Spomen-kompleks Staro sajmište, koji je tokom Drugog svetskog rata predstavljao nacistički koncetracioni logor u kojem je bilo zarobljeno preko 30.000 ljudi, konačno bi mogao da bude rekonstruisan i pretvoren u memorijalni centar, nakon višedecenijskog tavorenja u korovu i zamršenim imovinsko-pravnim odnosima. Dok se raspravlja o budućoj koncepciji Sajmišta, otvorilo se i pitanje o sudbini stanara kompleksa, među kojima jedna stara umetnička kolonija i više desetina porodica.
Iako je 1987. godine proglašeno spomenikom od visokog arhitektonskog, umetničkog, memorijalnog i kulturnog značaja za Beograd, jedno od najvećih mesta stradanja Jevreja u nacističkom holokaustu na teritoriji Srbije do danas, osim spomen ploče i spomenika jevrejskim žrtvama, nije adekvatno obeleženo.
Jedan od problema bilo je nerešeno pitanje vlasništva, no usvajanjem Zakona o javnoj svojini Grad Beograd je i zvanično postao vlasnik centralne kule i dva paviljona – italijanskog i češkog – te bi, kako najavljuje gradska vlast, radovi trebalo da počnu na ovim lokacijama.
Idejni projekat je izradio beogradski Zavod za zaštitu spomenika kulture, a tender za rekonstrukciju memorijala trebalo bi da pokaže koliko će koštati projekat, kaže član Gradskog veća Željko Ožegović. On dodaje da će osnovna postavka imati četiri programske oblasti.
Priča o rekonstrukciji Starog sajmišta otvorila je, međutim, pitanje iseljenja umetnika kojima je nakon oslobođenja deo prostora ustupio ondašnji politički funkcioner Moša Pijade.
Tokom više od 60 godina, koliko postoji umetnička kolonija, u ateljejima na Sajmištu svoja dela su stvarali poznati umetnici poput Matije Vukovića, Raše Todosijevića i Olge Jevrić. Ova poznata vajarka nedavno je izjavila medijima da bi u rekonstrukciji trebalo da bude sačuvan „kreativni duh koji je šest decenija vladao na ovom mestu i da nađu načina da se ne zatre sećanje na stotine umetnika”.
„To bi trebalo da bude mesto, gde bi moglo aktivno da se uči i diskutuje o tome šta se tu nekada dogodilo. Zajedno sa ljudima koji tu žive. Znači, da ne postane samo jedan muzej koji će da pripada smo prošlosti, koji neće da razmatra da li se slične politike odvijaju i danas unutar jednog drugog sistema. Olga Jevrić je rekla da su umetnici koji su radili i živeli tu bili itekako svesni da je tu bio logor i da se to odražavalo i u njenom radu. To su važni momenti o kojima treba razmišljati“, zaključuje Tomićeva.
Pored umetničkih ateljea, na stratištu su nakon Drugog svetskog rata „nikli“ i stanovi u koje se uselilo nekoliko desetina porodica. Rade Miljković, koji sa porodicom na Sajmištu živi 25 godina, kaže da se naslušao priča o radovima na tom prostoru, ali dodaje do sada ništa konkretno nije video.
„Svake godine se o rekonstukciji priča nešto, ali svake godine se najavljuje i raseljavanje i rušenje, što je san svih ovde, međutim zvanično nikad ništa nismo dobili“, priča ovaj Beograđanin.
„Većinom porodice žive u dvadesetak kvadrata, ima i onih koji žive u deset kvadrata. Većinom su sebi dozidali nelegalna kupatila da bi imali da se okupaju, jer je pre postojalo samo zajedničko u koje su svi išli", kaže naš sagovornik.
U gradu, pak, kažu da je problem u nedostatku dokumentacije.
„Mi ne znamo njihov status. Građevinska inspekcija Opštine Novi Beograd je dobila zadatak da ispita po kom osnovu oni koriste te dograđene prostore u samoj centralnoj kuli. Mi nemamo nijedan papir. Stanari moraju da daju dokaz po kom osnovu to koriste, da bismo znali kako to da rešavamo“, kaže Željko Ožegović.
Iako je proteklih decenija bilo različitih predloga u vezi sa koncepcijom Sajmišta, sve je ostalo samo na tome. Treba podsetiti da je još ’92. godine izrađen je urbanistički plan koji nikad nije realizovan. Nejasno je takođe i ko će, ukoliko bude realizovan ovaj projekat Grada, upravljati Memorijalnim centrom.
U zamršenom klupku administracije i nejasnih nadležnosti, izvesno je jedino da mesto na kojem je za tri ratne godine ubijeno preko 10 hiljada ljudi, mahom Jevreja, do danas nije dostojno obeleženo.
Iako je 1987. godine proglašeno spomenikom od visokog arhitektonskog, umetničkog, memorijalnog i kulturnog značaja za Beograd, jedno od najvećih mesta stradanja Jevreja u nacističkom holokaustu na teritoriji Srbije do danas, osim spomen ploče i spomenika jevrejskim žrtvama, nije adekvatno obeleženo.
