Kada je fotoreporter Tamas Urban početkom 70-ih poslao upit da dokumentuje život u kazneno-popravnom centru za maloletnike u Asodu, nije gajio velike nade da će dobiti pristup.
Niko tamo prethodno nije ušao s kamerom i šta god da se događalo iza visokih zidova popravne ustanove blizu Budimpešte verovatno nije priličilo slici koju je mađarska komunistička vlada želela da predstavi svetu.
Dečak na pauzi za cigaretu u radionici kazneno-popravnog centra za maloletnike Asod 1974. godine.
Međutim, novine za koje je Urban tada radio bile su list lokalnog ogranka mađarske komunističke vlade. Skoro nemoguć zahtev mladog fotografa je "tretiran kao da je to službeni zahtev člana partije", objasnio je mađarski fotograf za RSE u svom domu u Budimpešti, "pa su se vrata otvorila i svi su iskazali najveću saradnju".
Dečaci u krevetima u ustanovi Asod.
Tokom nekoliko meseci Urban je fotografisao i zbližio se s mladićima, od kojih su mnogi bili zatvoreni zbog nasilnih krivičnih dela. Zatim, pošto je u toj ustanovi organizovao izložbu fotografija koje je napravio, došao je kraj njegovog poduhvata.
Kada se mala grupa okupila da pogleda fotografije, lokalni komunistički birokrata je "intervenisao u stilu koji nije dopuštao protivljenje", priseća se Urban.
Tuča u kupatilu ustanove Asod.
Zvaničnik je saopštio da fotografije moraju biti uklonjene i da neće biti dozvoljeno da izađu iz kazneno-popravnog centra.
"Nikada neću zaboraviti te minute, prvu izložbu u svom životu na kojoj sam radio nekoliko meseci, koja je na otvaranju dobila pohvale posetilaca i novinara, ovaj materijal je službenik ministarstva prosto smatrao 'neprikladnim za objavljivanje'", priseća se 78-godišnji fotograf. "Sećam se da sam otišao kući slomljenog srca. Zakleo sam se da više nikada neću kročiti u ustanovu, pa čak ni u grad Asod. Zainatio sam se."
Tamas Urban (levo) dok radi u zatvoru Marijanostra na severu Mađarske 1987.
Urbanova veza s ustanovom Asod je prekinuta, ali je njegovo vreme u zatvorskim centrima tek počelo.
U narednim decenijama, dok je Mađarska prolazila kroz različite faze "gulaš komunizma" koje su usledile posle košmarnih godina početnog staljinističkog autoritarizma, Urban je napravio veoma uspešnu fotografsku karijeru.
Tokom 80-ih, Urban je bio očigledan izbor da radi fotografije za seriju knjiga koje je planirala izdavačka kuća kao prikaz života u mađarskim zatvorima.
Zatvorenici šetaju dvorištem kaznene ustanove Šopronkohida na zapadu Mađarske 1985.
Slike unutar zatvora koje je napravio Urban su izvanredne po tome što zadiru ne samo u neprobojno betonsko i čelično srce mađarske komunističke države, već u mnogim slučajevima i u sama srca zatvorenih muškaraca i dečaka.
Dečaci u zatvoru za maloletnike u Asodu 1974.
Urban je koristio smelu psihološku tehniku da pristupi mnogim zatvorenicima koje je fotografisao. Nakon što bi stražari objavili da je došao u zatvor, on je jednostavno šetao ne radeći ništa.
Porodice posećuju zatvorenike u zatvoru Marijanostra 1987.
"Znao sam da mi zatvorenici nikada neće dozvoliti da ih fotografišem ako ih pitam – ne zato što su stidljivi, već zato što su deo sistema u kojem skoro nikada ne mogu da kažu 'ne', ali će to uraditi kad im se pruži prilika", objasnio je fotograf mađarskom novinaru.
Eventualno, nakon što bi zbunio zatvorenike, kao i zatvorske čuvare, svojim besciljnim lutanjem, uvek bi se neko oglasio.
"Hrabriji osuđenici bi me pozvali da ih fotografišem", kaže on.
Jednom kada sami zatvorenici traže da budu slikani, Urban kaže da ih je tada pridobio i da su "praktično stajali u redu da budu fotografisani".
Zatvorenici na pauzi tokom rada 1986.
Proteklih nekoliko godina, nagrađivani fotograf je skenirao i objavljivao svoje radove, uglavnom preko mađarskog foto arhiva Fortepan, gde su dostupne hiljade njegovih slika.
Urban je blizak prijatelj osnivača Fortepana Mikloša Tamasija i kaže da je smatrao da će njegove fotografije tamo biti "na najboljem mestu".
Zatvorski čuvar drži "kalašnjikov" u krilu dok pazi na zatvorenike na radnoj dužnosti 1986.
Hiljade Urbanovih slika tek treba da budu objavljene. Mnoge od njih su snimljene 90-ih u Mađarskoj, u vremenu porasta stope kriminala i nestabilnosti uporedive s turbulencijama kroz koje su prolazile mnoge bivše komunističke države u toj deceniji.
Oružje zaplenjeno od zatvorenika u zatvoru Marijanostra 1987.
Urbana je 2016. kontaktirala uprava zatvora za maloletnike Asod, gde je počeo njegov put kroz zatvorske ustanove komunističke Mađarske. Osoblje u Asodu je otkrilo gomilu "otkazanih" fotografija koje je napravio pre više od 40 godina, naslaganih ispod "slomljene noge klavira".
Tetovirani zatvorenik u centru Asod 1975.
Pronalazak slika iz Asoda bio je dovoljan da Urban prekine svoj dugogodišnji bojkot grada i penzionisani fotograf je otišao u zatvorski centar sa sinom Adamom Urbanom, takođe priznatim fotografom.
"Za nekoliko meseci, Adam je i sam upoznao ustanovu. Onda je tokom nekoliko godina tamo napravio svoje fotografije", rekao je stariji Urban za RSE.
Adam i Tamas Urban su 2018. godine napravili zajedničku izložbu svojih radova napravljenih u ustanovi u Asodu.
Štićenik ustanove Asod uči da piše 1975.
Tamas kaže da je njegova karijera fotoreportera, tokom koje se često suočavao s tragedijom i ljudskim zlom, uzela veliki lični danak i da je bio na lekovima za depresiju. Cena je, međutim, bila vredna toga, kaže on.
On je rekao da veruje da bi, da nije bilo njegovog kamere, aspekti društva koje je tako stručno zahvatio, posebno života u zatvorima komunističke Mađarske, "danas bili nevidljivi".