U novom nastavku Stenograma i kamenograma, Predrag Lucić donosi transkript razgovora vjerskih poglavara u BiH.
VASILIJE KAČAVENDA: Što si ti, brate Mustafa, u poslednje vreme toliko nervozan? Jeste da nisi Hristove vere, al ja mislim da ni taj tvoj, Bože sakloni, Alah ne gleda lepo na tu tvoju sekiraciju. Nije moje da se mešam, al se bojim da se i on živ pojede kad te vidi takvog.
MUSTAFA CERIĆ: Pa šta se onda miješaš kad nije tvoje da se miješaš?! I šta tu širiš neprijateljsku propagandu da se Allah dželle šanuhu, Stvoritelj sedam nebesa i isto toliko zemalja, grize i izjeda, a sve ko zbog nervoznoga mene?!
KAČAVENDA: Pa ja sam, brate Mustafa, tvoj drugar i kolega, tvoj komšija... Ne bih sada da ulazimo u to ko je šta stvorio, jer svaki hrišćanin zna šta je jedina istina o stvaranju sveta. Jel tako, brate Vinko?
VINKO PULJIĆ: Tu ne treba trošiti riječi, brate Vasilije.
PULJIĆ: Kakvo sad Karađorđevo, brate Mustafa?! Ja nikad nisam bio u tom Karađorđevu, niti bih otišo, sve da me i sam Sveti Otac zove.
CERIĆ: Bi li, ljeba ti, to ponovio i u Vatikanu?
PULJIĆ: Pusti sad Vatikan. Ti, brate, razgovaraš ko da smo na nastavi geografije: sad Karađorđevo, sad Vatikan... Šta je sljedeće?
KAČAVENDA: Teheran, šta drugo ima da bude?! Takozvano persijsko proleće. Al će Obama da vam zabiberi, pa ćete da se setite kako ste se naslađivali nama Srbima!
CERIĆ: Sram te pojeo, bezbožniče jedan! Udarit će NATO, inšallah, i na Moskvu, pa ćeš vidjet veselja!
PULJIĆ: Braćo moja, ja se vama čudim. Zar vas dvojicu ovo adventsko ozračje ne ispunja blagošću, milošću i duhom toleranacije? Zar je Bog digao ruke od vas obojice, kad pomišljate samo na rat i ostale užase? Ta zar nam nije bilo dosta ratnih stradanja u našoj lijepoj Vrhbosni...
CERIĆ: Šta si to reko? Kakva, bolan, Vrhbosna? Niko nije napo nikakvu Vrhbosnu, nego su se četnici uz pomoć svojih ustaških saveznika okomili na naše Sarajevo i ostale bošnjačke gradove...
PULJIĆ: Pravit ću se da nisam čuo ovo što si reko, brate Mustafa. Dobro Vasilije kaže: nervozan si preko svake mjere i ja zazivam Božji blagoslov da tvojim živcima mir donese.
CERIĆ: Nemoj i ti da me živciraš! Ja nisam ni najmanje nervozan dok me neko ne iznervira!
PULJIĆ: Nema ti, brate Mustafa, lijeka protiv živciranja osim da se ne živciraš.
CERIĆ: Kako da se ne živciram kad me živcira čim neko spomene moje živce?! A vas dvojica zapeli, pa udri baš po mojim živcima!
KAČAVENDA: Ti si, brate Mustafa, bio živčan i pre nego što si nas ugledo. Da nisi živčan, ne bi slao onu fetvu protiv brata Milorada.
CERIĆ: Ako je tebi Milorad brat, onda mogu i tebe i njega da pošalj...
CERIĆ: Kako da se smirim kad me provocira s onim hajvanom?! I kad laže da sam poslo fetvu?! Da sam ja poslo fetvu, vidio bi taj hajvan...
KAČAVENDA: Šta bi video? Video bi sveta ko i onaj indijanski Ivo Andrić, kako se ono zvaše...
PULJIĆ: Šta to govoriš, brate Vasilije?! Pa nije Ivo Andrić bio Indijanac...
KAČAVENDA: Dobro, Indijac, Indijanac, isti đavo...
PULJIĆ: Kakva crna Indija? Ivo Andrić je rodom iz Dolca, kraj Travnika. Hrvat, katolik.
KAČAVENDA: Ne govorim, čoveče, o Ivi Andriću, srpskom nobelovcu, već o onom Indijcu, Pakistancu, šta li je, što je Homeini na njega pre dvaest godina odapeo strelu, al ga još nije pogodila... Ma znaš, onaj pisac...
PULJIĆ: A šta je napiso, pa da se sjetim?
KAČAVENDA: Ma otkud znam, valjda neko delo „Na Drini Indija“ ili tako nekako, pa ovi muslimani rešili da mu dođu glave...
