Blekberi-razgovor između preduzetnika poznatog pod umetničkim imenom Miša Banana i njegovog susretljivog poznanika Ivice Dačića.
- Ćao, druže, ovde Miša.
- Kaži, Mišo! Šta se radi?
- Pa ko i uvek. Ista pesma.
- Koja pesma?
- Kako: koja pesma? Pa ona naša, za koju ne treba svako da zna.
- Bogami, Mišo, ni ja ne znam na koju pesmu misliš.
- Pa na onu tetka Desinu:
„Srbija je velika tajna:
ne zna dan šta noć kuva
niti noć zna šta zora rađa...“
- Nisam siguran da sam baš najbolje razumeo...
- Nemoj da me razočaravaš. Ajde, potrudi se malo!
- Trudim se, ali ne ide. Mislim, razumem ja da je Srbija velika tajna, ali...
- Nema, druže, nikakvo „ali“. Šta „ali“? Ili umemo da čuvamo tajnu ili ne umemo. A ko ne
ume da čuva tajnu, taj ne ume – ko što sama pesma kaže – da čuva ni Srbiju.
- Ti, Mišo, znaš da ja čuvam Srbiju.
- Pa lepo, čuvaj je i dalje! A ja ću da se pobrinem da joj ništa ne fali. Samo moram da ti kažem da sam u poslednje vreme veoma zabrinut.
- Zašto? Šta nije u redu?
- Stara pesma, druže, stara pesma.
- Koja pesma?
- Pa znaš kako počinje „Pesma trave“ Stevana Raičkovića:
„Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
Jer one meni kažu: 'Ne treba tvoja pesma...'“
Razumeš šta oću da kažem?
- Stvarno ne razumem.
- Oću da kažem da ne bih voleo da sve završi ko u toj pesmi:
„Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.“
Jesi sad razumeo šta je pesnik hteo da kaže?
- Pa mislim da je hteo da kaže da mu nije lako.
- E, tako ni meni nije lako. Znaš, ne bih hteo da se osetim suvišnim ili da, ne dao Bog, neko prođe, pa da trava više ne raste.
- Ajde, ne beri brigu! Pa ko može da prođe i sve da pogazi?
- Znaš kako kaže isti pesnik:
„Magla vlada svetom (il se sprema).
Od nje se više odvojiti neću.
Čim zavesu maknem: već na mene sleću
Dimljive latice cveta koga nema.“
- A zašto ti, Mišo, meni recituješ te pesme o travi i cveću? Pa nisam ja ministar poljoprivrede, već ministar znaš već čega.
- Zato i govorim baš tebi. Ako si iz pesme shvatio da magla vlada svetom, onda možeš da shvatiš i zašto te zovem i šta ne treba da radiš.
- A šta to ne treba da radim?
- Pa ne treba da sprečavaš prodaju magle.
- Možeš li malo jasnije, malo manje maglovito?
- Mnogo si naporan, druže! Čuo si za Milana Dedinca?
- Čuo sam.
- Čuo si onda i za njegovu čuvenu pesmu „Trava u snu i na javi“, onu što počinje:
„Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave...“
I gde čovek jasno, da ne može jasnije, kaže:
„Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava.“
- Ali malopre si reko da svetom vlada magla...
- To su te pesničke slobode. Jedan pesnik kaže „magla“, a i detetu iz osnovne škole je jasno na kakvu maglu misli kad pomene „dimljive latice cveta koga nema“, dok drugi, nešto manje hermetičan pesnik ide direktno u glavu i kaže „trava“. Prema tome, obrati pažnju šta ti se govori. I uključi malo mozak, pa ćeš da vidiš da se ne radi ni o magli ni o travi, već o metafori. Znaš šta je metafora?
- To je ono kad pesnici govore a da ih niko ne razume.
- Tačno, druže. Ali isto tako treba da znaš da ti nisi niko i da si dužan da razumeš ovo što ti govorim.
- Kako da razumem kad mi govoriš u šiframa ko da sam ministar poezije, a ne ministar znaš već čega? Govoriš o travi koja nije trava, magli koja nije magla... Sami, bre, neki fantomi!
- Nisu fantomi već „Priviđenja“.
- Kakva priviđenja?
- Istoimena pesma Miloša Crnjanskog. Pažljivo me slušaj:
„Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad, nestajući, rasipa u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdani, zračni, čisti prah?“
- Kakav sad crni prah?
- Ko kaže da je crn?
- Pa kakav da bude prah kod Crnjanskog?
- Nemoj da si bukvalan! Ne misliš valjda da Crnjanski peva o biberu?!
- A o čemu peva?
- Razmisli malo... Evo, ukapiraćeš pomoću nekoliko stihova Aleka Vukadinovića:
„Sav u čudu put svoj gledam
Prvu crtu pitam Kuda
I gle čuda
Kako ravan put krivuda“
Ako ni sad nisi ukapiro, onda stvarno ne znam hoćemo li ikad da se razumemo.
