Pažljivi analitičari tvrde da je strelovit uspon Aleksandra Vučića ka enormnom rejtingu krenuo hapšenjem Miroslava Miškovića, najbogatijeg i najpoznatijeg - a uz to valjda ide i: najneomiljenijeg - domaćeg biznismena s tradicionalno jakim političkim uticajem. Zanimljivo je da to hapšenje nije politički pripisano ni tadašnjem premijeru Ivici Dačiću, ni ministarstvu policije, nego baš Vučiću. Kako god, bilo je to pre tri godine, u međuvremenu sudski proces Miškoviću i „saučesnicima“ nije baš spektakularno odmakao, a povremeno su sledila nova ritualno-fotogenična hapšenja, uglavnom ljudi koji su nekako mogli da budu povezani s prethodnim vladajućim garniturama (DS, DSS i sateliti), uz ponekog sitnijeg igrača iz sopstvenih i koalicionih redova, ne bi li stvar tako delovala uverljivije. I svaki put bi vodeći ljudi izvršne vlasti trijumfalno najavljivali novu turu smaka sveta za korumpirane nevaljalce, da bi ti slučajevi, posle bombastične medijske upotrebe, u tišini završavali u sudskom ćorsokaku, ili naprosto oslobađajućim presudama, to jest odustajanjem od krivičnog gonjenja. Valjda će se jednom, na višem stepenu antikorupcijske revolucije, naći načina da se taj institucionalni čep oslobodi, i da izvršnoj vlasti bude omogućeno da sama i direktno donosi pravosnažne presude?
Šalu na stranu, „hapšenja“ su dobrodošla ako su utemeljena u zakonima, a nevolja je u tome što se u svemu ovome od početka oseća prejak miris političke manipulacije i zloupotrebe. Tri godine kasnije, jedino što se promenilo jeste da više nije dovoljan jedan „kapitalac“ poput Miškovića (a nekako je i ponestalo takvih, naočito onih koji nisu „u talu“ ove ili one vrste), nego nam se servira spektakl takoreći kolektivnog hapšenja osamdesetak ljudi, osumnjičenih za različita međusobno nepovezana nepočinstva, tako da je de facto nezamislivo kako ih se sve moglo „spakovati“ u dan ili dva, a da to bude normalan posao državnih institucija, a ne „predstava za mase“, dakle opet - stvar politike u njenom najvulgarnijem i najciničnijem izdanju. Iz ovog potonjeg, mora se i to reći, nipošto ne proizilazi nužno da su svi privedeni nedužni: „političko“ može biti i hapšenje nekoga ko bi imao za šta da odgovara pred zakonom, ako je hapšenje tempirano i režirano tako da posluži u političke svrhe onome ko je „vlastan“ da hapsi. A to je, naravno, uvek aktuelna vlast.
To nas iznova dovodi do dileme u kojoj Aleksandar Vučić već mesecima drži celu zemlju, uključujući po svoj prilici i svoje najbliže saradnike: hoće li podneti „manevarsku“ ostavku, s ciljem raspisivanja vanrednih parlamentarnh izbora, koje bi pridružio redovnim lokalnim i pokrajinskim? Ovakvi spektakli upućuju na to da hoće, jer deluju kao tipična logističko-propagandna priprema.
U proteklom je mesecu vlast prvo proizvela a onda nekako zabašurila aferu virtuelnog „državnog udara“, Vučić se - kao i obično kad stvari ne idu po planu - diskretno oprao od te priče, ali tako da njene aktere svejedno zadrži u ličnoj milosti, a skretanju pažnje s tog predimenzioniranog balona koji je njegovim konstruktorima pukao u lice poslužila je i već famozna primitivna opaska ministra odbrane Bratislava Gašića na račun novinarke; Vučić je prvo vrlo žustro reagovao i rekao da će Gašić biti smenjen, a zatim tu smenu beskrajno „razvukao“, ne bi li u jednoj ili drugoj strani iste medalje svoju zadovoljštinu našli i jedni i drugi. Ovo koincidira sa unutrašnjim previranjima u Srpskoj naprednoj stranci, pa sad namoženi „kremljolozi“ u svakom Vučićevom migu traže duboka značenja i predviđaju kome je (ali i čemu, to jest, kojem vrednosnom i geopolitičkom opredeljenju i trendu) premijer dao prednost, i kuda će se to nagnuti vladajuća stranka a s njom i Srbija, sa ili bez vanrednih izbora, na kojima će Vučić i SNS ionako više da se takmiče sa samima sobom i svojim okruženjem nego sa opozicijom, osim možda kada su pokrajinski izbori u Vojvodini u pitanju.
Nekako u polusenci svih ovih bura (u čaši vode?), Srbija je otvorila prva poglavlja u pregovorima oko integracije u Evropsku uniju, što je velika i značajna vest, a bila bi i veća i značajnija kad ne bismo videli koliko je u tome odmakla, na primer, Crna Gora, a startovali smo sa iste polazne tačke na dan raspada zajedničke države... I kad Srbiju ne bi tu čekala mnogo veća i opasnija iskušenja od onih koja su čekala druge, a da establišment uopšte ne deluje spreman da se s njima uhvati u koštac, ili ih čak direktno odbacuje, poput predsednika Nikolića.
Neki će, dakle, novu 2016. dočekati u pritvoru, neki na vlasti (uključujući i one koji su, po premijerskom obećanju, morali biti uveliko smenjeni), a dalje, biće kako bude. Politički rolerkoster u Srbiji uvek se vrti intenzivno i nepredvidivo, ali sa sve manje smisla, što nas sve troši i haba na brutalan i neproduktivan način.