Lepa Mlađenović je žena koja se među prvima na ovom prostoru javno deklarisala kao lezbejka. Ona je aktivisktinja za lezbejska i gej prava, feministička antiratna aktivistkinja Žena u crnom protiv rata, antifašističke ženske organizacije u Beogradu od 1991.
Angažovana je u mnogim nevladinim organizacijama u čijem osnivanju je učestvovala a koje se bave pravima žena.
Autorka više eseja o silovanju u ratu, nasilju nad ženama, lezbejskim pravima, lezbejkama za vreme rata, femicidu, feminističkom pristupu tranzicionoj pravdi, ženskoj solidarnosti, emotivnoj pismenosti.
Dobitnica je dve međunarodne nagrade, Filipa da Souza Award od Međunarodne gej i lezbejske komisije za ljudska prava (IGLHRC) 1994, i Anne Klein Award za ženska i lezbejska prava 2013.
RSE: Da li Srbija svih ovih godina, kada je o Paradi ponosa reč, donosi političku ili bezbednosnu odluku?
Mlađenović: Moj stav je da je odluka uvek politička i da su odluke, koje političke partije na vlasti donose u vezi sa Prajdom, uvek u odnosu na njihove interese. Njihov interes je da oni ne žele da podrže LGBT populaciju, ali vagaju da li baš moraju ili ne i kome oni podnose svoje uspehe i neuspehe. Odugovlačenje sa odlukom i ove godine ima efekat zastrašivanja LGBT zajednice, koja je uvek, u nedelji pre Prajda, u posebnom stanju iščekivanja i strahovanja, koje se sada prolongira. Pred svaki Prajd, sa jedne strane o LGBT populaciji se dosta govori u medijima, a s druge, lezbejke i gej žive vecinom u strahu. Srela sam prošle godine , na primer, poznanicu lezbejku u samoposluzi kako kupuje za tri dana hrane, dva dana pred Prajd, jer je strah da izlazi na ulicu.
RSE: Prajd traje nedelju dana. To su razne tribine, performansi, žurke. Prašina se diže, međutim, tek kada izađete iz četiri zida. Zašto to smeta ekstremistima, a rekla bih i dobrom delu političkog establišmenta, ne samo ovog, nego svih proteklih godina? Poslednje četiri godine se zabranjuje Parada ponosa.
Mlađenović: Polazim iz feminističke pozicije da analiziram sve ove događaje. Mi feministkinje na to, pre svega gledamo na način da LGBT ljubavi ulaze u srž onoga šta je jedna patrijarhalna porodica i preobrćuje je skroz. Ove partije na vlasti su nacionalističke i klero-nacionalističke. I crkva i partije proizvode određene vrednosti koje su jako patrijarhalne. Mi kažemo - vi ste samo jedna vrsta porodice, to je samo jedna vrsta partnerstva, ima i drugih vrsta, a to smo mi. To oni ne mogu da podnesu.
RSE: Kako biste prokomentarisali dve izjave, jedna sa vrha države, a druga sa vrha Crkve? Premijer Vučić je rekao da će država učiniti sve da svi građani budu bezbedni, ali da mu ne pada na pamet da se šeta, jer ima važnija posla. Patrijarh Irinej je na skandalozan način izjednačio gej populaciju sa pedofilijom?
Mlađenović: Njima ništa ne verujem, ali to što oni govore, odslikava njihovu politiku. SPC je stalno, od 2001. godine, kada smo imali prvu, "masakr-Paradu ponosa" u Beogradu, jedna od osnovnih kišobran institucija, koja podržava i proizvodi nasilje protiv LGBT pokreta. Oni svake godine imaju neku takvu izjavu i ovo nije ništa novo, ali odslikava katastrofalnu etičku i moralnu poziciju crkve.
A Vučić svašta izjavljuje i ne bih dalje da komentarišem.
RSE: Mislim da mnogim ljudima u Srbiji, ne mislim pri tom na huligane, nije sasvim jasno zašto se toliko insistira na šetnji.
Mlađenović: Ono što opšta populacija građana i građanki nekako ne može do kraja da shvati je da ja, kao lezbijka, nemam ista prava kao heteroseksualna žena. U ovoj državi, i u većini država na svetu, sem njih 15 gde je to promenjeno, moja partnerska veza nije podržana od države i društva, nije ozakonjena. Nemam pravo, ni na vezu, ni na porodicu. Samim tim, nemam ista prava kao neka druga žena. To je neka potpuno druga egzistencijalna pozicija. Mi nismo slični u tom smislu. Nama država ne daje podršku da mi možemo da volimo. Naša ljubav nije pravno dozvoljena.
