Generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen uputio je
nedvosmislenu poruku Srbiji da želi "jaču i osnaženu saradnju između Srbije i NATO", što može da dovede do njenog punopravnog članstva i ovoj vojnoj alijansi i u Evropskoj uniji.
Pre izvesnog vremena, Skupština Srbije usvojila je deklaraciju o neutralnosti, koja bi mogla da bude promenjena isključivo refernedumom građana. S druge strane, zbog intervencije NATO-a 1999. godine, popularnost ove alijanse u srpskoj javnosti je izuzetno mala.
Skupštinskom rezolucijom, usvojenom krajem 2007. godine, Srbija je vojno neutralna zemlja, a o svakoj eventualnoj promeni njenog položaja morali bi da odluče građani – referendumom.
U tom kontekstu Srđan Milivojević, član skupštinskog odbora za bezbednost iz redova Demokratske stranke, komentariše i poziv prvog čoveka NATO saveza.
“Srbija je vojno neutralna država. Mi imamo obavezu da svako pristupanje bilo kakvom vojnom savezu ovoga trenutka, a i u budućnosti, stavimo na razmatranje građanima ove zemlje koji bi se na referendumu izjasnili o tome da žele da Srbija pristupi nekom vojnom savezu, ili ne. Znači, niko nema to ekskluzivno pravo i niko ne može da uzurpira narodnu volju na takav način. To je isključivo stvar građana ove zemlje koji o tome mogu da se izjasne na referendumu”, smatra Milivojević.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da je jasno da bi NATO želeo da Srbija bude, zajedno sa regionom, deo ove alijanse, jer bi to značilo zaokruživanje prostora koji bi, s obzirom na događaje iz devedesetih, postao potpuno predvidljiv u svojim budućim postupcima.
“Očigledno je da je motiv prilično snažan. S druge strane, do sada se o tome ćutalo i izbegavalo se da se o NATO javno govori, s obzirom na posebnu poziciju Srbije. Uvek su zvaničnici sa zapada nalazili neke izraze koji su bili dovoljno distancirani od jasnog određenja punopravnog članstva Srbije, tako da sad imamo nove pristupe. Znači da se dešava nešto sasvim novo kada se kaže – da, Srbija bi mogla bude u NATO-u” , rekao je Radić.
Ovo pitanje, međutim, u očima šire javnosti još uvek izaziva sećanja na vojnu intervenciju ’99-te, ali i, kako mogi procenjuju, pristrasno ponašanje NATO-a tokom proteklih ratova.
Živulović: Floskula neutralne zemlje
Po uverenju analitičara Đorđa Vukadinovića, jednog od dve stotine potpisnika nedavne “peticije srpskih intelektualaca protiv NATO-a”, razlozi za takvo protivljenje su brojni, i nikako se ne svode samo na intervenciju ’99.
“Još gore situacija stoji kada vidimo da je NATO angažman na prostoru bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina bio izrazito pristrasan i izrazito antisrpski. Po svim tačkama – od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, zaključno sa Kosovom. Angažman NATO alijanse bio je prenaglašeno suprostavljen onome što su u tom trenutku bile pozicije i interesi Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije”, kaže Vukadinović.
Iznoseći dalje razloge za, kako kaže - “ljubazno odbijanje ponude gospodina Rasmunsena” - Vukadinović navodi i one koji se tiču geo-političke prirode i sopstvenih intersa Srbije, pre svega sa Rusijom, ali sa drugim zemljama koje nisu članice zapadnog vojnog saveza.
“Srbiji je mnogo pametnije da bude neka vrsta veze, mosta između istoka i zapada, ukoliko to bude išlo u pravcu saradnje. A ako se ide u pravcu konfrontacije i sukoba, to je nešto čega se ja plašim, Srbija pogotovo ne bi smela da bude zemlja koja učestvuje u varijanti koja ratuje protiv njenih tradicionalnih istorijskih saveznika i da se sukobljava sa njima”, ocenjuje Vukadinović.
S druge strane zastupnici teze da bi Srbija trebalo da se priključi NATO-u, najsnažniji razlog pronalaze u dobijanju “bezbednosnog kišobrana”.
“Ne u smislu da će NATO nas štititi od nekog spoljnog napadača, nego da ćemo biti pod tim kišobranom. A to isključuje sukobe unutar članica koje se nalaze ispod kišobrana. Tu je najjasniji primer Grčke i Turske koje bi rado da zarate i imali su mnogo šansi, ali im ovaj kišobran to ne dozvoljava”, kaže Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta Srbije.
Izuzetno važan razlog za pristup alijansi Živulović vidi u ekonomskim motivima zemlje. S jedne strane bio bi omogućen lakši pristup na tržište od 900 miliona ljudi, i to ne samo u domenu vojne industrije, a s druge – članstvo u Savezu bi uticalo i na smanjenje državnih troškova.
“Ako bismo prihvatili ovu floskulu da smo mi neutralna zemlja, mi bismo morali da angažujemo mnogo više vojnika da bismo čuvali tu neutralnost, jer ona međunarodno nije priznata, već bismo morali da imamo preko sto hiljada vojnika, što iziskuje užasne troškove. Ovim, ma koliko to zvučalo čudno, štedimo na novcu, dobijamo taj kišobran koji sprečava sukobe i tera nas da sednemo za sto, i samim tim se automatski ekonomija razvija”, zaključuje Živulović.
nedvosmislenu poruku Srbiji da želi "jaču i osnaženu saradnju između Srbije i NATO", što može da dovede do njenog punopravnog članstva i ovoj vojnoj alijansi i u Evropskoj uniji.
