Predkoalicijski razgovor Željka Keruma i Jadranke Kosor.
- Alo, koke, zaboravila ti na me...
- Već sam ti rekla da me ne zoveš „koke“! To je tako, tako kokošarski.
- Ajde, šta se odma ljutiš?! Kad ti u nas u Splitu reču „koke“, to oće reć da si cura, divojka, a more bit i gospoja. Nema u tomu ništa zla.
- Meni je to asocijacija na Kukuriku, pa te molim da me tako ne zoveš.
- Pa ne govoru kokoše „kukuriku“, nega pivci.
- Željko, molim te...
- Dobro, razumija san. Neću te više zvat „koke“, a neću ni Jaca, jer te to more sitit na jaja. A ne daju samo kokoše jaja nega i nojovi i kornjače...
- Željko, nisi ti razumio ništa. Ja sam tebi već rekla da me uopće ne zoveš, da ću se ja tebi javit kad dođe vrijeme.
- Čekan ja, čekan, al to vrime nikako ne dolazi.
- Strpi se. Ne želiš valjda da netko otkrije našu vezu.
- Kako će otkrit?! Pa ja, bogati, svako malo negdi izjavin da nema takih govana ka šta su HDZ-ovci. Nema toga šta nisan izgovorija ovin tvojin po Splitu, ovomu budaletini šta se ne razumi ni u sifilis, a to je učija u školi i dobija diplomu, a još se manje razumi u politiku...
- Željko, molim te...
- Dobro, ajde, ne govorin ja samo o tomu diplomiranomu sifilisu, nega rečen i koju lipu o doktoru Franji Tuđmanu šta je doktorira našu domoljubnu povijest. Sve ti ja to obavin ka šta smo se dogovorili: ne diran u temelje, al zato tučen po gomolju, da niko ne more ni zamislit da bi ja s vami iša u koaliciju.
- Željko, molim te...
- A štaš me molit? Jesi li sama kazala da o ovomu budaletini mogu govorit šta god oću? Jesi li kazala da on u bolnici ne more bit ni pacijent, a kamoli ravnatelj?
- Željko, prekini!
- Jel ti to, Željko, proklinješ i našu vezu?
- Ma ne proklinjen nega mi je dodijalo tajit. I ne razumin što se ima tajit. Jel tebe sramota da svit sazna za nas dvoje? Šta san ja: sakat, gobav, ćopav?
- Ne radi se, Željko, o fizičkom izgledu nego o izgledima da uspijemo na izborima.
- Šta se, bogati, bojiš izbora? Ako triba, ja ću ih sam osvojit. Ja sam kontra cile politike, đava je lipi odnija i ko je izmisli!
- Ti stvarno nisi normalan...
- Ko? Ja? A politika je normalna? Ja svakoga miseca dajen plaću za par tisuća ljudi, a komu je politika dala plaću?
- Željko, ne govori gluposti! Ti prvi primaš plaću od politike, kao i svi ostali gradonačelnici.
- Ja uziman plaću di god ja oću. Da je po politiki, ja bi umra od gladi. A ja iman novaca, zapamti, da mogu kupit cilu politiku i sve političare.
- Željko, zaustavi se! Svi znaju da si ušao u politiku zato što ti je utanjila kesa.
- Ne diraj se ti u moju kesu!
- Jel ti stvarno misliš da nitko ne vidi šta radiš? Jel ti misliš da Bajić i Karamarko ne vide kako ti trguješ sa samim sobom?
- Izvinider, Jadranka, ja iman pravo ka poduzetnik prodat gradu Splitu šta god iman za prodat. I grad Split ima pravo kupit od mene sve šta mu ja ponudin.
- A pritom zastupaš i svoje firme i grad.
- Pa nisan ja kriv šta su me izabrali za gradonačelnika!
- Nisi ti kriv ni što su te izabrali za tajkuna.
- Ko me je izabra?
- Željko, nemoj, molim te, da sad ulazimo u priču o švercu iz robnih rezervi. Ti znaš da ratno profiterstvo ne zastarijeva.
- Ti to meni pritiš?
- Ja te molim da se urazumiš. Jel ti vidiš šta mi radimo? Jel ti vidiš u šta smo se upustili? Jel bi tebe začudilo da ja danas-sutra zatvorim i samu sebe?
- Ajde, nisi poludila sebe zatvarat... I kad smo već kod toga, mislija san ti pridložit da ja otvorin lanac privatnih zatvora. Vidiš da ne more sve stat u ove državne.
- A otkud ti novac za otvaranje zatvora? Misliš: dat će država?
- Ne triba meni država davat novce. Ja ću samo metit rešetke na svoje dućane i hotele, opasat ih žicon badavicon, a država neka samo daje zatvorenike.
- A tko će plaćat hranu, struju i ostalo?
