Denisa Kostović sa Londonske škole za ekonomiju i političke nauke za ‘Zašto?’ objašnjava da li je još uvijek moguće pomirenje na Zapadnom Balkanu i kakvu ulogu u tome može imati Evropska unija.
Nataša Kandić, koordinatorka inicijative za pokretanje Regionalne komisije za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima, je izjavila da bi Deklaracija o osnivanju REKOM-a mogla biti usvojena na julskom samitu EU i Zapadnog Balkan u London te da bi on mogao početi sa radom 2022 godine.
Zašto: Prošlo je više od dvadesetak i više godina od sukoba u bivšoj Jugoslaviji. Da li je proces pomirenja još uvijek moguć?
Kostović: Nikada nije kasno za bila kakav proces koji se bavi suočavanjem s prošlošću.
Bez obzira što je prošlo 20 i kusur godina od ratova u bivšoj Jugoslaviji, postoji jedno opšte saznanje da jednostavno ni pravde ni pomirenja u regionu nema.
Jedan od ključnih razloga zašto nema pomirenja je to što nije došlo do prihvatanja činjenica o tome šta se dogodilo.
To nisu samo suhoparne činjenice, svaka činjenica je zapravo sudbina nekog čoveka ili osobe koja je ili izgubila život u tom ratu, koja je preživela strahote rata ili su to preživeli članovi rodbine te porodice.
Kada se govori o procesu koji REKOM planira, mislim da on ima jedna veoma veliki značaj u tom smislu što će dovesti do nekog procesa koji bi mogao da vodi pomirenju, ali pomirenju u tom smislu da pomirenje znači uvažavanje stradanja osobe koja pripada nekom drugom narodu, zato što znamo da saosećanja i prihvatanja žrtve se dešavaju u svim sredinama u regionu na nacionalnom nivou, ali da je taj međunacionalni nivo uvek bio problem.
On ima i jednu duboku i humanu dimenziju koja bi mogla da bude jedna baza za kasniji politički proces, ako želite da smatrate proces pomirenja kao politički proces.
Ali u tom smislu uvažavanje, odnosno ovo sređivanje činjenica bi svakako imalo i jednu veoma važnu političku dimenziju, a u tom smislu što bi kada bi se te činjenice utvrdile, kada bi bile legitimisane samim činom što su prihvaćene od raznih naroda i država na Balkanu, imale bi značaj u tome što bi one sprečile manipulaciju brojkama i žrtvama.
Jedini rezultat koji imamo od toga je da se stalno podgreva neki nacionalizam, neka netolerancija prema drugim narodima zato što ne postoji jedna faktička osnova, baza, koja bi mogla da spreči takve političke manipulacije.
Zašto: Da li postoji politička volja za pomirenjem nakon posljednjih sukoba u zemljama koje veličaju nove ratne zločince ali i rehabilitiraju one iz Drugog svjetskog rata?
Kostović: Vi ste istakli jedan ogroman problema koji je Inicijativa za REKOM imala od samog svog osnivanja, a to je da se nekako prevede podrška koja postoji među običnim ljudima na politički nivo.
I to je zapravo jedan veliki problem koji ukazuje na limit civilnih društava, inicijativa koje se dešavaju odozdo, koje potiču iz naroda, a ne iz institucija, s jedne strane.
Sa druge strane, to ukazuje i na jedan veoma bitan politički prostor koji Evropska unija treba da odigra u tom smislu, da da jedan putokaz tim elitama.
Ne bih govorila u smislu pritisaka, jer znamo da taj pritiska nigde ne vodi.
Ali, ako zaista te elite imaju nameru da pristupe Evropskoj uniji, koja je, znamo, jedna normativna zejednica, znači zajednica u kojoj se poštuju ljudska prava, pitanje suočavanja sa prošlošću je zapravo deo te priče, da jednostavno na taj način pokažu da se zapravo kvalifikuju da budu članovi tog kluba.
U tom smislu, to zaista pokazuje na taj neki srednji nivo gde postoji problem.
To je taj problem institucija, više to nije ni problem naroda.
Vrlo često sami ti lideri kažu da narodi neće da se pomire, no kada pogledate istraživanja ona pokazuju da nije to nivo gde se nalazi problem.
