Naplata poreza na nekretnine najmanje je rizičan i, istovremeno, najefikasniji metod prikupljanja prihoda, kaže za RSE dr Vilen Lipatov iz konsultantske firme "Compass Lexecon" sa sedištem u Briselu.
RSE: Porez na imovinu je nepresušni izvor prihoda za državu: godišnji porez, zatim porez uglavnom od tri procenta na promet prilikom kupoprodaje, zatim porez na kapitalnu dobit, da ne govorimo o raznim visokim taksama koje se moraju platiti kao što je overa kupoprodajnog ugovora. U posebnu kategoriju spade i porez za rentiranje nekretnina.
Lipatov: Porezi na nekretnine su pogodno sredstvo za punjenje budžeta države na različitim nivoima jer ne izazivaju ekonomske potrese. Istovremeno, to je neka vrsta poreza na bogatstvo i omogućava istovremeno njegovu redistribuciju u korist siromašnijih.
To je porez na bogatstvo. Za razliku od poreza na prihode, oporezivanje imovine ne ugrožava motivaciju za rad. Takav stav seže do Adama Smita.
Takođe, za razliku od poreza na prihode, oporezivanje imovine ne ugrožava motivaciju za rad. Takav stav seže do Adama Smita koji je blagonaklono gledao na poreze na imovinu upravo iz razloga koje sam pomenuo.
RSE: Da, to se odnosi na vlasnike raskošnih vila i drugih stambenih objekata. Međutim, ovde je u pitanju porez na imovinu koji moraju da plaćaju svi građani, ukljujučujći i siromašne, koji poseduju bilo kakvu nekretninu, odnosno manje stanove. Na primer, u Beču vlasnici kuća koje koštaju milion evra moraju da plate oko dve hiljade evra, dok je porez na stanove od oko 200 hiljada evra nešto iznad 400 evra. Verovatno je onima koji poseduju jeftinije nekretnine teže da plate porez imajući u vidu njihovu slabiju platežnu moć. Dakle, ovde je reč o ljudima koji su uzimajući dugogodišnje kredite jedva uspeli da sebi priušte stan tako da im je porez na nekretnine dodatni teret.
Lipatov: To zavisi od okolnosti u svakoj zemlji, odnosno u kojoj meri je raspoloženje javnosti protiv produbljivanja nejednakosti i stoga sklono redistribuciji kako bi se pomoglo siromašnijih slojevima stanovništva. U takvim situacijama se primenjuje progresivno oporezivanje i nekretnina a ne samo zarada. U društvima koja su pak naklonjenija tržišnim mehanizmima, primenjuje se jedinstvena poreska osnovica.
Evropa je, u odnosu na SAD, manje sklona da ekonomske procese prepusti uglavnom tržištu i nejednakosti koja iz toga često proizilazi. Stoga je na starom kontinentu prilično rasprostranjena praksa progresivnog oporezivanja. Ali, to se u principu ne odnosi na poreze na imovinu jer se smatra da to nije veliki teret za građane.
RSE: Međutim, uzmimo primer Srbije koja je od 2011. svake godine drastično podizala porez na nekretnine. Tako, na primer, za stan u centru Beograda od 60-tak kvadrata porez od oko 280 evra ako u njemu živi, a 450 evra ako mu je prebivalište negde drugde. Imajući u vidu da je prosečna plata u Srbiji nešto ispod 400 evra, to znači da cela jednomesečna zarada manje više treba za plaćanje poreza za stan od 60 kvadratnih metara, koji nije nikakav luksuz. To je ogroman teret za građane. Aktuelne vlasti se hvale da su smanjile deficit. Međutim, to je ostvareno ne toliko uspešnom politikom koliko prevaljivanjem tereta na građane. Da li će Srbija morati da prilagodi poreze na nekretnine sa evropskom praksom kako se bude približavala EU?
Lipatov: Ne znam da li će morati da to učini, ali takvi porezi su svakako veliko opterećenje i narušavaju ekonomsku ravnotežu. Takođe, ako ljudi budu prinuđeni da prodaju stanove u velikim gradovima, naročito u centru i preseljavaju u manja mesta, pa čak i sela, onda će to iziskivati, recimo, duže putovanje do posla i druge neprijatnosti.
Doduše, u Nemačkoj i drugim evropskim zemljama, porez na nekretnine prikuplja lokalna samouprava.
RSE: I u Srbiji je ista praksa. Međutim, time se smanjuju obaveze državnog budžeta za finansiranje raznih potreba na lokalnom nivou. Drugo, u ne tako transparentnom sistemu država uvek raspolaže instrumentima da uskrati neki prihod opštinama.