- Šta da ukapiram kad u toj pesmi nema nikakvog praha?! Samo neka crta, pa onda krivudanje...
- Veruj mi, još nisam naišo na ovako komplikovan slučaj. Pa od čega je crta, šta misliš?! I što put krivuda?
- Ne znam, nisam ja ministar saobraćaja...
- Izem ti čoveka kod kog ne pomaže ni cela istorija srpske poezije!
- Pa daj nešto u prevodu...
- Evo ti Gustav Krklec u prevodu s hrvatskog:
„Sve je belo, sve je belo:
grad i selo, polje, gaj.
Celog dana, veče celo
svud se blista beli sjaj.“
Jel ti sad napokon jasno?
- Mislim, mislim, mislim da sam uhvatio metaforu.
- E pa ako si je uhvatio, ima odmah da je pustiš.
- A zašto?
- Pa zato što nije tvoje da mi kvariš posao.
- Ništa ja neću da kvarim, ali daj mi, pobogu, objasni: čime se ti, čoveče, ustvari baviš?
- Objašnjavam ti već frtalj sata, ali isti đavo objašnjavo ja tebi ili zidu. Metaforama se
bavim, metaforama, eto čime!
- Oćeš da kažeš da pišeš pesme?
- Ma jok, bre! Ako je metafora govor u prenesenom značenju, šta ja onda radim?
- Da možda ne prenosiš značenje?
- Otprilike. Mislim, ne prenosim ga ja lično, ima ko će da prenese. Ja samo organizujem i vodim računa da se značenje prenese tamo gde treba. A na tebi je da mi, metaforički kazano, obezbediš slobodu izražavanja. I da sve to bude lepo i diskretno ko u pesmi tetka Dese:
„O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.“
Eto, toliko od mene!
- Čekaj, Mišo, nisi me valjda samo zato zvao?
- Da budem iskren, nazvo sam te samo da vidim hoćeš li da se javiš na taj blekberi što ti ga je šef po meni poslo.
- Pa vidiš da sam se javio...
- Odlično si uradio. Sad mogu da potvrdim šefu da te imamo na vezi.
- Ćao, druže, ovde Miša.
- Kaži, Mišo! Šta se radi?
- Pa ko i uvek. Ista pesma.
- Koja pesma?
- Kako: koja pesma? Pa ona naša, za koju ne treba svako da zna.
- Bogami, Mišo, ni ja ne znam na koju pesmu misliš.
- Pa na onu tetka Desinu:
„Srbija je velika tajna:
ne zna dan šta noć kuva
niti noć zna šta zora rađa...“
- Nisam siguran da sam baš najbolje razumeo...
- Nemoj da me razočaravaš. Ajde, potrudi se malo!
- Trudim se, ali ne ide. Mislim, razumem ja da je Srbija velika tajna, ali...
- Nema, druže, nikakvo „ali“. Šta „ali“? Ili umemo da čuvamo tajnu ili ne umemo. A ko ne
ume da čuva tajnu, taj ne ume – ko što sama pesma kaže – da čuva ni Srbiju.
- Ti, Mišo, znaš da ja čuvam Srbiju.
- Pa lepo, čuvaj je i dalje! A ja ću da se pobrinem da joj ništa ne fali. Samo moram da ti kažem da sam u poslednje vreme veoma zabrinut.
- Zašto? Šta nije u redu?
- Stara pesma, druže, stara pesma.
- Koja pesma?
- Pa znaš kako počinje „Pesma trave“ Stevana Raičkovića:
„Imaju trave jednu misao tešku kao kamen
Jer one meni kažu: 'Ne treba tvoja pesma...'“
Razumeš šta oću da kažem?
- Stvarno ne razumem.
- Oću da kažem da ne bih voleo da sve završi ko u toj pesmi:
„Ležim u travi visokoj i neodređeno mislim.
Mrav jedan na mom kolenu kao na bregu čovek.
Nemiran, mrav stoji. Ja ćutim. I to je moja pesma.
Sasvim zamišljen, ležim u travi. Trave šume teško kao kamen.“
Jesi sad razumeo šta je pesnik hteo da kaže?
- Pa mislim da je hteo da kaže da mu nije lako.
- E, tako ni meni nije lako. Znaš, ne bih hteo da se osetim suvišnim ili da, ne dao Bog, neko prođe, pa da trava više ne raste.
- Ajde, ne beri brigu! Pa ko može da prođe i sve da pogazi?
- Znaš kako kaže isti pesnik:
„Magla vlada svetom (il se sprema).
Od nje se više odvojiti neću.
Čim zavesu maknem: već na mene sleću
Dimljive latice cveta koga nema.“
- A zašto ti, Mišo, meni recituješ te pesme o travi i cveću? Pa nisam ja ministar poljoprivrede, već ministar znaš već čega.
- Zato i govorim baš tebi. Ako si iz pesme shvatio da magla vlada svetom, onda možeš da shvatiš i zašto te zovem i šta ne treba da radiš.