CERIĆ: Umuknite, obadvojica koliko vas ima! Nismo došli ovdje da pričamo o tom vašem Andriću od čijeg spomena meni dođe da iskoč...
PULJIĆ: Ne nerviraj se, brate Mustafa, molim te! A i ti, brate Vasilije, skačeš s politike na književnost, kao da je to naš posao...
KAČAVENDA: Pa ako nije naš poso, šta onda Mustafa ima da šalje fetvu protiv gospodina Milorada Dodika?!
CERIĆ: Uf, stvarno ću da...
PULJIĆ: Nemoj, Mustafa, nemoj!
CERIĆ: Kako neću?! Prvo i prvo, nisam poslo nikakvu fetvu nego najobičnije kurtoazno pismo ambasadama Egipta, Turske, Indonezije, Irana, Katara, Kuvajta, Libije, Malezije, Pakistana, Palestine, Saudijske Arabije... jesam li neku zaboravio?
KAČAVENDA: Jesi. Takozvanu Bosnu i Hercegovinu.
PULJIĆ: Brate Vasilije, molim te...
KAČAVENDA: Šta me ti sad moliš?! Ti kobajagi ne misliš da ovi iz Sarajeva prave šerijatsku državu koja može da se pridruži ovima što im je Mustafa piso?
PULJIĆ: Pusti sad šta ja mislim...
CERIĆ: Hajde, bolan, Vinko, da i ja čujem šta ti to misliš!
PULJIĆ: Nije sad riječ o meni...
CERIĆ: E ako nije, vala, ima da bude! Jel to ja pravim šerijatsku državu u kojoj vi slobodno govorite da ja pravim šerijatsku državu?! Pa nemojte da je napravim...
PULJIĆ: Nemoj, Mustafa, nemoj...
CERIĆ: Ma šta nemoj?! A šta prave oni tvoji u Hercegovini? Pogrom i progon nad Bošnjacima! Jesi li pročito pismo efendije Smajkića, mostarskoga muftije?
PULJIĆ: Ne znam da je meni pisao...
CERIĆ: Ne vnaf da je tebi pifao... A znaš li šta ovi tvoji škutori hoće da naprave od Mostara? Grad bez Bošnjaka, eto šta! A sve fol demokratski, jedan čovjek – jedan glas i takvi bakrači.
PULJIĆ: Isti bakrači koje ovi tvoji Lagumdžija i Bakir nameću po Federaciji.
KAČAVENDA: Što se ne ugledate u Republiku Srpsku? Kod nas je princip jedan čovek – svi glasovi, pa nema problema.
CERIĆ: Ja ovo stvarno neću da trpim.
PULJIĆ: Daj, smiri se. A i ti, Vaso, ne stavljaj sol na rane... Vratimo se... O čemu smo ono razgovarali?
KAČAVENDA: O njegovoj fetvi.
CERIĆ: Nije fetva već pristojno, civilizirano pismo gospodi ambasadorima u kojem ja lijepo molim da se taj tvoj jedan hajvan – svi glasovi, da se on skupa sa svojim mentorima i zaštitnicima, a naročito onima iz Beograda, u svim poštenim islamskim zemljama proglasi nepoželjnom personom.
KAČAVENDA: Ja ti još jednom ponavljam: što ga nisi poslo i ambasadi takozvane Bosne i Hercegovine?
CERIĆ: Kao prvo, nije takozvana nego naša, jedna i jedina. A kao drugo, odakle ti takva kretenska ideja o ambasadi Bosne i Hercegovine? Đe će, bolan, Bosna i Hercegovina u svojoj vlastitoj zemlji imat svoju ambasadu?
KAČAVENDA: Pa u Banja Luci, eto gde. Kad već tvrdiš da je i to Bosna.
CERIĆ: Nego šta je već Bosna?! Da nije možda Šumadija?! Zapamti, crni Vasilije, doći će dan kad će onaj tvoj hajvan biti persona non grata i u Banjoj Luci.
KAČAVENDA: Nemam ja ništa protiv. Samo vi otvorite ambasadu.
CERIĆ: Ako ti ja zatvorim ta pogana...
PULJIĆ: Nemoj, Mustafa, smiri se!
CERIĆ: Šta ti mene stalno smiruješ? Imaš li išta pametno da kažeš osim „Fmivi fe, fmivi fe!“?
PULJIĆ: Imam. Otvorite još i veleposlanstvo u Mostaru, pa mirna Bosna.
CERIĆ: Kakva, bolan, mirna Bosna?! Mostar je u Hercegovini...
PULJIĆ: Dobro, onda mirna Herceg-Bosna.