- Pa neću van ih ja mukte hranit i pojit! Za stanarinu i režije ćemo se dogovorit. Država ka glavni dobavljač zatvorenika more imat popust, a privatni poduzetnici neka plaćaju punu cijenu.
- A zašto ne bi mogli? Jesi li ti za tržišnu ekonomiju ili za komunizam?
- A jesi li ti za koaliciju ili za svađu?
- Ma di ću se ja s tobon svađat, šta ti je?!
- Onda mi ne spominji komunizam.
- Dobro, neću. Ti ga stalno spominješ, pa san mislija da tako triba...
- Željko, molim te...
- Dobro, ajde, đavlu i komunizam i ko je ikad bija u Partiji!
- Željko!
- Šta se dereš? Čujen te.
- Nadam se i da me shvaćaš. Nemojmo o prošlosti.
- Važi. Ajmo unda o budućnosti. Ja san malo razmišlja na šta bi to tribalo sličit kad i ja dođen gori u Sabor. Mi bi lipo mogli uskladit naše planove, pa sve otrat na selo.
- Koga?
- Sve iz grada. Šta će u gradu? Nemaju posla, nemaju novaca, nemaju pameti... A kad odu na selo, tamo mogu čuvat ovce, ka šta si ti bila pridložila, a mogu uz čuvanje blaga sadit kapulicu, kupus i sve ostalo, ka šta san ja pridložija, pa su me svi napali, ka i tebe.
- Željko, molim te, pusti sad tu priču. Da to ni slučajno nisi spomenuo u kampanji!
- A šta se ti sramiš naših vizija?
- Ne sramim se, Željko, ali ljudi neće glasovat za nas ako im kažemo da ćemo ih poslat na selo da čuvaju ovce i sade kupus.
- Ma šta neće?! Daj da vidin toga ko neće glasovat kad mi sve to lipo osmislimo, onako stručnjački i marketinški!
- Imaš nešto na umu?
- Vidila si one reklametine za mobitele di glumi ona ovca?
- I što s tim?
- Samo natramo ovcu da nauči novi tekst i imamo riješenu kampanju.
- Koji tekst?
- „Glasujte za Beeeeeee-koaliciju!“
- Alo, koke, zaboravila ti na me...
- Već sam ti rekla da me ne zoveš „koke“! To je tako, tako kokošarski.
- Ajde, šta se odma ljutiš?! Kad ti u nas u Splitu reču „koke“, to oće reć da si cura, divojka, a more bit i gospoja. Nema u tomu ništa zla.
- Meni je to asocijacija na Kukuriku, pa te molim da me tako ne zoveš.
- Pa ne govoru kokoše „kukuriku“, nega pivci.
- Željko, molim te...
- Dobro, razumija san. Neću te više zvat „koke“, a neću ni Jaca, jer te to more sitit na jaja. A ne daju samo kokoše jaja nega i nojovi i kornjače...
- Željko, nisi ti razumio ništa. Ja sam tebi već rekla da me uopće ne zoveš, da ću se ja tebi javit kad dođe vrijeme.
- Čekan ja, čekan, al to vrime nikako ne dolazi.
- Strpi se. Ne želiš valjda da netko otkrije našu vezu.
- Kako će otkrit?! Pa ja, bogati, svako malo negdi izjavin da nema takih govana ka šta su HDZ-ovci. Nema toga šta nisan izgovorija ovin tvojin po Splitu, ovomu budaletini šta se ne razumi ni u sifilis, a to je učija u školi i dobija diplomu, a još se manje razumi u politiku...
- Željko, molim te...
- Dobro, ajde, ne govorin ja samo o tomu diplomiranomu sifilisu, nega rečen i koju lipu o doktoru Franji Tuđmanu šta je doktorira našu domoljubnu povijest. Sve ti ja to obavin ka šta smo se dogovorili: ne diran u temelje, al zato tučen po gomolju, da niko ne more ni zamislit da bi ja s vami iša u koaliciju.
- Željko, molim te...
- A štaš me molit? Jesi li sama kazala da o ovomu budaletini mogu govorit šta god oću? Jesi li kazala da on u bolnici ne more bit ni pacijent, a kamoli ravnatelj?
- Željko, prekini!
Željko Kerum
- Dobro, prikiniću! Jezik mi akobogda utrnija ako više spomenen tu budaletinu. Evo, viruj mi, da ti meni sada rečeš: „Ajde, Žele, oprašider još malo po onomu budaletini!“, ja ga više ne bi u usta uzeja. Toliko mi se sve smučilo. Odnija đava i politiku i dan kad san se u nju upetlja!- Jel ti to, Željko, proklinješ i našu vezu?
- Ma ne proklinjen nega mi je dodijalo tajit. I ne razumin što se ima tajit. Jel tebe sramota da svit sazna za nas dvoje? Šta san ja: sakat, gobav, ćopav?
