Kolegijalni razgovor Tomislava Nikolića i Ive Josipovića.
- Pomoz' Bog, kolega!
- Oprostite, koga ste trebali?
- Je li to moj dragi kolega Ivo Josipović?
- Da, ja sam. A s kim imam čast?
- Tomislav Nikolić. Za prijatelje Toma.
- Kažete: kolega... Hoćete reći da i vi skladate?
- A ne, ne. Ne više. Mnogo posla, pa se ne stigne do Mocarta.
- Mozart, kažete? Pa nije li to ipak malo prevelik zalogaj?
- Kakav, bre, zalogaj?! Pa ne mislite valjda da ću kraj svih ovih srnećih leđa, doboš-torti i ostalih naših poslastica da jedem te Mocart-kugle...
- Vi se, naravno, šalite. Jasno vam je da nisam mislio na Mozart-kugle nego na skladatelja Mozarta. Eto zato sam rekao da je to možda malo prevelik zalogaj za svakog suvremenog skladatelja. Mislim da je on ipak svjetlosnim godinama daleko od svih nas.
- Kakve, bre, svetlosne godine?! Evo ga odmah tu iza ćoška, najbliži komšiluk. Samo što, reko sam vam, ne mogu da stignem od posla.
- Ako sam dobro shvatio, vi tvrdite da se Mozart nalazi u vašem susjedstvu...
- Jeste, ima ga i u mom komšiluku i po celom Beogradu. Ima ga u Majke Jevrosime, u Blagoja Parovića, u Krajiške divizije, na Bulevaru Crvene armije, u Jug Bogdanovoj, u Patrisa Lumumbe, na Obilićevom vencu, u Mileševskoj... E vas će sigurno da obraduje, vidim da mnogo cenite Mocarta, a negde sam pročito da ste poreklom Dalmatinac, vas će da obraduje kad vam kažem da ima jedan Mocart i u Dalmatinskoj. Pa, eto, ako se namerite da dođete u Beograd, rado ću da vas odvedem do tog Mocarta u Dalmatinskoj.
- Varaju li me to moje uši ili ste vi upravo obećali da ćete me upoznati s Mozartom?
- Šta ima da vas upoznajem? Pa gde vi, čoveče, živite ako Mocarta do sada niste ni čuli ni videli?
- Dajte, molim vas, pa ne mislite valjda da sam toliki prostak?! Evo, baš jutros sam ga slušao. Ali stvarno ne znam kako bih ga mogao vidjeti...
- Aha, vi ste, znači, sa Mocartom onlajn?
- Pa moglo bi se reći.
- Baš vam zavidim, kolega. Ja nažalost nemam ni minut slobodnog vremena.
- Ja za Mozartovu čarobnu muziku uvijek nađem vremena. To je pravi melem za moje uši i za moju dušu.
- Jeste, kolega, to je najlepša muzika. Kad ti na uvce svira para, para, para, para, para, para, para...
- Oprostite, ali morao bih vas ispraviti. Mislim da u čitavom Mozartovom opusu ne postoji to što ste vi sada otpjevali: para, para, para, para... Vjerojatno ste mislili na „Malu noćnu muziku“, a ona ide: para-para-para-para-zamp para-para-para-para-zamp i tako dalje i tako dalje... A onda dođe ono prekrasno: para-para-para-para-para-para-para-para-para-zamp-zamp-zamp para-para-para-para-para-para-para-para-para-zamp... Eto, to je pravi Mozart.
- Pa jeste, odmah se prepozna. Mocart samo o parama peva.
- Ali... nije on baš pjevao. Ovo sam ja otpjevao.
- Svaka čast, kolega, svaka čast! Mnogo lepo, kolega, i kod vas pevaju te pare. Ceo tekst gola para i taj, kako rekoste, zamp. Ne kaže naš narod badava: „Lepše svira para neg' gitara!“ A Mocart, vala, pravi umetnik u pravljenju para.
- Pa nisam baš siguran. Znam da je živio kao posljednji siromah...
- Kakav crni siromah?! Eno ga pun ko šipak. Para na paru. Ne možete da zamislite koliko ih ima.
- Ali zar nije umro u krajnjoj bijedi?
- Kad je umro? Ko vam je javio?