VASILIJE KAČAVENDA: Što si ti, brate Mustafa, u poslednje vreme toliko nervozan? Jeste da nisi Hristove vere, al ja mislim da ni taj tvoj, Bože sakloni, Alah ne gleda lepo na tu tvoju sekiraciju. Nije moje da se mešam, al se bojim da se i on živ pojede kad te vidi takvog.
MUSTAFA CERIĆ: Pa šta se onda miješaš kad nije tvoje da se miješaš?! I šta tu širiš neprijateljsku propagandu da se Allah dželle šanuhu, Stvoritelj sedam nebesa i isto toliko zemalja, grize i izjeda, a sve ko zbog nervoznoga mene?!
KAČAVENDA: Pa ja sam, brate Mustafa, tvoj drugar i kolega, tvoj komšija... Ne bih sada da ulazimo u to ko je šta stvorio, jer svaki hrišćanin zna šta je jedina istina o stvaranju sveta. Jel tako, brate Vinko?
VINKO PULJIĆ: Tu ne treba trošiti riječi, brate Vasilije.
Mustafa Cerić
CERIĆ: Jeste li to vas dvojica pameću skrenuli, pa umislili da je dunjaluk stvoren u Karađorđevu na štetu Bošnjaka i svih muslimana?PULJIĆ: Kakvo sad Karađorđevo, brate Mustafa?! Ja nikad nisam bio u tom Karađorđevu, niti bih otišo, sve da me i sam Sveti Otac zove.
CERIĆ: Bi li, ljeba ti, to ponovio i u Vatikanu?
PULJIĆ: Pusti sad Vatikan. Ti, brate, razgovaraš ko da smo na nastavi geografije: sad Karađorđevo, sad Vatikan... Šta je sljedeće?
KAČAVENDA: Teheran, šta drugo ima da bude?! Takozvano persijsko proleće. Al će Obama da vam zabiberi, pa ćete da se setite kako ste se naslađivali nama Srbima!
CERIĆ: Sram te pojeo, bezbožniče jedan! Udarit će NATO, inšallah, i na Moskvu, pa ćeš vidjet veselja!
PULJIĆ: Braćo moja, ja se vama čudim. Zar vas dvojicu ovo adventsko ozračje ne ispunja blagošću, milošću i duhom toleranacije? Zar je Bog digao ruke od vas obojice, kad pomišljate samo na rat i ostale užase? Ta zar nam nije bilo dosta ratnih stradanja u našoj lijepoj Vrhbosni...
CERIĆ: Šta si to reko? Kakva, bolan, Vrhbosna? Niko nije napo nikakvu Vrhbosnu, nego su se četnici uz pomoć svojih ustaških saveznika okomili na naše Sarajevo i ostale bošnjačke gradove...
PULJIĆ: Pravit ću se da nisam čuo ovo što si reko, brate Mustafa. Dobro Vasilije kaže: nervozan si preko svake mjere i ja zazivam Božji blagoslov da tvojim živcima mir donese.
CERIĆ: Nemoj i ti da me živciraš! Ja nisam ni najmanje nervozan dok me neko ne iznervira!
PULJIĆ: Nema ti, brate Mustafa, lijeka protiv živciranja osim da se ne živciraš.
CERIĆ: Kako da se ne živciram kad me živcira čim neko spomene moje živce?! A vas dvojica zapeli, pa udri baš po mojim živcima!
KAČAVENDA: Ti si, brate Mustafa, bio živčan i pre nego što si nas ugledo. Da nisi živčan, ne bi slao onu fetvu protiv brata Milorada.
CERIĆ: Ako je tebi Milorad brat, onda mogu i tebe i njega da pošalj...
Vinko Puljić
PULJIĆ: Nemoj, nemoj, brate Mustafa! Smiri se, molim te!CERIĆ: Kako da se smirim kad me provocira s onim hajvanom?! I kad laže da sam poslo fetvu?! Da sam ja poslo fetvu, vidio bi taj hajvan...
KAČAVENDA: Šta bi video? Video bi sveta ko i onaj indijanski Ivo Andrić, kako se ono zvaše...
PULJIĆ: Šta to govoriš, brate Vasilije?! Pa nije Ivo Andrić bio Indijanac...
KAČAVENDA: Dobro, Indijac, Indijanac, isti đavo...
PULJIĆ: Kakva crna Indija? Ivo Andrić je rodom iz Dolca, kraj Travnika. Hrvat, katolik.
KAČAVENDA: Ne govorim, čoveče, o Ivi Andriću, srpskom nobelovcu, već o onom Indijcu, Pakistancu, šta li je, što je Homeini na njega pre dvaest godina odapeo strelu, al ga još nije pogodila... Ma znaš, onaj pisac...
PULJIĆ: A šta je napiso, pa da se sjetim?
