Poslovna praksa u zemljama Evropske unije podrazumeva da je kupac dužan da plati prodavcu preuzetu robu ili usluge u periodu do maksimalno 30 dana. U Srbiji, u kojoj je najveći družnik sama država, taj rok je dva meseca, ali se ni on ne poštuje u praksi.
Uz problem monopolista na tržištu, mali proizvođači ostavljeni su da se sami bore sa naplatom nagomilanih potraživanja za isporučenu robu, koja ih često dovodi do ivice opstanka.
Dok iz Vlade tvrde da će lanac neplaćanja biti prekinut jer nove izmene Zakona o rokovima plaćanja predviđaju strožije kazne za probijanje istih, privrednici nisu optimisti da će se bilo šta promeniti.
Disciplina da krene od države
‘Dam ti kad imam i kad i ja naplatim’ – to je princip po kom se funkcioniše u Srbiji, zemlji začaranog kruga u kome svi duguju svima, a ponajviše država.
"Ako imate situaciju da su međusobna potraživanja danas oko milijardu i po evra, a da najveći dug prema privatnom sektoru imaju javna preduzeća i da je tu najveće kašnjenje, onda je sve jasno", kaže ekonomski analitičar Dragovan Milićević.
Zato je, da bi se lanac neplaćanja prekinuo, saglasni su privrednici, potrebno da disciplina krene od države.
"Vrlo je bitno da prvo država izmiri svoje obaveze prema svim pravnim licima. Tada se ta likvidnost sa vrha, od države koja je naše najveće preduzeće, pa do najmanjih firmi, sprovodi kako treba", navodi vlasnik kompanije "Biomelem" Zoran Ilić.
U poslednjim izmenama Zakona o rokovima plaćanja, iz Vlade poručuju da su odlučni da uvedu red u ovu oblast jer je disciplina u plaćanjima obaveza koju je Srbija preuzela na evropskom putu, a to je u okviru trogodišnjeg aranžmana dogovoreno i sa Međunarodnim monetarnim fondom.
Ilustrativna fotografija
Obećavaju da će javni sektor primenom zakona na svim nivoima, od države, preko pokrajine, gradova, opština, do javnih preduzeća, obezbediti poštovanje i redovno izmirenje obaveza javnog sektora.
"Niti se to nekada poštovalo, niti će se sada poštovati. Moja privatna konsultantska firma je radila sa jednim gradom u Srbiji, platili su mi posle šest meseci, i jedva sam naplatio te usluge. Dakle, ne postoji disciplina plaćanja koja će to da ograniči na 60 dana. Drugo, država i nema para da bi mogla da poštuje te rokove. To može da uradi ako u budžetu ima odvojena sredstva i ako može da predvidi plaćanja koja će se izvršavati prema privatnim preduzetnicima. U ovom trenutku ne vidim da je to moguće", kaže Milićević.
Neplatiše dosledne rupama u zakonu
Novčane kazne za firme i direktore koji ne poštuju propisane rokove plaćanja i, pre svega uvođenje kontrole budžetske inspekcije, glavni su aduti Vlade u novim izmenama Zakona koji, kao i do sada, predviđa ograničenje rokova plaćanja i za privatni i za javni sektor na maksimalno 60 dana.
Sve koji kasne sa plaćanjem svojih obaveza biće kažnjavani novčanom kaznom u visini od pet do 20 odsto iznosa duga. Zakonom je određena i minimalna kazna koja ne može biti manja od 100.000 dinara (oko 800 evra). Na novčane obaveze koje nisu izmirene u predviđenom roku obračunavaće se zatezna kamata.
Uz podsećanje da je i Zakon iz 2012. godine propisivao iste rokove plaćanja, te da su kazne bile predviđene i ranije, privrednici podvlače da je važio samo na papiru, dok su rokovi u praksi prelazili i četiri meseca.
"Stvari su se delimično promenile i danas ipak imamo neka preduzeća koja su likvidna i koja mogu da plate i avansno. Ali, ponovo imamo neka pravna lica i velike prodajne lance koji počinju da odlažu plaćanje i ono više nije ni na 60 dana, kako je propisano zakonom, nego ide na 120 i na 150. Oni pronalaze rupe u zakonu, mali proizvođači su praktično zavisni i nemaju nikakav alat kojim mogu da utiču i izvrše pritisak jer vrlo lako mogu da nestanu sa polica tih prodajnih lanaca", kaže vlasnik kompanije "Biomelem" Zoran Ilić.
Jedini mehanizam koji mali proizvođači imaju na raspolaganju je da pokrenu prinudnu naplatu, pod uslovom da dužnik ima sredstva na računu. Ali, ako je reč o velikim lancima, u opasnosti su da ostanu bez dalje prodaje jer na tržištu ne postoji alternativa.
"To je monopol velikog kupca, koji može da upravlja vašim potraživanjima. Ako pokrenete prinudnu naplatu, on vam sledeći put neće naručiti ni uslugu ni robu i tog trenutka je malo preduzeće u veoma neugodnoj poziciji da svoje proizvode nema kome da ponudi. Tako ti kupci upravljaju i potraživanjima i kompletnom poslovnom politikom malog preduzeća", kaže Dragovan Milićević.
