da podseti na dubinu i uticaj svih promena koji se i dalje mogu nazreti u medijskom polju Srbije.
Autori projekta kažu da oni samo rezimiraju programski ciklus koji se bavi 1990-im godinama kroz analizu medijskih formi, formacija i toposa, kao što su TV monolog, TV metafizika ili pornotopia.
Toko 90-ih većina medija u Srbiji bili su u najdirektnijoj službi ratne mešinerije Slobodana Miloševića. Razaranje jedne celine, kao što su mediji, neminovno je sa sobom nosio i posledice u svakondnevnim životim građana.
Producentkinja ovog projekta, Aleksandra Sekulić, kaže za RSE da ono što ovaj projekat izdvaja od ostalih, jeste svest o važnosti sećanja i arhiviranja:
„Uprave su te forme zabavnog programa, recimo marketing i advertajzing, najjasnije ilustrovale ono što želimo da prikažemo - na koji način se jedan čitav kod promenio za tih nekoliko godina. Na koji način je zaista bila prisutna ta nekakva jaka kontrola i politika.“
“Kada se prekopavaju medijske slike, stvari se sve više i više usložnjavaju”, kaže jedan od autora projekta Boško Prostran. Govoreći za RSE, on ističe da je Medijska arheologija jedna vrsta potrebe za preispitivanjem i katarzom i da je nužna ponovna kontekstualizacija 90-ih, uprkos tome što je distanca mala.
“Fašizacija društva koja je postojala 90-tih ne postoji samo sada, to je postojalo i ranije. Naravno, svi znamo iz kojih političkih, profiterskih ili onih i ovih razloga je došlo do onoga do čega je došlo. Kada imate rat, krizu, onda stvari postaju daleko naglašenije. Ljudi moraju da imaju u vidu da su 90-te obeležile ovaj prostor. Bez obzira koliko su bile mračne, ovakve ili onakve, one će ostati deo neke naše istorije. Prisutnost 90-tih je i danas tu.”
Devedesete objašnjavaju današnjicu
I Borka Pavićević, u okrilju čijeg Centra za kulturnu dekontaminaciji i funcioniše ovaj projekt, kaže za RSE da je potreba za Medijskom arheologijom svakodnevno prisutna.
“Da nije toga možda bi ljudi mislili da je sve onako kako nam kažu da jeste. Tako da je ceo projekat medijske arheologije izuzetno značajan zbog toga što ljudi traže u objašnjenju iz 90-tih, odgovore na pitanja šta im se danas događa.”
Do sada, medijskim formama iz 90-ih bavilo se svega nekoliko autora, analizirajući uticaj državnog dnevnika na ratna zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, ili fenomen folk-muzike kao direktne posledice devastacije jednog društava i prostora u kom je to društvo živelo.
Iz ugla istraživača, kakve su bile 90-e godine? Aleksandra Sekulić:
„Bile su zaista traumatične i to može da se vidi po reakcijama samih istrazivača i publike na ponovnim susretom sa tim slikama i na, maltene, ponovno njihovo otkrivanje, budući da smo mi gomilu tih slika potisnuli. Ispostavilo se da su one funkcionisale kao što je danas, zaista vidimo to, funkcionišu na nekoj sublimiranoj ravni, ove medijske slike postepenog uvođenja u užas i snižavanja tog praga tolerancije. Mislim da je to ono što je nas najviše pogodilo. To što smo na jedan postupan način videli stvari koje je moguće bilo uvesti u ljudsku svest i navići je na nešto zaista devijantno.“
I pored toga što su užasi 90-ih, vremenski gledajući sada već čitavu deceniju iza, odsustvo suočavanja sa onim što se u tom periodu dešavalo govori o potrebi da se sa tim što pre počne i da se nađu odgovorni za medijske forme koje su podsticale na ubistava i razaranja, kaže Boško Prostran.
“To je jako težak, ali važan zadatak.”
I Borka Pavićević izosi svoje razloge za to:
“To je veoma važno pitanje. Ono nije važno zbog toga što je grupa intelektualaca i moralista spremna da o tome raspravlja i zato što neko nekog hoće da obesi. Ne! Nego zato što se ne može odgovoriti ni na jedno pitanje iz svarnosti politike zemlje ako se te stvari na vreme ne rešavaju među ljudima u institucijama.”