- Ne radi se, Željko, o fizičkom izgledu nego o izgledima da uspijemo na izborima.
- Šta se, bogati, bojiš izbora? Ako triba, ja ću ih sam osvojit. Ja sam kontra cile politike, đava je lipi odnija i ko je izmisli!
- Ti stvarno nisi normalan...
- Ko? Ja? A politika je normalna? Ja svakoga miseca dajen plaću za par tisuća ljudi, a komu je politika dala plaću?
- Željko, ne govori gluposti! Ti prvi primaš plaću od politike, kao i svi ostali gradonačelnici.
- Ja uziman plaću di god ja oću. Da je po politiki, ja bi umra od gladi. A ja iman novaca, zapamti, da mogu kupit cilu politiku i sve političare.
- Željko, zaustavi se! Svi znaju da si ušao u politiku zato što ti je utanjila kesa.
- Ne diraj se ti u moju kesu!
- Jel ti stvarno misliš da nitko ne vidi šta radiš? Jel ti misliš da Bajić i Karamarko ne vide kako ti trguješ sa samim sobom?
- Izvinider, Jadranka, ja iman pravo ka poduzetnik prodat gradu Splitu šta god iman za prodat. I grad Split ima pravo kupit od mene sve šta mu ja ponudin.
Jadranka Kosor
- A pritom zastupaš i svoje firme i grad.
- Pa nisan ja kriv šta su me izabrali za gradonačelnika!
- Nisi ti kriv ni što su te izabrali za tajkuna.
- Ko me je izabra?
- Željko, nemoj, molim te, da sad ulazimo u priču o švercu iz robnih rezervi. Ti znaš da ratno profiterstvo ne zastarijeva.
- Ti to meni pritiš?
- Ja te molim da se urazumiš. Jel ti vidiš šta mi radimo? Jel ti vidiš u šta smo se upustili? Jel bi tebe začudilo da ja danas-sutra zatvorim i samu sebe?
- Ajde, nisi poludila sebe zatvarat... I kad smo već kod toga, mislija san ti pridložit da ja otvorin lanac privatnih zatvora. Vidiš da ne more sve stat u ove državne.
- A otkud ti novac za otvaranje zatvora? Misliš: dat će država?
- Ne triba meni država davat novce. Ja ću samo metit rešetke na svoje dućane i hotele, opasat ih žicon badavicon, a država neka samo daje zatvorenike.
- A tko će plaćat hranu, struju i ostalo?
- Pa neću van ih ja mukte hranit i pojit! Za stanarinu i režije ćemo se dogovorit. Država ka glavni dobavljač zatvorenika more imat popust, a privatni poduzetnici neka plaćaju punu cijenu.
Jadranka Kosor i Željko Kerum potpisali koaliciju u IX. i X. izbornoj jedinici
- Koji privatni poduzetnici? Pa ne mogu privatnici zatvarat.- A zašto ne bi mogli? Jesi li ti za tržišnu ekonomiju ili za komunizam?
- A jesi li ti za koaliciju ili za svađu?
- Ma di ću se ja s tobon svađat, šta ti je?!
- Onda mi ne spominji komunizam.
- Dobro, neću. Ti ga stalno spominješ, pa san mislija da tako triba...
- Željko, molim te...
- Dobro, ajde, đavlu i komunizam i ko je ikad bija u Partiji!
- Željko!
- Šta se dereš? Čujen te.
- Nadam se i da me shvaćaš. Nemojmo o prošlosti.
- Važi. Ajmo unda o budućnosti. Ja san malo razmišlja na šta bi to tribalo sličit kad i ja dođen gori u Sabor. Mi bi lipo mogli uskladit naše planove, pa sve otrat na selo.
- Koga?
- Sve iz grada. Šta će u gradu? Nemaju posla, nemaju novaca, nemaju pameti... A kad odu na selo, tamo mogu čuvat ovce, ka šta si ti bila pridložila, a mogu uz čuvanje blaga sadit kapulicu, kupus i sve ostalo, ka šta san ja pridložija, pa su me svi napali, ka i tebe.
- Željko, molim te, pusti sad tu priču. Da to ni slučajno nisi spomenuo u kampanji!
- A šta se ti sramiš naših vizija?
- Ne sramim se, Željko, ali ljudi neće glasovat za nas ako im kažemo da ćemo ih poslat na selo da čuvaju ovce i sade kupus.
- Ma šta neće?! Daj da vidin toga ko neće glasovat kad mi sve to lipo osmislimo, onako stručnjački i marketinški!
- Imaš nešto na umu?
- Vidila si one reklametine za mobitele di glumi ona ovca?
- I što s tim?
- Samo natramo ovcu da nauči novi tekst i imamo riješenu kampanju.
- Koji tekst?
- „Glasujte za Beeeeeee-koaliciju!“