- Pa ima nekih 220 godina. A javio, nitko mi nije javio. Učio sam u školi.
- Šta ste učili u školi? Da je Mocart umro? Kako umro kad puca od para i od zdravlja?!
Jedna od najzdravijih firmi u Srbiji. Sigurno ste ga s nekim zamenili.
- S kim da zamijenim Mozarta? On je jedan i jedinstven. Šteta što je umro kako je umro.
- Ja uopšte ne razumem otkud vam te dezinformacije. Kako je umro kad, kažem vam, ne može življi da bude?! Da je, božesakloni, umro ko što vi tvrdite, valjda bi mi Vučić javio. On je šef svih obaveštajnih službi i on bi sigurno bio obavešten.
- Vi i dalje tvrdite da je Mozart živ?
- Pa razume se da je živ. I radi ko grom.
- Hoćete reći da još uvijek sklada?
- Pa jeste, uvek nešto usklađuje. Znate, ima mnogo posla oko tih koeficijenata. Al se, brate, i isplati! Kladionice mu pune puncate.
- Kakve kladionice?!
- Pa kladionice Mocart, čoveče! O čemu vam govorim celo vreme?!
- Ovo je neki nesporazum.
- Nije nesporazum, već se vi stalno pravite da ne razumete.
- Ali vi ste se, ako sam dobro razumio, predstavili kao moj kolega.
- Jeste, i pozdravio sam vas, ko što je i red, kao svoga dragog kolegu.
- I ja sam vas pitao da li i vi skladate?
- Pa reko sam, čoveče, da se ne kladim jer nemam vremena za klađenje.
- Ali skladati i kladiti se nije jedno te isto.
- Nemojte, molim vas, da me vaćarite na te veštačke razlike što ste ih vi Hrvati napravili u srpskom jeziku. Mi kažemo kladionica, vi kažete skladionica i šta sad? Ako hoćemo da se razumemo, onda se razumemo, pa taman da vi za kladionicu izmislite neku vašu još hrvatskiju reč, ne znam ni ja, naprimer, smandrljtandrljpandrljaonica.
- Ali mi ništa ne izmišljamo...
- Dobro, ajde, evo mi Srbi izmišljamo, evo ja jutros nisam imo pametnijeg posla pa išo da izmišljam reč kladionica. Samo da ne bude skladionica.
- Zašto se odmah vrijeđate? Dajte da razjasnimo: kad sam vas pitao da li skladate, nisam vas pitao da li se kladite. Ja se ne kladim. Ja skladam, razumijete li?
Komponiram. Ja sam, znači, kompozitor. A kad ste me vi oslovili kao kolegu, ja sam mislio da ste i vi skladatelj, odnosno kompozitor. Ako niste, onda ne vidim po čemu smo mi kolege...
- Nemojte da ste nekolegijalni. Ja sam čovek koji, za dobro Srba i Srbije, može da bude sve što treba. Bio sam radikal, pa su me onda savetovali da postanem naprednjak. I nije nikakav problem da sada, u ime naše dobrosusedske saradnje i mira u regionu, postanem i kompozitor. Evo, pitaću Montgomerija, pa ako on amenuje, ja ću da prekrstim stranku i ona će koliko sutra da se zove Srpska kompozitorska stranka.
- Ali ne ide to, dragi gospodine, tek tako. Za skladatelja ili kompozitora je ponajprije potreban talent, a onda treba da se reguliraju i autorska prava...
- Ajte, molim vas, toliko ste imali tog talenta za komponovanje da ste morali da se zaposlite ko predsednik Hrvatske. Leba ne bi imali da jedete od tog vašeg komponovanja.
- Nemojte vrijeđati, gospodine!
- Vidi, bogati, otkad je kod vas uvreda kad vam neko kaže da ste predsednik?!
- Uvreda je kada kažete da se ne može živjeti od glazbe. Pa zato smo i ustrojili ZAMP da ne bismo umirali poput Mozarta.
- Opet vi okrećete na to vaše komponovanje... Neću uopšte da razgovaram o tome. Šta sam hteo da kažem? Eh da... Pa i ja sam predsednik ovog što je ostalo od Srbije, pa se ne vređam kad mi neko kaže da sam to što jesam. Voleo bih ja, nije da ne bih, da sam predsednik cele Srbije, tamo do Karlovca, Virovitice i Karlobaga, ali šta da se radi, dragi kolega...