Autori projekta kažu da oni samo rezimiraju programski ciklus koji se bavi 1990-im godinama kroz analizu medijskih formi, formacija i toposa, kao što su TV monolog, TV metafizika ili pornotopia.
Toko 90-ih većina medija u Srbiji bili su u najdirektnijoj službi ratne mešinerije Slobodana Miloševića. Razaranje jedne celine, kao što su mediji, neminovno je sa sobom nosio i posledice u svakondnevnim životim građana.
Producentkinja ovog projekta, Aleksandra Sekulić, kaže za RSE da ono što ovaj projekat izdvaja od ostalih, jeste svest o važnosti sećanja i arhiviranja:
„Uprave su te forme zabavnog programa, recimo marketing i advertajzing, najjasnije ilustrovale ono što želimo da prikažemo - na koji način se jedan čitav kod promenio za tih nekoliko godina. Na koji način je zaista bila prisutna ta nekakva jaka kontrola i politika.“
“Kada se prekopavaju medijske slike, stvari se sve više i više usložnjavaju”, kaže jedan od autora projekta Boško Prostran. Govoreći za RSE, on ističe da je Medijska arheologija jedna vrsta potrebe za preispitivanjem i katarzom i da je nužna ponovna kontekstualizacija 90-ih, uprkos tome što je distanca mala.
“Fašizacija društva koja je postojala 90-tih ne postoji samo sada, to je postojalo i ranije. Naravno, svi znamo iz kojih političkih, profiterskih ili onih i ovih razloga je došlo do onoga do čega je došlo. Kada imate rat, krizu, onda stvari postaju daleko naglašenije. Ljudi moraju da imaju u vidu da su 90-te obeležile ovaj prostor. Bez obzira koliko su bile mračne, ovakve ili onakve, one će ostati deo neke naše istorije. Prisutnost 90-tih je i danas tu.”
Devedesete objašnjavaju današnjicu
I Borka Pavićević, u okrilju čijeg Centra za kulturnu dekontaminaciji i funcioniše ovaj projekt, kaže za RSE da je potreba za Medijskom arheologijom svakodnevno prisutna.
“Da nije toga možda bi ljudi mislili da je sve onako kako nam kažu da jeste. Tako da je ceo projekat medijske arheologije izuzetno značajan zbog toga što ljudi traže u objašnjenju iz 90-tih, odgovore na pitanja šta im se danas događa.”
Do sada, medijskim formama iz 90-ih bavilo se svega nekoliko autora, analizirajući uticaj državnog dnevnika na ratna zbivanja na prostoru bivše Jugoslavije, ili fenomen folk-muzike kao direktne posledice devastacije jednog društava i prostora u kom je to društvo živelo.
Iz ugla istraživača, kakve su bile 90-e godine? Aleksandra Sekulić:
„Bile su zaista traumatične i to može da se vidi po reakcijama samih istrazivača i publike na ponovnim susretom sa tim slikama i na, maltene, ponovno njihovo otkrivanje, budući da smo mi gomilu tih slika potisnuli. Ispostavilo se da su one funkcionisale kao što je danas, zaista vidimo to, funkcionišu na nekoj sublimiranoj ravni, ove medijske slike postepenog uvođenja u užas i snižavanja tog praga tolerancije. Mislim da je to ono što je nas najviše pogodilo. To što smo na jedan postupan način videli stvari koje je moguće bilo uvesti u ljudsku svest i navići je na nešto zaista devijantno.“
I pored toga što su užasi 90-ih, vremenski gledajući sada već čitavu deceniju iza, odsustvo suočavanja sa onim što se u tom periodu dešavalo govori o potrebi da se sa tim što pre počne i da se nađu odgovorni za medijske forme koje su podsticale na ubistava i razaranja, kaže Boško Prostran.
“To je jako težak, ali važan zadatak.”
I Borka Pavićević izosi svoje razloge za to:
“To je veoma važno pitanje. Ono nije važno zbog toga što je grupa intelektualaca i moralista spremna da o tome raspravlja i zato što neko nekog hoće da obesi. Ne! Nego zato što se ne može odgovoriti ni na jedno pitanje iz svarnosti politike zemlje ako se te stvari na vreme ne rešavaju među ljudima u institucijama.”