S druge strane, mi smo isti kao i ostali, idemo u iste samoposluge, gledamo slične filmove.... Razlike i sličnosti se teško razumeju ako nemate među prijateljima neku lezbijku ili gej osobu sa kojom možete da razgovarate, da ih pitate: dobar da, kako si, reci mi nešto o tvom životu.
Mislim da je ta razlika jedan od ključnih razloga da se shvati zašto hoćemo da izađemo na ulicu, da objavimo svetu da ova država i ovo društvo mora da zna da naša ljubav nema legitimne osnove.
RSE: Jedna učesnica razgovora u Skupštini Srbije, povodom Parade ponosa pre neki dan, iznela je vrlo ilustrativne podatke i postavila neka suštinska pitanja. Ne znam da li je dobila odgovor. Rekla je da je 2001. godine bilo 700 nasilnika, a danas 7.000. Kako je to toliko naraslo i šta je u međuvremenu radila država?
Mlađenović: Naš stav je da je država to i proizvela. Samim tim što ništa nije učinila da ih smanji, ona ih je proizvela. To je potpuno jasno jer ove partije na vlasti su, em nacionalističke, em su u sprezi sa SPC. Njima su potrebni ti huligani, to su njihovi instrumenti vlasti. U tom smislu je logično da ih ima više. Logično je da ovoj državi ne treba Prajd.
RSE: Da stvari mogu da se promene pokazuje podatak da je 2002. godine u Zagrebu bilo 700 nasilnika, a prošle godine Parada je prošla bez policije.
Mlađenović: Tako je. To je odličan primer iz regiona. To kako se država odnosi prema nasilju je ključni stav. Mislim da ovde treba da se shvati da to nisu huligani koji su razdvojeni od države, koje država treba da sredi, već da su to njihovi ljudi. To je instrument države.
RSE: U Hrvatskoj je na čelu Parade bio i predsednik Josipović!
Mlađenović: Tako je. Čak je na prvom Prajdu u Zagrebu, 2002. godine, kada je bilo nasilja, na čelu Parade bio ministar policije.
RSE: Neke od LGBT aktivista kažu da je ipak danas u Srbiji promenjena atmosfera. Da li vi osećate tu promenu?
Mlađenović: U poređenju sa prvom Paradom, danas ima mnogo više aktivista i ima mnogo više mladih ljudi koji imaju slobodu da mogu da izaberu partnerku ili partnera koji su istopolne orjentacije, što je jako važno jer se 2001. godine mnogo manje osećala ta sloboda. Ima mnogo više građana i građanski iz civilnog društva koji podržavaju naša prava. S treće strane, s obzirom da smo mnogo više vidljiviji i da mnogo više pričamo o pravu na homoseksualnu ljubav, ima i mnogo više nasilja. Svega ima više i u tom smislu se situacija promenila u odnosu na pre 15 godina, to je definitivno.
RSE: Da li seksualne manjine dele sudbinu drugih manjina u Srbiji – Roma i drugih manjinskih nacija, ljudi sa posebnim potrebama i slično?
Mlađenović: Ne bih to poredila. Mislim da u svetu ljudska prava LGBT populacije idu mnogo brže nego bilo koja druga prava, zato što su muškarci tu uključeni. Već imamo zadnjih 15 godina ukupno 12 država na svetu koje su izglasale LGBT brak kao jednak i ravnopravan heteroseksualnom braku. To su ogromni pomaci, s obzirom da 2.000 godina to civilizacija apsolutno nije mogla da prihvati.
Ima puno nasilja i puno homofobije, ali mi feministkinje znamo da je feministički pokreti za 50 godina puno uradio ali je LGBT pokret za 20 godina uradio mnogo više nego feministički.
Ne možemo to da poredimo. Romi i Romkinje u ovoj državi su u katastrofalnom stanju. Tu svi zajedno treba da radimo da bi podržali njihov status. To je naša građanska dužnost, makar moja, kao feministkinje i lezbijke, koja smatra da mora da bude solidarna sa onima koji su ugroženi kao i ja, i još više.
RSE: Kakva je saradnja nevladinog sektora na tom polju?
Mlađenović: Mi kao feministički pokret jako insistiramo na tome da se povezujemo sa svim ženskim grupama. Već imamo i knjigu, prvu u istočnoj Evropi koja se bavi romskim lezbijkama i njihovom egzistencijom, koju je napisala Vera Kurtić u Nišu. Imamo prve radionice, mesta na kojima okupljamo Romkinje lezbijke, da razgovaraju i razmenjuju svoja iskustva. To je veliki pomak. S druge strane postoje već lezbijke sa decom koje se okupljaju i razmišljaju o stvaranju svoje grupe. Mi, dugogodišnje lezbijke, radimo na tome da podržimo sve ostale grupe, koje imaju svoje specifičnosti.