- Nije kolegijalno da svojatate tuđi teritorij. Valjda se zna da sam ja, kao predsjednik Hrvatske, predsjednik i u Karlovcu i u Virovitici i u Karlobagu.
- Dobro, jeste, nisam reko da niste. Ja vas nazvo da vam čestitam, a vi se vređate na svaku reč ko seoska mlada.
- Na čemu da mi čestitate?
- Pa na tome što ste smenili onog Pupovca.
- Nisam ga još smijenio...
- Ma dobro, to je sad pitanje vremena... Zovem vas, dakle, dragi kolega da vam čestitam u svoje lično ime i u ime svih proteranih Srba iz Hrvatske koji se slažu oko toga da je Milorad Pupovac najomraženiji lik kod svakog srpskog izbeglice. Jer on je, kao što je i vama poznato, glavni krivac što se nisu vratili na svoja ognjišta.
- Nemojmo, molim vas, pretjerivati...
- Ništa ja ne preterujem, a ni vi ne preterujete. Vi ste preterali kad ste proterivali, onomad, ali vidim da je sada i vama stalo da se te rane zaleče. I to, moram da vam kažem, veoma poštujem. Čito sam sve ovo što ste poslednjih dana pisali i izjavljivali, i mogu da vam kažem da potpisujem svaku vašu reč.
- Hvala, ali stvarno nije potrebno...
- Pustite vi to što nije potrebno. Ja znam, raspito sam se, pa su mi rekli da ste vi jedan skroman čovek i jasno mi je da ne želite da se razmećete... Ali verujte mi, vi ste za nas Srbe novi Arsenije Čarnojević.
- Kako to mislite?
- Lepo. Ne mogu lepše da mislim o vama nego što, evo, mislim. Vidi se da vi, za razliku od tog Pupovca, duboko osećate svu tragiku izbeglištva i rasejanja, jer ste je osetili i još je uvek osećate na sopstvenoj koži.
- Ali, gospodine...
- Dajte, dajte, nemojte da ste opet skromni. Verujem vam da je velika nesreća biti proteran iz urođenog srpstva u nametnuto hrvatstvo koje je izmislio onaj Pupovac, samo da bi mogo da tera svoj poso i da bude vođa Srba u Hrvatskoj, kad već ne može da bude u Srbiji...
- Ali o čemu vi...
- Nemoj da mi se femkate. Čim maknete tog Pupovca, doći će dan da se svi Srbi vrate na svoja ognjišta i da se svi Srbi koji su, poput vas, prisiljeni da se izjašnjavaju kao Hrvati, slobodno vrate veri pradedova. Ima da bude velika seoba!
- Ali kako vam...
- Ništa se vi ne brigajte! Samo se vi rešite Pupovca, pa će da se reši i problem Srba u Hrvatskoj. Više neće biti Srba u Hrvatskoj, jer više neće da bude ni Hrvatske.
- Ali...
- Nema tu, dragi kolega, nikakvog ali. Sve će da bude Srbija. Evo pitajte Veljka Džakulu, ako meni ne verujete.
- Ma dajte, molim vas, nemojte govoriti takve stvari!
- A što da ih ne govorim?! Ako vi još uvek ne možete da poverujete u to, ne znam šta da vam kažem. Evo, garantujem vam da možete da se kladite da će da bude tačno ovako ko što sam vam ja reko. Da ćete napokon smeti jasno i glasno da kažete ko ste i šta ste.
- Ali, gospodine, ja sam vam već rekao da smo u nesporazumu oko toga.
- Naravski da je nesporazum biti Srbin, a govoriti da si Hrvat. Ali rešiće se i taj nesporazum. Kažem vam: možete iz ovih stopa u kladionicu! Da se kladite ili, kako vi kažete, skladite.
- Ali kakva kladionica kad vam lijepo kažem da sam ja skladatelj?!
- Ne kažem ja da niste. I jesam vam lepo reko: Mocart?! Šta drugo sem Mocart?!
- Pa hvala vam na komplimentu.
- Nije to nikakav kompliment.
- Jednom kompozitoru najveći mogući.
- Opet vi! Ne govorim vam, čoveče, o kompozitoru već o kladionici!
