Operativni razgovor Tomislava Nikolića i Ivice Dačića.
- Šta je reko, Ivice, šta je reko?
- Ko, bre, Tomo?
- Pa on.
- Koji on?
- Pa Putin, čoveče! Nisi išo kod Obame već kod Putina.
- Jeste. Nisam ja ko neki pa da u ovom teškom času putujem po Amerikama. Ja znam gde mi je mesto.
- Ti to meni? Pa nisam ja tamo išo ni u Diznilend ni u Las Vegas da igram tablić i ganjam sojke. Išo sam, znaš i sam gde sam išo... u onaj soliter Ujedinjenih nacija da im kažem da je taj njihov Haški sud ovovekovna Inkvizicija.
- Baš me čudi što to nisi reko kad si bio u Vatikanu.
- Oladi, bre, s tim Vatikanom i kaži mi šta je Putin reko! Jel pito za mene?
- Jeste. Čim me ugledo, odmah me pito: „A gde je baćuška Toma? Što i on nije došo?“
- I šta si ti reko?
- Golu istinu. Da nisi došo u Moskvu zato što ti je bilo važnije da odeš u Ameriku.
- Nisi valjda, crni Ivice...
- A šta sam trebo da kažem? Da čoveku lažem da si išo u Severnu Koreju?
- Kako si to mogo da mi uradiš? Pa ti sam znaš da sam u Njujork išo samo zato što su Ujedinjene nacije tamo, a ne u Moskvi ko što bi bilo pošteno da budu...
- Pa baš to sam i reko Putinu kad je pito što te nema. Rekoh: „Doći će on čim se sedište UN-a iz Njujorka prebaci u Moskvu!“
- Ne mogu da verujem da si to reko. Pa što me ukopa pred čovekom?
- Pa da možeš da se iskopaš, jednog lepog dana kad odeš u Moskvu. Ako taj dan ikad svane...
- Tako mi i treba kad verujem komunistima! Može komunista da se prekrsti u socijalistu i u šta god oćeš, al ne može da se pretvori u poštenog čoveka!
- Oćeš i Putinu da kažeš šta misliš o komunistima? Jedva čeka da dođeš da ga izvređaš. Sram i stid da te bude! Čovek lepo poručio da u bilo koje vreme možeš da dođeš u majčicu Rusiju, a ti tako!
- Jeste. Eno i u jutrošnjoj Politici piše. A ti sad vidi dal da uopšte ideš i šta ćeš da kažeš ako ikad odeš...
- Znam ja šta treba da kažem. Reći ću mu: „Gospodine Putine, najveći prijatelju srpskog naroda u celoj našoj istoriji, to što sam ja danas ovde u Moskvi najbolji je dokaz da ste vi pošten čovek, a ne nekakav bivši komunista ko što tvrde zli jezici...“
- Dal si ti normalan? Stvarno ćeš to da mu kažeš?
- Najstvarnije! Evo idem iz ovih stopa...
- Stani, bre, kud si zapeo?! Sve ćeš da uprskaš!
- Pa šta još ima da se uprska?
- Ono što sam ja postigo u Moskvi.
- A šta si postigo sem što si me opanjko kod Putina?
- Zezao sam se, čoveče! Uopšte nisam govorio ono o Americi i o seobi UN-a.
- A on se nije zevzečio kad je reko da mogu u svako vreme da dođem u Rusiju?
- Naravski da nije.
- Pa onda idem.
- Ne ideš ti nigde! Putin je reko da treba da budemo ovde i da čvrsto ostanemo kod sopstvenog stava po pitanju Kosova.
- A šta je reko: kakav je taj naš stav?
- Ovakav ko i do sada.
- A oće li meni neko napokon da kaže kakav nam je stav bio do sada?
- Pa sedeći, vidiš i sam.
- Kako to misliš?
- Lepo i razumno, ko i Putin. Treba da sedimo i da pregovaramo.
- I šta još?
- I opet da sedimo da pregovaramo sve dok ne propadnu pregovori. A kad pregovori propadnu, odmah da zahtevamo da se ponovo sedne i pregovara.
- Ali ima dupe da nas zaboli od tolikog sedenja.
- Nema veze. Baš zato ćemo i dalje da sedimo.
- Zato što nas boli?
- Zato da se ne vidi šta nas boli.
- Ne razumem...
- Pa sve dok sedimo, niko neće ni da posumnja da nas boli to na čemu sedimo.