RSE: Kako je to izgledalo na početku devedesetih ili krajem osamdesetih godina. Da li bi ste se prisetili kada ste prvi put izašli u javnost sa zahtevima da se poštuju prava LGBT populacije? Vi ste među prvim ženama u Srbiji koje su se javno deklarisale kao lezbijke?
Mlađenović: Ja sam radila unutar feminističkih grupa. Mi smo tada u Beogradu imale feminističku grupu Žene i društvo. Bilo nas je više koje smo već imale iskustvo zaljubljenosti u ženu i to je za nas već bilo ogromno otkriće. Govorim o 1987. ili 1988. godini. To je za nas bila ogromna radost i ogromna nepoznanica. Nismo znali šta ćemo sa time, s obzirom na to da nismo znale kome uopšte to smemo da kažemo i kako ćemo da kažemo. Četiri godine smo provele u susretanjima , saznavali smo o sebi samima kroz razgovore jedna sa drugom.
Prvi javni korak smo napravile 1991. godine kroz prvu malu javnu tribinu povodom 27. juna, Međunarodnog dana ponosa LGBT populacije. To je bilo u Domu omladine, kada smo, neke od nas, pričale. Bilo je dosta interesantno jer tada nije to nije bila neka javna stvar i nije bilo nekih neprijatelja u publici, niti je iko skontao da bi još trebalo da se bude protiv. Međutim, tog dana je bila prva vest da je JNA ubila jednog vojnika u Sloveniji. To je bio simbolički početak rata u našoj zemlji.
To je odredilo naše dalje angažovanje. Neki od nas aktivista LGBT pokreta bili smo angažovani u antiratnom pokretu.
RSE: Evo, u dve rečenice da dočaram vas, kao osobu iz tih ratnih vremena. Kada je na putu za opkoljeno Sarajevo, policija Republike Srpske na graničnom prelazu, jednom prilikom, a vi ste u to vreme putovali po celoj EX YU, prozvala jednu muslimanku, vi ste ustali i rekli: „Ako vodite nju, vodite i mene, ja sam ista kao i ona“. Kako se završila ta epizoda?
Mlađenović: OK se završila, srpska policija na granici je zloupotrebljavala moć i maltretirala nas i zastrašivala. Pogotovo osoba koje su nesrpskih imena. Mi smo tada imale i dogovor da kada god prozovu neku ženu sa nesrpskim imenom, da neka od nas pođe sa njom i razgovara, da ne budu nikada same, zato što je to zastrašivanje bilo ogromno. Solidarnost kao princip je za mene veoma važan. Kao feministkinja i lezbijka se razvijam stalno i pokušavam da vidim šta u svakoj novoj situaciji znači solidarnost. Žena, koja je izložena, ili policiji ili nekoj pretnji, ne sme biti sama, mora neko od nas da stane pored nje.
RSE: U kom pravcu je vaš angažman danas, 2014. godine?
Mlađenović: Ja sam stalno angažovana. Sa jedne strane na pravima LGBT populacije, s druge strane na pravima žena, sa treće na posljedicama rata. Neprestano sam na tri nivoa.
Tokom leta sam pisala tekst o zločinima u prijedorskoj opštini, gde su bila tri koncentraciona logora: Omarska, Trnopolje i Kereterm. Slušala sam svedočanstva onih koji su tu bili zatočeni od strane srpske bosanske vojske. Meni je važno da znam šta se dogodilo u zemlji u kojoj sam rođena i koji su sve zločini bili, pogotovu seksualni zločini nad ženama i silovanja u ratu, što je moja tema.
RSE: Vi ste jedna od osnivačica Žena u crnom?
Mlađenović: Tako je. Žene u crnom protiv rata.
RSE: One su i danas deklarisane kao antifašistički pokret?
Mlađenović: Da. Antimilitaristički i antifašistički pokret i feministička organizacija.
RSE: Zašto je danas potreban antifašistički pokret?
Mlađenović: Mi danas imamo puno posla. Sa jedne strane imamo državu koja samim ovim maltretiranjem LGBT zajednice, da li će dozvoliti ili neće dozvoliti Paradu, u stvari samo zloupotrebljava svoju moć. Imamo državu koja je sastavljena od vrlo ekstremno nacionalističkih partija, koja nikada nije priznala šta je prošlost Srbije. Ovde se živi tišina sa stalnom falsifikacijom prošlosti.
Zato se mi osećamo odgovorne, kao građanke ove države, jer su zločini učinjeni u naše ime. Mi smo te koje ćemo pričati šta je država uradila u naše ime devedesetih godina. Mi to stalno radimo i stalno idemo na mesta bola, znači na ona mesta gde su napravljeni zločini u naše ime, da izrazimo našu žalost, da pokažemo da nam je žao što su zločini učinjeni u naše ime. Mislimo da je važno da porodice preživelih znaju da ima onih u Srbiji kojima je teško zbog toga što su zločini učinjeni.