Mentalno nismo izašli iz perioda ratova 90-ih godina, odnosno nije promenjena paradigma koja je do njih dovela, kaže za Radio Slobodna Evropa istoričarka iz Beograda Latinka Perović.
Ona smatra da svaka strana nastoji da “prikuje onu drugu za njenu nepodnošljivu krajnost.”
“Čovek se zaprepasti kad čuje neke izjave. Možda sam stroga ali to vodi degeneraciji političkog mišljenja ovde. Stanje je zabrinjavajuće rđavo.”
Smatra da nije uverljivo prihvaćena alternativa o modernoj državi, vladavini prava, poštovanju manjinskih prava.
“Naravno, veoma je žilava ta narodnjačka tradicija, koja je u suštini jednopartijska. Srbija se vraća na nju. No, pitanje je koliko može da tako izdrži a da istorijski ne propadne”, naglašava Perovićeva.
RSE: Kako komentarišete najnovije tenzije u odnosima Srbije i Hrvatske. Srbija je uputila protestne note zbog ukidanja presuda Alojziju Stepincu i Branimiru Glavašu, zatim podizanja spomenika Miru Barešiću. U Beogradu tvrde da se u Zagrebu povampiruje ustaštvo, a u Zagrebu da Srbija nije odustala od Miloševićevog nasleđa.
Da li je takva retorika pre svega za dnevno-političke potrebe jer Hrvatskoj predstoje izbori, a Srbija još nije formirala Vladu?
Ili je u pitanju dublji spor između dve nacionalne elite. Srbi i Hrvati se ne slažu maltene ni oko jednog pitanja kroz njihovu istoriju?
Perović: Trenutne tenzije između Beograda i Zagreba moraju se posmatrati u širem, regionalnom kontekstu.
Osim sukoba sa Hrvatskom, postoje tenzije u odnosima Srbije sa BiH, Kosovom, zatim Crnom Gorom. Dakle, u svim tim sudarima na jednoj strani je Srbija, a na drugoj ostale države sa prostora bivše Jugoslavije. To ukazuje na širi problem.
Po mom mišljenju, mi nismo mentalno izišli iz perioda ratova 90-ih godina. Proglasili smo prekid oružanih sukoba, podlegli nekoj varljivoj nadi da će doći do evropskih integracija, da će lako doći do pomirenja. Nažalost, ništa se od toga nije desilo.
Dakle, u pitanju je veoma kratka amnezija nakon tako teških sukoba, posle koje su usledili svi ovi sporovi koje sam pomenula.
Po mom mišljenju, ne prihvata se realnost koja je nastala posle tih ratova – a ona je nesumnjivo u činjenici da su se ti narodi organizovali u posebne države, da izgleda nisu shvatili da te države ne moraju biti etničke. One mogu ostati multietničke sa svim ljudskim i manjinskim pravima orijentišući se na modernizaciju.
Međutim, ta filozofija nije prevladala jer nismo promenili paradigmu koja je dovela do ratova 90-ih. Jedno od ključnih pitanja koje je u dubokoj podlozi onoga što se danas događa jeste baš u tome kako se raspala Jugoslavija, šta su bili uzroci, kako je došlo do dramatičnih sukoba.
Brzo vraćanje počecima rata 1990-ih
RSE: Zašto nije promenjena ta paradigma?
Perović: Uvidela sam proučavajući Srbiju19-og i 20-og veka, zatim Kraljevinu i socijalističku Jugoslaviju, da su promakli, pre svega istoričarima, protivrečni paralelni procesi.
Činjenica je da su se ti jugoslovenski narodi našli u jednoj državi a da se međusobno nisu dobro poznavali. Tek u zajedničkoj državi posle Prvog svetskog rata su otkrivali da imaju različite interese i nacionalne ciljeve, da su pošli od integralističke orijentacije i stanovišta da je to jedan narod. Međutim, život je pokazao da to nije jedan narod, već da je život u različitim imperijama pre stvaranja Jugoslavije ostavljao duboke tragove.
Paralelno se taj proces integracije dovršavao i u drugoj Jugoslaviji koja je takođe imala diktaturu proklamujući veoma rigidno jugoslovenstvo. Istovremeno, tekao je i proces dovršenja nacionalne integracije u svim tim narodima.
Naravno, zbog toga što nije pronađeno pravo rešenje za zajednički državni okvir došlo je do brutalne dezintegracije kroz ratove i taj proces se nastavlja.
Ti sukobi između ovih država pokazuju da ta alternativa nije nađena. Razlog za to je i stanje u svetu, kriza kroz koju Evropa prolazi.