KAČAVENDA: Ma otkud znam, valjda neko delo „Na Drini Indija“ ili tako nekako, pa ovi muslimani rešili da mu dođu glave...
CERIĆ: Umuknite, obadvojica koliko vas ima! Nismo došli ovdje da pričamo o tom vašem Andriću od čijeg spomena meni dođe da iskoč...
PULJIĆ: Ne nerviraj se, brate Mustafa, molim te! A i ti, brate Vasilije, skačeš s politike na književnost, kao da je to naš posao...
KAČAVENDA: Pa ako nije naš poso, šta onda Mustafa ima da šalje fetvu protiv gospodina Milorada Dodika?!
CERIĆ: Uf, stvarno ću da...
PULJIĆ: Nemoj, Mustafa, nemoj!
CERIĆ: Kako neću?! Prvo i prvo, nisam poslo nikakvu fetvu nego najobičnije kurtoazno pismo ambasadama Egipta, Turske, Indonezije, Irana, Katara, Kuvajta, Libije, Malezije, Pakistana, Palestine, Saudijske Arabije... jesam li neku zaboravio?
KAČAVENDA: Jesi. Takozvanu Bosnu i Hercegovinu.
PULJIĆ: Brate Vasilije, molim te...
KAČAVENDA: Šta me ti sad moliš?! Ti kobajagi ne misliš da ovi iz Sarajeva prave šerijatsku državu koja može da se pridruži ovima što im je Mustafa piso?
PULJIĆ: Pusti sad šta ja mislim...
Vasilije Kačavenda
CERIĆ: Hajde, bolan, Vinko, da i ja čujem šta ti to misliš!
PULJIĆ: Nije sad riječ o meni...
CERIĆ: E ako nije, vala, ima da bude! Jel to ja pravim šerijatsku državu u kojoj vi slobodno govorite da ja pravim šerijatsku državu?! Pa nemojte da je napravim...
PULJIĆ: Nemoj, Mustafa, nemoj...
CERIĆ: Ma šta nemoj?! A šta prave oni tvoji u Hercegovini? Pogrom i progon nad Bošnjacima! Jesi li pročito pismo efendije Smajkića, mostarskoga muftije?
PULJIĆ: Ne znam da je meni pisao...
CERIĆ: Ne vnaf da je tebi pifao... A znaš li šta ovi tvoji škutori hoće da naprave od Mostara? Grad bez Bošnjaka, eto šta! A sve fol demokratski, jedan čovjek – jedan glas i takvi bakrači.
PULJIĆ: Isti bakrači koje ovi tvoji Lagumdžija i Bakir nameću po Federaciji.
KAČAVENDA: Što se ne ugledate u Republiku Srpsku? Kod nas je princip jedan čovek – svi glasovi, pa nema problema.
CERIĆ: Ja ovo stvarno neću da trpim.
PULJIĆ: Daj, smiri se. A i ti, Vaso, ne stavljaj sol na rane... Vratimo se... O čemu smo ono razgovarali?
KAČAVENDA: O njegovoj fetvi.
CERIĆ: Nije fetva već pristojno, civilizirano pismo gospodi ambasadorima u kojem ja lijepo molim da se taj tvoj jedan hajvan – svi glasovi, da se on skupa sa svojim mentorima i zaštitnicima, a naročito onima iz Beograda, u svim poštenim islamskim zemljama proglasi nepoželjnom personom.
KAČAVENDA: Ja ti još jednom ponavljam: što ga nisi poslo i ambasadi takozvane Bosne i Hercegovine?
CERIĆ: Kao prvo, nije takozvana nego naša, jedna i jedina. A kao drugo, odakle ti takva kretenska ideja o ambasadi Bosne i Hercegovine? Đe će, bolan, Bosna i Hercegovina u svojoj vlastitoj zemlji imat svoju ambasadu?
KAČAVENDA: Pa u Banja Luci, eto gde. Kad već tvrdiš da je i to Bosna.
CERIĆ: Nego šta je već Bosna?! Da nije možda Šumadija?! Zapamti, crni Vasilije, doći će dan kad će onaj tvoj hajvan biti persona non grata i u Banjoj Luci.
KAČAVENDA: Nemam ja ništa protiv. Samo vi otvorite ambasadu.
CERIĆ: Ako ti ja zatvorim ta pogana...
PULJIĆ: Nemoj, Mustafa, smiri se!
CERIĆ: Šta ti mene stalno smiruješ? Imaš li išta pametno da kažeš osim „Fmivi fe, fmivi fe!“?
PULJIĆ: Imam. Otvorite još i veleposlanstvo u Mostaru, pa mirna Bosna.
CERIĆ: Kakva, bolan, mirna Bosna?! Mostar je u Hercegovini...
PULJIĆ: Dobro, onda mirna Herceg-Bosna.