Lipatov: Mislim da je u ovom slučaju Srbija uvela visoke poreze na imovinu jer ga je najlakše naplatiti zato što su nekretnine nešto opipljivo i ne mogu se prikriti za razliku od zarada pa je ubiranje poreza njih mnogo komplikovanije.
Mislim da je Srbija uvela visoke poreze na imovinu jer ga je najlakše naplatiti zato što su nekretnine opipljive i ne mogu se prikriti za razliku od zarada.
Kao što znate, izbegavanje poreza je mnogo rasprostranjenije na jugu Evrope, naročito na Balkanu nego u ostatku EU.
RSE: Da li je moralno održivo da država nameće tako visoke poreze građanima. Istovremeno, to je necelishodno i sa ekonomskog stanovništa jer zbog velikih poreskih nameta, građani manje troše što onda itekako pogađa proizvodnju.
Lipatov: Da, to je teret za građane koji onda manje troše. Stoga država mora da nađe razumni balans između potrebe da puni budžet i podsticanja građana da troše što je važno za ekonomski rast. Svaki porez, ne samo na nekretnine, jeste opterećenje za standard stanovnika i država treba da to ima u vidu pronalazeći pravu ravnotežu.
RSE: Druga oblast je obavezna registracija automoila i tehnički test svake godine u balkanskim državama, dok prema evropskoj regulativi novi automobili do četvrte godine ne podležu bilo kakvoj registraciji niti tehničkom pregledu, a nakon toga obavezno je samo testiranje auta svake druge godine. Doduše, zemlje članice EU imaju pravo da različito primenjuju ovu uredbu, ali ona se uglavnom primenjuje na ovaj način. To je još jedan veliki teret za stanovnike balkanskih država koji su mnogo siromašniji nego u EU.
Lipatov: Kao što sam pomenuo na primeru nekretnina, državi je veoma lako da naplate razne takse za automobile jer ne postoji način da to izbegnete.
Kao što sam pomenuo na primeru nekretnina, državi je veoma lako da naplate razne takse za automobile jer ne postoji način da to izbegnete.
Naravno, to nije idealan instrument jer su ljudi onda prinuđeni da kupuju jeftinije i starije automobile što se negativno odražava na bezbednost i životnu okolinu. Ako vlasti žele da spreče izbegavanje poreza, onda moraju da steknu poverenje građana transparentnom politikom.
RSE: Jasno je da vlasti žele da onemoguće izbegavanje poreza. No, ovde se radi o tome da su države, naročito na Balkanu, postale neka vrsta modernog "pljačkaša" kako je mnogi građani doživljavaju zbog prevaljivanja tereta na njih a da se pri tom prikupljeni porezi često troše netransparentno za lične interese političara a ne za opšte dobro stvarajući uslove za prosperitet građana i rast ekonomije.
Lipatov: Tačno. To je nekva vrsta začaranog kruga. U teoriji se vodi velika debata kako pronaći balans između potrebe za prikupljanjem budžetskih prihoda i omogućavanju građanima da troše više i pokrenu svoje biznise što je na dobrobit celog društva.
Neophodna je politička volja da se uspostavi takav mehanizam, jer što je vlast netransparentnija to su građani skloniji da izbegavaju poreze. U takvim situacijama onda državne institucije posežu za manje efikasnim instrumentima za punjenje budžeta kao što su porezi na nekretnine i automobile zbog mnogo manjih prihoda od poreza na zarade koji je kudikamo lakše izbeći.
RSE: Već sam vas pitao da li će balkanske države na putu ka Evropskoj uniji morati da prilagode poreze na imovinu i automobile, mada Hrvatska, koja je već članica evropskog bloka, i dalje naplaćuje godišnje takse na automobile.
Lipatov: To će zavisiti od samih pregovora. Ne znam da li će Brisel insistirati konkretno na prilagođavanju ova dva poreza evropskim standardima, međutim generalni stav u EU da se mora suzbijati korupcija a što nije dalo rezultata u Bugarskoj gde nema napretka u transparentnosti javnih finansija nakon što je ušla u Uniju.
Ne znam da li će Brisel insistirati na prilagođavanju ova dva poreza evropskim standardima, ali je stav EU da se mora suzbijati korupcija a što nije dalo rezultata u Bugarskoj.
Stoga nisam optimista i kada je reč o ostalim balkanskim državama. Verovatno nema dovoljno političke volje u Briselu da čvršćim pristupom u pregovorima sa ovim zemljama, mada se to može i promeniti.