Pre izvesnog vremena, Skupština Srbije usvojila je deklaraciju o neutralnosti, koja bi mogla da bude promenjena isključivo refernedumom građana. S druge strane, zbog intervencije NATO-a 1999. godine, popularnost ove alijanse u srpskoj javnosti je izuzetno mala.
Skupštinskom rezolucijom, usvojenom krajem 2007. godine, Srbija je vojno neutralna zemlja, a o svakoj eventualnoj promeni njenog položaja morali bi da odluče građani – referendumom.
U tom kontekstu Srđan Milivojević, član skupštinskog odbora za bezbednost iz redova Demokratske stranke, komentariše i poziv prvog čoveka NATO saveza.
“Srbija je vojno neutralna država. Mi imamo obavezu da svako pristupanje bilo kakvom vojnom savezu ovoga trenutka, a i u budućnosti, stavimo na razmatranje građanima ove zemlje koji bi se na referendumu izjasnili o tome da žele da Srbija pristupi nekom vojnom savezu, ili ne. Znači, niko nema to ekskluzivno pravo i niko ne može da uzurpira narodnu volju na takav način. To je isključivo stvar građana ove zemlje koji o tome mogu da se izjasne na referendumu”, smatra Milivojević.
Vojni analitičar Aleksandar Radić kaže da je jasno da bi NATO želeo da Srbija bude, zajedno sa regionom, deo ove alijanse, jer bi to značilo zaokruživanje prostora koji bi, s obzirom na događaje iz devedesetih, postao potpuno predvidljiv u svojim budućim postupcima.
“Očigledno je da je motiv prilično snažan. S druge strane, do sada se o tome ćutalo i izbegavalo se da se o NATO javno govori, s obzirom na posebnu poziciju Srbije. Uvek su zvaničnici sa zapada nalazili neke izraze koji su bili dovoljno distancirani od jasnog određenja punopravnog članstva Srbije, tako da sad imamo nove pristupe. Znači da se dešava nešto sasvim novo kada se kaže – da, Srbija bi mogla bude u NATO-u” , rekao je Radić.
Ovo pitanje, međutim, u očima šire javnosti još uvek izaziva sećanja na vojnu intervenciju ’99-te, ali i, kako mogi procenjuju, pristrasno ponašanje NATO-a tokom proteklih ratova.
Živulović: Floskula neutralne zemlje
Po uverenju analitičara Đorđa Vukadinovića, jednog od dve stotine potpisnika nedavne “peticije srpskih intelektualaca protiv NATO-a”, razlozi za takvo protivljenje su brojni, i nikako se ne svode samo na intervenciju ’99.
“Još gore situacija stoji kada vidimo da je NATO angažman na prostoru bivše Jugoslavije tokom devedesetih godina bio izrazito pristrasan i izrazito antisrpski. Po svim tačkama – od Slovenije, preko Hrvatske i Bosne i Hercegovine, zaključno sa Kosovom. Angažman NATO alijanse bio je prenaglašeno suprostavljen onome što su u tom trenutku bile pozicije i interesi Srbije, odnosno Savezne Republike Jugoslavije”, kaže Vukadinović.
Iznoseći dalje razloge za, kako kaže - “ljubazno odbijanje ponude gospodina Rasmunsena” - Vukadinović navodi i one koji se tiču geo-političke prirode i sopstvenih intersa Srbije, pre svega sa Rusijom, ali sa drugim zemljama koje nisu članice zapadnog vojnog saveza.
“Srbiji je mnogo pametnije da bude neka vrsta veze, mosta između istoka i zapada, ukoliko to bude išlo u pravcu saradnje. A ako se ide u pravcu konfrontacije i sukoba, to je nešto čega se ja plašim, Srbija pogotovo ne bi smela da bude zemlja koja učestvuje u varijanti koja ratuje protiv njenih tradicionalnih istorijskih saveznika i da se sukobljava sa njima”, ocenjuje Vukadinović.
S druge strane zastupnici teze da bi Srbija trebalo da se priključi NATO-u, najsnažniji razlog pronalaze u dobijanju “bezbednosnog kišobrana”.
“Ne u smislu da će NATO nas štititi od nekog spoljnog napadača, nego da ćemo biti pod tim kišobranom. A to isključuje sukobe unutar članica koje se nalaze ispod kišobrana. Tu je najjasniji primer Grčke i Turske koje bi rado da zarate i imali su mnogo šansi, ali im ovaj kišobran to ne dozvoljava”, kaže Vladan Živulović, predsednik Atlantskog saveta Srbije.
Izuzetno važan razlog za pristup alijansi Živulović vidi u ekonomskim motivima zemlje. S jedne strane bio bi omogućen lakši pristup na tržište od 900 miliona ljudi, i to ne samo u domenu vojne industrije, a s druge – članstvo u Savezu bi uticalo i na smanjenje državnih troškova.
“Ako bismo prihvatili ovu floskulu da smo mi neutralna zemlja, mi bismo morali da angažujemo mnogo više vojnika da bismo čuvali tu neutralnost, jer ona međunarodno nije priznata, već bismo morali da imamo preko sto hiljada vojnika, što iziskuje užasne troškove. Ovim, ma koliko to zvučalo čudno, štedimo na novcu, dobijamo taj kišobran koji sprečava sukobe i tera nas da sednemo za sto, i samim tim se automatski ekonomija razvija”, zaključuje Živulović.