Jedan od problema bilo je nerešeno pitanje vlasništva, no usvajanjem Zakona o javnoj svojini Grad Beograd je i zvanično postao vlasnik centralne kule i dva paviljona – italijanskog i češkog – te bi, kako najavljuje gradska vlast, radovi trebalo da počnu na ovim lokacijama.
Idejni projekat je izradio beogradski Zavod za zaštitu spomenika kulture, a tender za rekonstrukciju memorijala trebalo bi da pokaže koliko će koštati projekat, kaže član Gradskog veća Željko Ožegović. On dodaje da će osnovna postavka imati četiri programske oblasti.
Staro sajmište
„To su sećanje, dokumentovanje, istraživanje i edukacija nekih novih generacija, koje stalno treba podsećati na ono što se dešavalo na tom prostoru. Svaku od tih oblasti sad treba detaljno razraditi. Taj zadatak je dobio naš Sekretarijat za kulturu, zajedno sa Savetom za kulturu koji je gradonačelnik (Dragan Đilis, prim. aut.) formira. Oni će poraditi na svakom od ovih segmenata“, ističe Ožegović, uz napomenu da se još uvek ne zna ko će upravljati tom ustanovom.Priča o rekonstrukciji Starog sajmišta otvorila je, međutim, pitanje iseljenja umetnika kojima je nakon oslobođenja deo prostora ustupio ondašnji politički funkcioner Moša Pijade.
Tokom više od 60 godina, koliko postoji umetnička kolonija, u ateljejima na Sajmištu svoja dela su stvarali poznati umetnici poput Matije Vukovića, Raše Todosijevića i Olge Jevrić. Ova poznata vajarka nedavno je izjavila medijima da bi u rekonstrukciji trebalo da bude sačuvan „kreativni duh koji je šest decenija vladao na ovom mestu i da nađu načina da se ne zatre sećanje na stotine umetnika”.
Staro sajmište
Iako bi umetnička kolonija, prema navodima gradskih institucija, trebalo da dobije novi prostor na Novom Beogradu, Milica Tomić iz umetničke grupe „Spomenik“, koja se bavi politikama sećanja, ističe da su žitelji Sajmišta takođe nosioci sećanja na logor, te da bi sa onima koji žele da ostanu trebalo raditi na zajedničkom obeležavanju ovog stratišta.„To bi trebalo da bude mesto, gde bi moglo aktivno da se uči i diskutuje o tome šta se tu nekada dogodilo. Zajedno sa ljudima koji tu žive. Znači, da ne postane samo jedan muzej koji će da pripada smo prošlosti, koji neće da razmatra da li se slične politike odvijaju i danas unutar jednog drugog sistema. Olga Jevrić je rekla da su umetnici koji su radili i živeli tu bili itekako svesni da je tu bio logor i da se to odražavalo i u njenom radu. To su važni momenti o kojima treba razmišljati“, zaključuje Tomićeva.
Pored umetničkih ateljea, na stratištu su nakon Drugog svetskog rata „nikli“ i stanovi u koje se uselilo nekoliko desetina porodica. Rade Miljković, koji sa porodicom na Sajmištu živi 25 godina, kaže da se naslušao priča o radovima na tom prostoru, ali dodaje do sada ništa konkretno nije video.
„Svake godine se o rekonstukciji priča nešto, ali svake godine se najavljuje i raseljavanje i rušenje, što je san svih ovde, međutim zvanično nikad ništa nismo dobili“, priča ovaj Beograđanin.
Staro sajmište
RSE: Kažete da je iseljenje san većine ljudi. U kakvim uslovima živite?„Većinom porodice žive u dvadesetak kvadrata, ima i onih koji žive u deset kvadrata. Većinom su sebi dozidali nelegalna kupatila da bi imali da se okupaju, jer je pre postojalo samo zajedničko u koje su svi išli", kaže naš sagovornik.
U gradu, pak, kažu da je problem u nedostatku dokumentacije.
„Mi ne znamo njihov status. Građevinska inspekcija Opštine Novi Beograd je dobila zadatak da ispita po kom osnovu oni koriste te dograđene prostore u samoj centralnoj kuli. Mi nemamo nijedan papir. Stanari moraju da daju dokaz po kom osnovu to koriste, da bismo znali kako to da rešavamo“, kaže Željko Ožegović.
Iako je proteklih decenija bilo različitih predloga u vezi sa koncepcijom Sajmišta, sve je ostalo samo na tome. Treba podsetiti da je još ’92. godine izrađen je urbanistički plan koji nikad nije realizovan. Nejasno je takođe i ko će, ukoliko bude realizovan ovaj projekat Grada, upravljati Memorijalnim centrom.
U zamršenom klupku administracije i nejasnih nadležnosti, izvesno je jedino da mesto na kojem je za tri ratne godine ubijeno preko 10 hiljada ljudi, mahom Jevreja, do danas nije dostojno obeleženo.