Mali proizvođači, praktično, finansiraju svoje dužnike Dok iz Vlade tvrde da će lanac neplaćanja biti prekinut jer nove izmene Zakona o rokovima plaćanja predviđaju strožije kazne za probijanje istih, privrednici nisu optimisti da će se bilo šta promeniti.
Mali proizvođači, praktično, finansiraju svoje dužnike
Zato, umesto prinudne naplate, mali proizvođači često pribegavaju zaduživanju kod banaka po visokim cenama, čime praktično finansiraju svoje dužnike, a sebe dovode u opsanost od bankrota. U isto vreme, dužnici imaju "dužnički profit".
Drugi je problem to što se brojna preduzeća zadužuju iznad visine kapitala. Pošto u firmi društva sa ograničenim odgovornošću (doo) vlasnik ne garantuje privatnom imovinom, već samo imovinom preduzeća, svaki takav gubitak je praktično nemoguće naplatiti. Nakon što neko zatvori firmu i ostavi dugove, jedina šansa da se oni naplate jeste pokretanje privatne krivične tužbe. Takvi, kao i svi sudski sporovi u Srbiji, dugo traju i skupi su.
Ilustrativna fotografija
Dok iz Vlade navode da su novim odredbama Zakona predviđene finansijske sankcije za privrednog subjekta i direktora kao odgovorno lice, naši sagovornici ocenjuju da se u pokušaju rešavanja problema sprovođenja postojećih propisa ponovo donose novi, koji će nailaziti na iste probleme.
Problem uvozničkog lobija
"Jer kada se sve menja od vlade do vlade mi postajemo zemlja večite revizije, gde je sve podložno nekoj novoj vladi i njenim idejama. Apsolutno se zalažem za stvaranje sistema u svakoj oblasti jer je nama najbitnije da imamo uređen sistem i da znamo po kakvim pravilima treba da poslujemo. Ako znate pravila onda možete i da planirate, i da prognozirate i da investirate i da se zadužujete. Ali ako pravila nema i ponovo se pojavljuju pravna lica i veliki prodajni lanci koji ne plaćaju, mali dobavljač tu ostaje najugroženiji, a mi smo i ovako došli u situaciju da se mali proizvođaci iz Srbije u najvećoj meri bore za opstanak", navodi Zoran Ilić.
On, takođe, ukazuje i na problem uvozničkog lobija:
"Taj lobi je kod nas i dalje vrlo uticajan, diktira ekonomsku politiku i ima ogromnu ekonomsku moć i zbog toga lako naplaćuje svoja potraživanja. A mali domaći proizvođač, koji je sto, hiljadu, a nekad i milion puta manji od ljudi koji rade velike nacionalne kompanije, zastupaju te brendove, je praktično nemoćan ukoliko se ne obezbedi ozbiljna podrška države da domaći proizvođač mora da naplati u roku sve što je plasirao na tržište."
Rokove plaćanja duže od Srbije imaju samo Makedonija, BiH i Albanija. Standard Evopske unije je mesec dana. Tako je i u Švajcarskoj, čiju praksu opisuje Aleksandar Grunauer iz Nemačke organizacije za međunarodnu saradnju (GIZ).
"Preduzeća između sebe imaju veliko poverenje. Kada nešto poručim, to stigne odmah i uz to ide faktura, iako do sada nismo nikada poslovali. Ako to ne izmirim u roku od 30 dana, onda ide pismo. Ta prva opomena je besplatna i daje se rok od 10 ili 15 dana. Ako se to ne izmiri, ide druga opomena koja već košta. I ako to ne platite, firma može da vas prijavi da ne izmirujete obaveze. Prijavljuje vas lokalnoj samoupravi, instituciji koja prati kako ko izmiruje svoje obaveze", kaže Grunauer.
Registar ove institucije je javan, i ukoliko se u njemu nađete, teško je da sa liste budete izbrisani, što je velika hipoteka za dalje poslovanje.
"Ako i dalje ne reagujete, sledi postupak u kom vi imate i podršku države da možete da uterate vaš novac."
U Srbiji, ocenjuje vlasnik kompanije Biomelem, "možemo da se izborimo i sa rokom plaćanja od 60 dana, ali da se bar taj rok poštuje".
"Jedan proizvođač u proizvođačkoj industriji zapošljava više desetina radnika u svim ostalim granama industrije jer od jednog proizvoda žive dobavljači sirovina, ambalaže, distributeri, prodajni lanci, ukoliko se proizvod reklamira, žive i medijske kuće. Znači, moramo da ojačamo našu proizvodnju, a nećemo je ojačati ako proizvodnja ne može da naplati svoja potraživanja prema trgovinskim lancima", navodi Ilić.
Umesto uvođenja novih propisa, država, uz izmirenje svojih dugova, mora da uspostavi efikasan sistem podrške i zaštite malih proizvođača, koji će ih izbaviti iz začaranog kruga koji guši proizvodnju, a radnike ostavlja bez plata i posla.
****
Ovaj prilog urađen je u okviru projekta "Reforma javnih finansija u Srbiji – 10 ključnih tačaka" koji uz podršku Evropske unije, realizuje RSE i Business Info Group