Za mene je, u Srbiji dakako, Slobodna Evropa bila i ostala mesto na kome se sa terena opore realnosti u poslednjih četvrt veka, raskrinkavala vladajuća laž. Uvek se i svuda lagalo.
Ali ja ne poznajem drugu kulturu, osim sopstvene, u kojoj je laž ustanovljena kao način nacionalnog opstanka. U jednom od brojnih tekstova o ovoj funkciji laži nacionalni ideolog, Dobrica Ćosić, piše: „Imamo istorijsku kondiciju da govorimo o laži, da ih slušamo i verujemo u njih“.
I dok se Srbija zatvarala u laž, tonući u siromaštvo, analfabetizam i nasilje, u moralnu i intelektualnu konfuziju, pa i u ravnodušnost i tupost, Slobodna Evropa je tu laž činila neprestano upitnom i to u svakom poglavlju njene duge i tragične istorije - u poglavlju da Srbija, ne samo da ne snosi najveću odgovornost za raspad Jugoslavije i ratove 90-tih godina, nego da u tim ratovima nije ni učestvovala, da su Vukovar i Dubrovnik, pa Sarajevo i Srebrenica, izmišljotine neprijateljske propagande, Vatikana i brojnih srpskih neprijatelja, da je bombardovanje 1990. godine delo zavere podmuklog Zapada protiv srpskog naroda, koji je trebalo uništiti u njegovoj istorijskoj kolevci na Kosovu, da je Haški tribunal samo politički sud, opet samo srpskom narodu, i da je sve ono silno istorijsko i antropološko štivo koje je on ispisao samo jedna strašna fikcija, i konačno da je 5. oktobar 2000. godine bio kontrarevolucija, zaustavljena ubistvom premijera Zorana Đinđića, da u Srbiji nije time zaustavljeno vreme, već naprotiv da je nađena alternativa i da država i društvo mogu da se podignu sa dna autoritarnom vlašću, principom jednonačalija koji je zapravo uvek sprečavao razvoj, slobodu i alternativu u Srbiji.
Slobodna Evropa je prema svim tim poglavljima laži bila skeptična, jer je u suštini bila skeptična prema centralnoj laži - da je prioritet srpskog naroda da se najzad ujedini u jednu državu, zapostavljajući razvoj odnosa sa susedima i vezu sa svetom i da rat pretpostavi integracijama i novim tendencijama u svetu.
To je zapravo jezgro svih onih poglavlja laži. Srpski nacionalizam je mutirao pod krinkom demokratije, on je ideju svesrpskog ujedinjena održavao - bojim se da je još uvek održava - na tihoj vatri.
Slobodna Evropa je to neprestano prozirala i to joj je u vreme izgubljene orijentacije u magli nacionalizma, koja se još uvek nije podigla, uistinu moglo da služi na čast.
Ali ja ne poznajem drugu kulturu, osim sopstvene, u kojoj je laž ustanovljena kao način nacionalnog opstanka. U jednom od brojnih tekstova o ovoj funkciji laži nacionalni ideolog, Dobrica Ćosić, piše: „Imamo istorijsku kondiciju da govorimo o laži, da ih slušamo i verujemo u njih“.
I dok se Srbija zatvarala u laž, tonući u siromaštvo, analfabetizam i nasilje, u moralnu i intelektualnu konfuziju, pa i u ravnodušnost i tupost, Slobodna Evropa je tu laž činila neprestano upitnom i to u svakom poglavlju njene duge i tragične istorije - u poglavlju da Srbija, ne samo da ne snosi najveću odgovornost za raspad Jugoslavije i ratove 90-tih godina, nego da u tim ratovima nije ni učestvovala, da su Vukovar i Dubrovnik, pa Sarajevo i Srebrenica, izmišljotine neprijateljske propagande, Vatikana i brojnih srpskih neprijatelja, da je bombardovanje 1990. godine delo zavere podmuklog Zapada protiv srpskog naroda, koji je trebalo uništiti u njegovoj istorijskoj kolevci na Kosovu, da je Haški tribunal samo politički sud, opet samo srpskom narodu, i da je sve ono silno istorijsko i antropološko štivo koje je on ispisao samo jedna strašna fikcija, i konačno da je 5. oktobar 2000. godine bio kontrarevolucija, zaustavljena ubistvom premijera Zorana Đinđića, da u Srbiji nije time zaustavljeno vreme, već naprotiv da je nađena alternativa i da država i društvo mogu da se podignu sa dna autoritarnom vlašću, principom jednonačalija koji je zapravo uvek sprečavao razvoj, slobodu i alternativu u Srbiji.
Slobodna Evropa je prema svim tim poglavljima laži bila skeptična, jer je u suštini bila skeptična prema centralnoj laži - da je prioritet srpskog naroda da se najzad ujedini u jednu državu, zapostavljajući razvoj odnosa sa susedima i vezu sa svetom i da rat pretpostavi integracijama i novim tendencijama u svetu.
To je zapravo jezgro svih onih poglavlja laži. Srpski nacionalizam je mutirao pod krinkom demokratije, on je ideju svesrpskog ujedinjena održavao - bojim se da je još uvek održava - na tihoj vatri.
Slobodna Evropa je to neprestano prozirala i to joj je u vreme izgubljene orijentacije u magli nacionalizma, koja se još uvek nije podigla, uistinu moglo da služi na čast.