- Pomoz' Bog, kolega!
- Oprostite, koga ste trebali?
- Je li to moj dragi kolega Ivo Josipović?
- Da, ja sam. A s kim imam čast?
- Tomislav Nikolić. Za prijatelje Toma.
- Kažete: kolega... Hoćete reći da i vi skladate?
- A ne, ne. Ne više. Mnogo posla, pa se ne stigne do Mocarta.
- Mozart, kažete? Pa nije li to ipak malo prevelik zalogaj?
- Kakav, bre, zalogaj?! Pa ne mislite valjda da ću kraj svih ovih srnećih leđa, doboš-torti i ostalih naših poslastica da jedem te Mocart-kugle...
- Vi se, naravno, šalite. Jasno vam je da nisam mislio na Mozart-kugle nego na skladatelja Mozarta. Eto zato sam rekao da je to možda malo prevelik zalogaj za svakog suvremenog skladatelja. Mislim da je on ipak svjetlosnim godinama daleko od svih nas.
- Kakve, bre, svetlosne godine?! Evo ga odmah tu iza ćoška, najbliži komšiluk. Samo što, reko sam vam, ne mogu da stignem od posla.
- Ako sam dobro shvatio, vi tvrdite da se Mozart nalazi u vašem susjedstvu...
- Jeste, ima ga i u mom komšiluku i po celom Beogradu. Ima ga u Majke Jevrosime, u Blagoja Parovića, u Krajiške divizije, na Bulevaru Crvene armije, u Jug Bogdanovoj, u Patrisa Lumumbe, na Obilićevom vencu, u Mileševskoj... E vas će sigurno da obraduje, vidim da mnogo cenite Mocarta, a negde sam pročito da ste poreklom Dalmatinac, vas će da obraduje kad vam kažem da ima jedan Mocart i u Dalmatinskoj. Pa, eto, ako se namerite da dođete u Beograd, rado ću da vas odvedem do tog Mocarta u Dalmatinskoj.
- Varaju li me to moje uši ili ste vi upravo obećali da ćete me upoznati s Mozartom?
- Šta ima da vas upoznajem? Pa gde vi, čoveče, živite ako Mocarta do sada niste ni čuli ni videli?
- Dajte, molim vas, pa ne mislite valjda da sam toliki prostak?! Evo, baš jutros sam ga slušao. Ali stvarno ne znam kako bih ga mogao vidjeti...
- Aha, vi ste, znači, sa Mocartom onlajn?
- Pa moglo bi se reći.
- Baš vam zavidim, kolega. Ja nažalost nemam ni minut slobodnog vremena.
- Ja za Mozartovu čarobnu muziku uvijek nađem vremena. To je pravi melem za moje uši i za moju dušu.
- Jeste, kolega, to je najlepša muzika. Kad ti na uvce svira para, para, para, para, para, para, para...
- Oprostite, ali morao bih vas ispraviti. Mislim da u čitavom Mozartovom opusu ne postoji to što ste vi sada otpjevali: para, para, para, para... Vjerojatno ste mislili na „Malu noćnu muziku“, a ona ide: para-para-para-para-zamp para-para-para-para-zamp i tako dalje i tako dalje... A onda dođe ono prekrasno: para-para-para-para-para-para-para-para-para-zamp-zamp-zamp para-para-para-para-para-para-para-para-para-zamp... Eto, to je pravi Mozart.
- Pa jeste, odmah se prepozna. Mocart samo o parama peva.
- Ali... nije on baš pjevao. Ovo sam ja otpjevao.
- Svaka čast, kolega, svaka čast! Mnogo lepo, kolega, i kod vas pevaju te pare. Ceo tekst gola para i taj, kako rekoste, zamp. Ne kaže naš narod badava: „Lepše svira para neg' gitara!“ A Mocart, vala, pravi umetnik u pravljenju para.
- Pa nisam baš siguran. Znam da je živio kao posljednji siromah...
- Kakav crni siromah?! Eno ga pun ko šipak. Para na paru. Ne možete da zamislite koliko ih ima.
- Ali zar nije umro u krajnjoj bijedi?
- Kad je umro? Ko vam je javio?
- Pa ima nekih 220 godina. A javio, nitko mi nije javio. Učio sam u školi.