- A šta to ne treba da radim?
- Pa ne treba da sprečavaš prodaju magle.
- Možeš li malo jasnije, malo manje maglovito?
- Mnogo si naporan, druže! Čuo si za Milana Dedinca?
- Čuo sam.
- Čuo si onda i za njegovu čuvenu pesmu „Trava u snu i na javi“, onu što počinje:
„Tri noći, tri puna dana opčinjen bejah od trave...“
I gde čovek jasno, da ne može jasnije, kaže:
„Ispod tog ogromnog cveta koji se širi iz mraka
ja videh da celim svetom svud vlada svemoćno trava.“
- Ali malopre si reko da svetom vlada magla...
- To su te pesničke slobode. Jedan pesnik kaže „magla“, a i detetu iz osnovne škole je jasno na kakvu maglu misli kad pomene „dimljive latice cveta koga nema“, dok drugi, nešto manje hermetičan pesnik ide direktno u glavu i kaže „trava“. Prema tome, obrati pažnju šta ti se govori. I uključi malo mozak, pa ćeš da vidiš da se ne radi ni o magli ni o travi, već o metafori. Znaš šta je metafora?
- To je ono kad pesnici govore a da ih niko ne razume.
- Tačno, druže. Ali isto tako treba da znaš da ti nisi niko i da si dužan da razumeš ovo što ti govorim.
- Kako da razumem kad mi govoriš u šiframa ko da sam ministar poezije, a ne ministar znaš već čega? Govoriš o travi koja nije trava, magli koja nije magla... Sami, bre, neki fantomi!
- Nisu fantomi već „Priviđenja“.
- Kakva priviđenja?
- Istoimena pesma Miloša Crnjanskog. Pažljivo me slušaj:
„Zaista, zrak sam samo? I to je sjaj u meni
što se sad, nestajući, rasipa u prazninu,
osvetlivši mi put, i bezdan, u isti mah?
Sve su to bile, dakle, prolazne samo seni
na koje sam, kroz blagost, i žalost, i tišinu,
stresao, ustreptao, svoj zvezdani, zračni, čisti prah?“
- Kakav sad crni prah?
- Ko kaže da je crn?
- Pa kakav da bude prah kod Crnjanskog?
- Nemoj da si bukvalan! Ne misliš valjda da Crnjanski peva o biberu?!
- A o čemu peva?
- Razmisli malo... Evo, ukapiraćeš pomoću nekoliko stihova Aleka Vukadinovića:
„Sav u čudu put svoj gledam
Prvu crtu pitam Kuda
I gle čuda
Kako ravan put krivuda“
Ako ni sad nisi ukapiro, onda stvarno ne znam hoćemo li ikad da se razumemo.
- Šta da ukapiram kad u toj pesmi nema nikakvog praha?! Samo neka crta, pa onda krivudanje...
- Veruj mi, još nisam naišo na ovako komplikovan slučaj. Pa od čega je crta, šta misliš?! I što put krivuda?
- Ne znam, nisam ja ministar saobraćaja...
- Izem ti čoveka kod kog ne pomaže ni cela istorija srpske poezije!
- Pa daj nešto u prevodu...
- Evo ti Gustav Krklec u prevodu s hrvatskog:
„Sve je belo, sve je belo:
grad i selo, polje, gaj.
Celog dana, veče celo
svud se blista beli sjaj.“
Jel ti sad napokon jasno?
- Mislim, mislim, mislim da sam uhvatio metaforu.
- E pa ako si je uhvatio, ima odmah da je pustiš.
- A zašto?
- Pa zato što nije tvoje da mi kvariš posao.
- Ništa ja neću da kvarim, ali daj mi, pobogu, objasni: čime se ti, čoveče, ustvari baviš?
- Objašnjavam ti već frtalj sata, ali isti đavo objašnjavo ja tebi ili zidu. Metaforama se
bavim, metaforama, eto čime!
- Oćeš da kažeš da pišeš pesme?
- Ma jok, bre! Ako je metafora govor u prenesenom značenju, šta ja onda radim?
- Da možda ne prenosiš značenje?
- Otprilike. Mislim, ne prenosim ga ja lično, ima ko će da prenese. Ja samo organizujem i vodim računa da se značenje prenese tamo gde treba. A na tebi je da mi, metaforički kazano, obezbediš slobodu izražavanja. I da sve to bude lepo i diskretno ko u pesmi tetka Dese:
„O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo
poznanik bio, ili prijatelj drag;
ni kakav je, ni da li je
u našim snovima i žudima
dana ovih ostao trag.“
Eto, toliko od mene!
- Čekaj, Mišo, nisi me valjda samo zato zvao?
- Da budem iskren, nazvo sam te samo da vidim hoćeš li da se javiš na taj blekberi što ti ga je šef po meni poslo.
- Pa vidiš da sam se javio...
- Odlično si uradio. Sad mogu da potvrdim šefu da te imamo na vezi.