- Šta je reko, Ivice, šta je reko?
- Ko, bre, Tomo?
- Pa on.
- Koji on?
- Pa Putin, čoveče! Nisi išo kod Obame već kod Putina.
- Jeste. Nisam ja ko neki pa da u ovom teškom času putujem po Amerikama. Ja znam gde mi je mesto.
- Ti to meni? Pa nisam ja tamo išo ni u Diznilend ni u Las Vegas da igram tablić i ganjam sojke. Išo sam, znaš i sam gde sam išo... u onaj soliter Ujedinjenih nacija da im kažem da je taj njihov Haški sud ovovekovna Inkvizicija.
- Baš me čudi što to nisi reko kad si bio u Vatikanu.
- Oladi, bre, s tim Vatikanom i kaži mi šta je Putin reko! Jel pito za mene?
- Jeste. Čim me ugledo, odmah me pito: „A gde je baćuška Toma? Što i on nije došo?“
- I šta si ti reko?
- Golu istinu. Da nisi došo u Moskvu zato što ti je bilo važnije da odeš u Ameriku.
- Nisi valjda, crni Ivice...
- A šta sam trebo da kažem? Da čoveku lažem da si išo u Severnu Koreju?
- Kako si to mogo da mi uradiš? Pa ti sam znaš da sam u Njujork išo samo zato što su Ujedinjene nacije tamo, a ne u Moskvi ko što bi bilo pošteno da budu...
- Pa baš to sam i reko Putinu kad je pito što te nema. Rekoh: „Doći će on čim se sedište UN-a iz Njujorka prebaci u Moskvu!“
- Ne mogu da verujem da si to reko. Pa što me ukopa pred čovekom?
- Pa da možeš da se iskopaš, jednog lepog dana kad odeš u Moskvu. Ako taj dan ikad svane...
- Tako mi i treba kad verujem komunistima! Može komunista da se prekrsti u socijalistu i u šta god oćeš, al ne može da se pretvori u poštenog čoveka!
- Oćeš i Putinu da kažeš šta misliš o komunistima? Jedva čeka da dođeš da ga izvređaš. Sram i stid da te bude! Čovek lepo poručio da u bilo koje vreme možeš da dođeš u majčicu Rusiju, a ti tako!
Vladimir Putin
- Jel Putin stvarno reko da mogu da dođem?- Jeste. Eno i u jutrošnjoj Politici piše. A ti sad vidi dal da uopšte ideš i šta ćeš da kažeš ako ikad odeš...
- Znam ja šta treba da kažem. Reći ću mu: „Gospodine Putine, najveći prijatelju srpskog naroda u celoj našoj istoriji, to što sam ja danas ovde u Moskvi najbolji je dokaz da ste vi pošten čovek, a ne nekakav bivši komunista ko što tvrde zli jezici...“
- Dal si ti normalan? Stvarno ćeš to da mu kažeš?
- Najstvarnije! Evo idem iz ovih stopa...
- Stani, bre, kud si zapeo?! Sve ćeš da uprskaš!
- Pa šta još ima da se uprska?
- Ono što sam ja postigo u Moskvi.
- A šta si postigo sem što si me opanjko kod Putina?
- Zezao sam se, čoveče! Uopšte nisam govorio ono o Americi i o seobi UN-a.
- A on se nije zevzečio kad je reko da mogu u svako vreme da dođem u Rusiju?
- Naravski da nije.
- Pa onda idem.
- Ne ideš ti nigde! Putin je reko da treba da budemo ovde i da čvrsto ostanemo kod sopstvenog stava po pitanju Kosova.
- A šta je reko: kakav je taj naš stav?
- Ovakav ko i do sada.
- A oće li meni neko napokon da kaže kakav nam je stav bio do sada?
- Pa sedeći, vidiš i sam.
- Kako to misliš?
- Lepo i razumno, ko i Putin. Treba da sedimo i da pregovaramo.
- I šta još?
- I opet da sedimo da pregovaramo sve dok ne propadnu pregovori. A kad pregovori propadnu, odmah da zahtevamo da se ponovo sedne i pregovara.
- Ali ima dupe da nas zaboli od tolikog sedenja.
- Nema veze. Baš zato ćemo i dalje da sedimo.
- Zato što nas boli?
- Zato da se ne vidi šta nas boli.
- Ne razumem...
- Pa sve dok sedimo, niko neće ni da posumnja da nas boli to na čemu sedimo.