- Šta ste učili u školi? Da je Mocart umro? Kako umro kad puca od para i od zdravlja?!
Jedna od najzdravijih firmi u Srbiji. Sigurno ste ga s nekim zamenili.
- S kim da zamijenim Mozarta? On je jedan i jedinstven. Šteta što je umro kako je umro.
- Ja uopšte ne razumem otkud vam te dezinformacije. Kako je umro kad, kažem vam, ne može življi da bude?! Da je, božesakloni, umro ko što vi tvrdite, valjda bi mi Vučić javio. On je šef svih obaveštajnih službi i on bi sigurno bio obavešten.
- Vi i dalje tvrdite da je Mozart živ?
- Pa razume se da je živ. I radi ko grom.
- Hoćete reći da još uvijek sklada?
- Pa jeste, uvek nešto usklađuje. Znate, ima mnogo posla oko tih koeficijenata. Al se, brate, i isplati! Kladionice mu pune puncate.
- Kakve kladionice?!
- Pa kladionice Mocart, čoveče! O čemu vam govorim celo vreme?!
- Ovo je neki nesporazum.
- Nije nesporazum, već se vi stalno pravite da ne razumete.
- Ali vi ste se, ako sam dobro razumio, predstavili kao moj kolega.
- Jeste, i pozdravio sam vas, ko što je i red, kao svoga dragog kolegu.
- I ja sam vas pitao da li i vi skladate?
- Pa reko sam, čoveče, da se ne kladim jer nemam vremena za klađenje.
- Ali skladati i kladiti se nije jedno te isto.
- Nemojte, molim vas, da me vaćarite na te veštačke razlike što ste ih vi Hrvati napravili u srpskom jeziku. Mi kažemo kladionica, vi kažete skladionica i šta sad? Ako hoćemo da se razumemo, onda se razumemo, pa taman da vi za kladionicu izmislite neku vašu još hrvatskiju reč, ne znam ni ja, naprimer, smandrljtandrljpandrljaonica.
- Ali mi ništa ne izmišljamo...
- Dobro, ajde, evo mi Srbi izmišljamo, evo ja jutros nisam imo pametnijeg posla pa išo da izmišljam reč kladionica. Samo da ne bude skladionica.
- Zašto se odmah vrijeđate? Dajte da razjasnimo: kad sam vas pitao da li skladate, nisam vas pitao da li se kladite. Ja se ne kladim. Ja skladam, razumijete li?
Komponiram. Ja sam, znači, kompozitor. A kad ste me vi oslovili kao kolegu, ja sam mislio da ste i vi skladatelj, odnosno kompozitor. Ako niste, onda ne vidim po čemu smo mi kolege...
Tomislav Nikolić
- Nemojte da ste nekolegijalni. Ja sam čovek koji, za dobro Srba i Srbije, može da bude sve što treba. Bio sam radikal, pa su me onda savetovali da postanem naprednjak. I nije nikakav problem da sada, u ime naše dobrosusedske saradnje i mira u regionu, postanem i kompozitor. Evo, pitaću Montgomerija, pa ako on amenuje, ja ću da prekrstim stranku i ona će koliko sutra da se zove Srpska kompozitorska stranka.
- Ali ne ide to, dragi gospodine, tek tako. Za skladatelja ili kompozitora je ponajprije potreban talent, a onda treba da se reguliraju i autorska prava...
- Ajte, molim vas, toliko ste imali tog talenta za komponovanje da ste morali da se zaposlite ko predsednik Hrvatske. Leba ne bi imali da jedete od tog vašeg komponovanja.
- Nemojte vrijeđati, gospodine!
- Vidi, bogati, otkad je kod vas uvreda kad vam neko kaže da ste predsednik?!
- Uvreda je kada kažete da se ne može živjeti od glazbe. Pa zato smo i ustrojili ZAMP da ne bismo umirali poput Mozarta.
- Opet vi okrećete na to vaše komponovanje... Neću uopšte da razgovaram o tome. Šta sam hteo da kažem? Eh da... Pa i ja sam predsednik ovog što je ostalo od Srbije, pa se ne vređam kad mi neko kaže da sam to što jesam. Voleo bih ja, nije da ne bih, da sam predsednik cele Srbije, tamo do Karlovca, Virovitice i Karlobaga, ali šta da se radi, dragi kolega...