To je jedan, da kažem, srednji nivo na koji treba da se izvrši neki uticaj, da se napravi neka promena.
Zašto: Kako EU može uticati na promene oko ove osjetljive teme kada ove zemlje ne uspijevaju napraviti napredak ni po nekim manje spornim pitanjima?
Kostović: Mislim da treba gledati na problem sa druge strane.
Nijedna od država iz regiona koje još uvek nisu članice Evropske unije i koje su u raznim fazama na tom putu nije dala argumente EU, ‘evo izvolite, uradili smo sve što ste tražili a vi nas nećete’.
Problem je da jednostavno postoji jedan okvir reformi, to se tačno zna da je to jedan detaljan proces, ali jednostavno te promene se ne vode iznutra, i imate potpuno argument na suprotnoj strani.
Recimo, Hrvatska je uradila to šta se tražilo od njih, ona je to ispunila, i ona je sada deo tog kluba.
Vrlo je lako sve prebaciti na pritisak EU.
Bilo kakav argument u tom smislu mislim da bio bio pao kada bi se sve reforme izvršile i kada bi se njima pokazalo, ‘evo, mi smo uradili, da li nas želite ili ne?’.
Zašto: Da li rast populizma i ksenofobije u Evropi i svetu može uticati na region tako da uspori ili onemogući proces pomirenja?
Čujemo argumente protiv regionalnog udruživanja: Denisa Kostović
Kostović: Ne bih previše gledala i tražila razloge za zašto nešto ne može da se desi u regionu gledajući šta se dešava u Mađarskoj.
Ja mislim da je celi region posle završetaka ratova imao izuzetnu dozu i populizma i tog post-konfliktnog nacionalizma, tako da ništa što je u Mađarskoj ili van što se dešava neće to promeniti.
Sve razloge zašto se stvari kreće u nekom pravcu i zašto se stvari ne kreću u tom pravcu ipak treba tražiti iznutra u samom region.
Ti lideri legitimiziraju svoje populizme i nacionalizme na lokalnom nivou a ne kroz saveze s nekim.
Mislim da ne treba suviše čitati u neke trendove koji se dešavaju izvana.
Zašto: Vi ste se bavili analizom procesa konsultacija za formiranje REKOM-a. Do kakvih ste zaključaka došli?
Kostović: Ja sam uradila jednu studiju svih razgovora učesnika u konsultacijama koji su razgovarali, debatovali o statutu budućeg REKOM-a i to je bio jedan veliki uzorak podataka, otprilike bilo je preko pola miliona reči teksta koje sam ja obradila specijalnim kompjuterskim metodama, i mene je pogotovo interesovalo da izmerim kako se razlikuju razgovori koji se dešavaju na regionalnom nivou i kako su bili drugačiji od razgovora koji su bili na nacionalnom nivou.
To je jedna velika debata u celom regionu da li treba ići u te neke procese tranzicione pravde ili pomirenja na regionalnom nivou ili na nacionalnom.
Veoma često su se i čuli neki argumenti protiv regionalnog nivoa, da zapravo ti procesi mogu mnogo bolje da se održe na nacionalnom nivou.
Ovi razgovori koji su se odvijali u toku konsultacija -- koji su uključivali različite slojeve civilnog društva, i žrtve i mlade i novinare i predstavnike raznih udruženja koji su bili iz svih delova bivše Jugoslavije -- vrlo interesantno je da su pokazali da su razgovori koji se dešavaju na regionalnom nivou više upućeni na pitanja pomirenja, na pitanja istine, saosećanja nego razgovori i konsultacije koji se dešavaju na nacionalnom nivou.
To je jedan vrlo interesantna dimenzija koja, kada recimo kažu ljudi da ne mogu da se razumeju ako razgovaraju ljudi iz različitih grupa ili iz različitih etniciteta, pobija sve te argumente.
Izgleda da na tom nenacionalnom nivou kada ljudi progovore, kad počnu da pričaju o svojim bolovima i šta im se sve dešavalo, da jednostavno sam proces razgovora i proces komunikacije zapravo ima taj neki efekat da je transformativan.
Jednostavno ta druga osoba počinje da se vidi kao osoba koja je patila, a ne kao neko ko je deo neke nacionalne ideologije, što je bila još uvek jedna velika prepreka pomirenju u regionu.