Dakle, pokušavam da proniknem u dubinske uzroke ovih sukoba jer je neverovatno brzo vraćanje počecima rata iz 1990-ih.
Statua Slobodana Miloševića
U Srbiji se već čuju glasovi da treba rehabilitovati Slobodana Miloševića. Naravno, takve teze po sistemu spojenih sudova izazivaju reakcije.
EU neće stati ni na jednu stranu
RSE: Kako komentarišete protestno pismo Aleksandra Vučića čelnicima EU zbog, kako je naveo, “antisrpske politike” u Hrvatskoj?
Perović: To pokazuje apsolutno nepoznavanje vlastitog položaja i mogućnosti Evrope da na to utiče. Ta Evropa može samo da podseti i Srbe i Hrvate na svoja pravila i da ih pozove da ako su već u njoj – mislim na Hrvatsku – ili pretenduju da se pridruže – reč je o Srbiji – onda moraju da se drže tih pravila.
Evropa sigurno neće stati ni na jednu stranu, jer kao što je Srbija napravila spisak pritužbi na Hrvatsku poput rehabilitacija Stepinca i Glavaša, zatim spomenika Barešiću – tako i Hrvatska može napraviti svoju listu. Počev od rehabilitacije Draže Mihailovića, silne kampanje za rehabilitacijom Milana Nedića preko obnove ljotićevske filozofije do nakaradnog tumačenja građanskih političara, kao što je Slobodan Jovanović, koji su doživeli veoma složenu evoluciju, zaključujući da nacija nije vrednost po sebi i da bez kulturnog obrasca društvo ne može da napreduje.
Drugo, spaljivanje hrvatskih zastava, to identifikovanje cele hrvatske nacije sa ustaštvom pokazuje nepoznavanje istorije Srba i Hrvata. Naime, Hrvatska je otišla u ustašku krajnost onoga trenutka kad su ubijeni njeni politički predstavnici u zajedničkom parlamentu. Onda je odgovorila nasiljem, pre svega ubistvom kralja Aleksandra. Reč je o veoma komplikovanim odnosima. I Srbija i Hrvatska su se vezale za Treći rajh. Hrvati su napravili NDH sa koncentracionim logorom koji je bio simbol takve države.
Dakle, svi ovi aktuelni incidenti su za osudu, ali neće EU dati podršku Srbiji prenebregavajući da je to stvar hrvatskog društva.
Stalno razgovaram sa hrvatskim intelektualcima. Ima ljudi koji upozoravaju na opasnost da se gubljenjem iz vida civilnog društva u Hrvatskoj na neki način pomaže taj ekstremizam. To se dešava i sa druge strane. U Hrvatskoj izlaze kritičke knjige. Tako je Slavko Goldštajn objavio knjigu o neoustaškoj istoriografiji koja je promovisana i u Srbiji.
Mislim da nema dovoljne komunikacije između civilnih društava u Srbiji i Hrvatskoj i kao da svaka strana nastoji da prikuje onu drugu za njenu nepodnošljivu krajnost.
Naravno, za Srbe po tom javnom govoru, po retorici odgovornih ljudi – svaka hrvatska država je ustaška! Pa to nije tačno. Postoji taj AVNOJ iz koga je izišla drugačija Hrvatska.
Obeležavanje godišnjice Drugog zasedanja AVNOJ-a u BiH
Opet za neoustaški trend NDH je ta izvorna hrvatska država.
Mislim da su to manifestacije duboke istorijske nezrelosti koje mogu da proizvedu teške posledice.
Potpisuju se razni sporazumi koji su obećavajući. Njima se preuzimaju obaveze da će se utvrditi sudbina nestalih, vratiti kulturna dobra, zatim rešiti sporovi oko granice. Međutim, skoro ništa se od toga ne dešava.
Ovaj obrazac ponašanja se može videti i u odnosima Srbije sa drugima. Mnogi u Srbiji smatraju da ona ne treba da se koncentriše na sebe, da ne treba da digne ruke od Crne Gore, koja je suverena država i kandidatkinja za EU, od Republike Srpske koja je ipak deo jedinstvene BiH, da treba da odustane od sporazuma sa Kosovom.
Pa to stvara neuverljivost i užasnu atmosferu u društvu. Vama se čini danas na osnovu svih ovih sporazuma da odjedared ulazite u novu istorijsku epohu, a sutra da će ti narodi međusobno zaratiti. Stoga političke, ali i intelektualne elite imaju veliku odgovornost.