- Nije kolegijalno da svojatate tuđi teritorij. Valjda se zna da sam ja, kao predsjednik Hrvatske, predsjednik i u Karlovcu i u Virovitici i u Karlobagu.
- Dobro, jeste, nisam reko da niste. Ja vas nazvo da vam čestitam, a vi se vređate na svaku reč ko seoska mlada.
- Na čemu da mi čestitate?
- Pa na tome što ste smenili onog Pupovca.
- Nisam ga još smijenio...
- Ma dobro, to je sad pitanje vremena... Zovem vas, dakle, dragi kolega da vam čestitam u svoje lično ime i u ime svih proteranih Srba iz Hrvatske koji se slažu oko toga da je Milorad Pupovac najomraženiji lik kod svakog srpskog izbeglice. Jer on je, kao što je i vama poznato, glavni krivac što se nisu vratili na svoja ognjišta.
- Nemojmo, molim vas, pretjerivati...
- Ništa ja ne preterujem, a ni vi ne preterujete. Vi ste preterali kad ste proterivali, onomad, ali vidim da je sada i vama stalo da se te rane zaleče. I to, moram da vam kažem, veoma poštujem. Čito sam sve ovo što ste poslednjih dana pisali i izjavljivali, i mogu da vam kažem da potpisujem svaku vašu reč.
- Hvala, ali stvarno nije potrebno...
- Pustite vi to što nije potrebno. Ja znam, raspito sam se, pa su mi rekli da ste vi jedan skroman čovek i jasno mi je da ne želite da se razmećete... Ali verujte mi, vi ste za nas Srbe novi Arsenije Čarnojević.
- Kako to mislite?
- Lepo. Ne mogu lepše da mislim o vama nego što, evo, mislim. Vidi se da vi, za razliku od tog Pupovca, duboko osećate svu tragiku izbeglištva i rasejanja, jer ste je osetili i još je uvek osećate na sopstvenoj koži.
- Ali, gospodine...
- Dajte, dajte, nemojte da ste opet skromni. Verujem vam da je velika nesreća biti proteran iz urođenog srpstva u nametnuto hrvatstvo koje je izmislio onaj Pupovac, samo da bi mogo da tera svoj poso i da bude vođa Srba u Hrvatskoj, kad već ne može da bude u Srbiji...
- Ali o čemu vi...
- Nemoj da mi se femkate. Čim maknete tog Pupovca, doći će dan da se svi Srbi vrate na svoja ognjišta i da se svi Srbi koji su, poput vas, prisiljeni da se izjašnjavaju kao Hrvati, slobodno vrate veri pradedova. Ima da bude velika seoba!
- Ali kako vam...
- Ništa se vi ne brigajte! Samo se vi rešite Pupovca, pa će da se reši i problem Srba u Hrvatskoj. Više neće biti Srba u Hrvatskoj, jer više neće da bude ni Hrvatske.
- Ali...
- Nema tu, dragi kolega, nikakvog ali. Sve će da bude Srbija. Evo pitajte Veljka Džakulu, ako meni ne verujete.
- Ma dajte, molim vas, nemojte govoriti takve stvari!
- A što da ih ne govorim?! Ako vi još uvek ne možete da poverujete u to, ne znam šta da vam kažem. Evo, garantujem vam da možete da se kladite da će da bude tačno ovako ko što sam vam ja reko. Da ćete napokon smeti jasno i glasno da kažete ko ste i šta ste.
- Ali, gospodine, ja sam vam već rekao da smo u nesporazumu oko toga.
- Naravski da je nesporazum biti Srbin, a govoriti da si Hrvat. Ali rešiće se i taj nesporazum. Kažem vam: možete iz ovih stopa u kladionicu! Da se kladite ili, kako vi kažete, skladite.
- Ali kakva kladionica kad vam lijepo kažem da sam ja skladatelj?!
- Ne kažem ja da niste. I jesam vam lepo reko: Mocart?! Šta drugo sem Mocart?!
- Pa hvala vam na komplimentu.
- Nije to nikakav kompliment.
- Jednom kompozitoru najveći mogući.
- Opet vi! Ne govorim vam, čoveče, o kompozitoru već o kladionici!