Sve ovo što se sada dešava ukazuje na važnost evropeizacije, bez obzira na prolaznu krizu na starom kontinentu, da postoje univerzalne vrednosti koje će opstati u ovakvoj ili onakvoj Evropi. Mi nemamo pouzdanu alternativu tom projektu. Zato smatram da se krajnje neodgovorno vraćamo stvarima iz kojih je trebalo da smo odavno izišli.
RSE: Izgledalo je u jednom trenutku nakon ratova - naročito početkom 2000-ih kada je Zoran Đinđić bio na čelu Vlade Srbije, a Ivica Račan premijer Hrvatske, kasnije su se sretali Ivo Josipović i Boris Tadić, u međuvremenu jačala je ekonomska saradnja – da se odnosi u regionu relaksiraju.
Međutim, sada paradoksalno, iako je Hrvatska ušla u EU a Srbija je na putu, svedoci smo regresije, rehabilitacije nazadnih snaga – čime se vraćamo ne u 1991. nego maltene u 1941. godinu…
Perović: Pa mi se vraćamo se u 19. vek.
Put ka međusobnom istrebljenju
RSE: Samo što su međunarodne okolnosti sada drugačije. Doduše, stanje u svetu nije bilo turbulentnije još od 1945. Projekat EU, kao nadnacionalne tvorevine, pokazalo se da nije dovoljna brana atavizmima prošlosti. To pokazuje primer Mađarske i jačanje ultradesnice na celom starom kontinentu.
Zašto se u Srbiji i Hrvatskoj rehabilituju odgovorni za najmračniji period u njihovoj istoriji a dezavuiše antifašistički pokret preko kojeg su obe zemlje jedino mogle da se nađu na strani naprednog sveta, a ne poraženih nazadnih snaga. Zašto se vraćamo u 1941?
Perović: Mi se vraćamo bez ikakve perspektive u to vreme jer taj put vodi do pokušaja istrebljenja našeg ili vašeg. Toga su bili svesni čak i srpski i hrvatski nacionalisti u kraljevini Jugoslaviji, što se na kraju i desilo.
Pa, čekajte, u toj Hrvatskoj žive i Srbi, kao što u Srbiji žive Hrvati. Bez obzira na njihove različite brojke, morate da imate iste principe. To je taj evropski rezon.
Sve ovo što ste pomenuli, govori da ta naša alternativa o modernoj državi, vladavini prava, poštovanju manjinskih prava – zapravo nije uverljivo prihvaćena. Umesto toga, i dalje se drži nacionalizma kao jedine uverljive tradicije, jer kada slušam ove ministre na jednoj, drugoj ili trećoj strani – pitam se kako će posle svega što su rekli izgledati njihov susret.
RSE: Taj nacionalistički narativ prožima i ostale segmente društva.
Perović: Da, propušteno je da se urade ključne stvari u školskom sistemu, medijima, uopšte u javnom diskursu.
Pa kako je moguće da se to desilo u (Bosanskom) Šamcu gde je rođen Zoran Đinđić. (otvorena je spomen soba ubijenom srpskom premijeru, ali taj događaj nije prošao bez incidenata jer su hrvatski povratnici sprečavali otvaranje sobe i onemogućili predavanje koje je trebalo da održi Žarko Korać).
Zoran Đinđić
On se tamo školovao, govorio o svom detinjstvu sa muslimanima i Hrvatima, čovek koji je na kraju napravio pošteni intelektualni bilans tih ratova. Pa taj čovek je rekao da je pokretanje Srba van Srbije na sukobe greška bez povratka. Valjda je i zbog toga ubijen. I onda se posle svega čuju glasovi da treba rehabilitovati Miloševića. Pa nije to samo Milošević. To je jedan konsenzus.
Ja se pitam kako je moguće da izostane samorefleksija o svemu tome. Tvrdi se da je Srbija potpuno čista. Zvaničnici šalju pisma u kojima se s razlogom navodi sve što se desilo u Hrvatskoj, zaboravljajući šta se dešava i u samoj Srbiji. Međutim, veoma je važno kako ko vidi onog drugog.
RSE: U kojoj meri se ova retorika koristi i za dnevno-političke svrhe uoči izbora, za skretanje pažnje sa drugih problema?
Perović: Da, pominju se izbori. Pa šta se misli o tom biračkom telu ako političari sa najgorim porukama agituju da dobiju većinu i osvoje vlast. Time se zatvara krug u društvu iz kojeg nema izlaza.
Umanjeni resurski novih balkanskih država
RSE: Kakva nas budućnost očekuje?
Perović: Sve države koje su proizišle iz bivše Jugoslavije, nakon krvavih ratova, znatno su umanjile svoje resurse – i ljudske i materijalne. Najproduktivniji deo stanovništva tih zemalja –mladi i obrazovani – traže perspektivu u inostranstvu. Znači, ovde ostaju uglavnom stari i poluobrazovani. Šta vi od takvog humusa možete da očekujete?
Naravno, ne mogu se uraditi neke stvari bez promena na svetskoj političkoj sceni, koje ne zavise od nas. Šta se može dobiti u eventualnim oružanim sukobima? Čovek se zaprepasti kad čuje neke izjave. Možda sam stroga ali to vodi degeneraciji političkog mišljenja ovde. Stanje je zabrinjavajuće rđavo.
Doduše, u svakom društvu postoje izdanci naprednog. Putujem po Srbiji, razgovaram sa ljudima, radim sa mladima koji imaju ideje i postavljaju neka pitanja. To treba ohrabrivati.
Ne može se ići u autoritarizam, u faktički jednopartijski sistem, a da se pri tom kao podstiče dijalog u cilju traženja razumnog rešenja, a onda ste prepušteni nasilju i arbitrarnim odlukama.
Bez demokratizacije ovih zemalja takve kakve jesu– ne usuđujem se da lako izgovorim tu reč jer je iskompromitovana – nije moguća njihova modernizacija i razvoj.
Žilava narodnjačka, jednopartijska tradicija
RSE: I sama reč demokratija i demokratizacija je prilično izraubovana širom sveta, zbog produbljivanja nejednakosti i drugih manjkavosti. Problem na prostoru bivše Jugoslavije je što liberalne snage nikada nisu bile u većini.
Perović: Tačno je to što ste rekli, ali od demokratizacije se ne može odustati. Potreban je minimum uređenosti ovih država. U ogromnoj manjini su oni koji promovišu odgovornost i političku kulturu. Mora i svaki birač da razmišlja jer u parlamentu odlučuje onaj kome je dao svoj glas.
Naravno, veoma je žilava ta narodnjačka tradicija, koja je u suštini jednopartijska. Srbija se vraća na nju. No, pitanje je koliko može da tako izdrži a da istorijski ne propadne.
RSE: Niko nije mogao da poveruje 1980-ih da će se Jugoslavija krvavo raspasti. Sadašnja retorika sve više podseća na onu uoči rata. Da li su mogući novi oružani sukobi?
Zastave Hrvatske i Evropske unije u Zagrebu
Perović: Pa kako će da ratuje ta Hrvatska koja je članica NATO i EU? Kako će ona da zasniva svoju modernu egzistenciju na obnovi ustaštva? Ja mislim da ljudi u Hrvatskoj o tome razmišljaju i nije tačno da nema nikakvog otpora tim tendencijama. Čitam knjige koje se tamo objavljuju, pratim medije, imam iskustvo saradnje sa ljudima u Hrvatskoj i ne bih se usudila da kažem da je sve zamrlo bilo gde u bivšoj Jugoslaviji i da nema nikakvih šansi.
Srbija treba da promeni retoriku, da prestane da glorifikuje, na primer, da je uspešna u ekonomiji. To treba tek da pokaže.
Oprezna sam prema upotrebi termina “Druga Srbija”. To nije nikakav blok ili front, ali ljudi koji se smatraju pripadnicima te orijentacije, izloženi su napadima bez priziva, ekskomunikaciji. Mladi ljudi koji ozbiljno razmišljaju, istražuju i pokazuju nove rezultate - veoma teško stiču akademska znanja i dolaze do posla. Dakle, ovde je reč o neostvarenosti elementarnih ljudskih prava a kamoli nekim višim dometima.
Nema rasprave ni o čemu. Ako ste kritični prema vlasti proglašavaju vas neprijateljima ili izdajnicima države. Pa ne može jedna vlast da se identifikuje sa narodom.
RSE: Rat nije moguć ne zato što su snage razuma u većini, već zbog iscrpljenosti ratnohuškačkih snaga u prošlim sukobima.
Perović: Slažem se. One mogu samo da nastave to trošenje do nepodnošljive granice.
RSE: Hrvatska dobija helikoptere od NATO, na šta Srbija uzvraća najavom nabavke opreme iz Rusije zarad regionalne ravnoteže.
Perović: Za male narode je katastrofalno da se kao neki Pigmeji po sopstvenom izboru opredeljuju za jednu stranu u podelama sveta.