Fond za humanitarno pravo predstavio je u četvrtak u Beogradu prvi tom "Kosovske knjige pamćenja" u kojoj su navedena imena i okolnosti u kojima je tokom sukoba na Kosovu 1998. godine stradalo ukupno 2.046 ljudi. Knjiga je dan ranije promovisana i u Prištini.
Namera autora je da se prekine sa balkanskom praksom bezimenih žrtava i da se umesto brojki govori o žrtvama, njihovim imenima i sudbinama.
"Kosovska knjiga pamćenja" ima za cilj da navođenjem proverenih činjenica i tačnih imena žrtava spreči sve manipulacije, minimiziranja ili preuveličavanja, a kako kaže direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, ovi podaci mogu da budu od koristi i tužilaštvu prilikom procesuiranja ratnih zločina.
“Cilj je i da budućim generacijama pripremimo jedan čist račun.
To je zapis zasnovan na činjenicama koje su proverljive na više načina i pomoću više kategorija i kriterijuma”, kaže Nataša Kandić.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, naznačenim u ovoj knjizi, tokom 1998. godine na Kosovu je nastradalo ukupno 2.046 žrtava, među kojima je bilo 1.705 Albanaca, 280 Srba, kao i 61 osoba iz zajednica Roma, Bošnjaka, Crnogoraca, Aškalija, ili drugih.
Najviše žrtava stradalo je u ratnim zločinima u kojima je ubijeno 1.018 albanskih civila, 129 Srba i 44 civila iz drugih nacionalnih zajednica. Stradalo je 682 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova i 168 pripadnika tadašnje Vojske Jugoslavije i srpske policije.
“Neko će reći – zašto zajedno Albanci, pripadnici OVK, i s druge strane, Srbi, Romi, pripadnici vojske i policije? Za to postoje dva osnovna razloga. Jedan je, da mrtvi ljudi jesu jednaki, a drugi razlog je u tome što smo, pored imena, napravili zapis o okolnostima”, kaže Nataša Kandić.
Detaljna analiza
Pripremajući ovu knjigu, ekipa Fonda za humanitarno pravo koristila je razne izvore. Od spiskova udruženja porodica, raznih organizacija, do novinskih članaka…, ali kako kaže Bekim Blakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo u Prištini, to je samo bilo polazište za mnogo ozbiljniju analizu.
“Metodologija istraživanja je bila da odemo od sela do sela, maltene, da kucamo na svaka vrata kako bi proverili veoma pouzdano o kojim žrtvama se radi i da bi uzeli podatke o njima. Bilo je situacija, naravno ređe, da smo na naišli na slučajeve izveštavanja da je reč o žrtvama, ali proverom na terenu smo utvrdili da su oni preživeli i da nisu žrtve”, kaze Bekim Blakaj.
Olgica Božanić, koja je tokom sukoba na Kosovu ostala bez 14 članova porodice, kaže da se ni danas, 13 godina kasnije, ne znaju tačne okolnosti u kojima su nastradali članovi njene porodice i da odgovorni za taj zločin i počinioci nisu privedeni pravdi.
"Očekujem da međunarodna zajednica na Kosovu izvrši pritisak da svi koji znaju istinu o kidnapovanjima i ubistvima na Kosvu, budu saslušani i da im budu izrečene pravedne oslobađajuće ili zatvorske presude", kaže Olgica Božanić.
Poziv na promociju "Kosovske knjige pamćenja" upućen je i svim nadležnim političkim i drugim institucijama u Srbiji, od predsednika republike, resornih ministra, tužilaštava…, međutim, niko od pozvanih se nije pojavio.
Projekat Fonda za Humanitarno pravo podržala je Norveška ambasada, jer kako je objasnio ambasador u Beogradu Nils Ragnar Kamsvag:
"Dokumentovanje prošlosti veoma je bitno za dalja dešavanja u budućnosti, posebno u zemljama koje su se suočavale sa ratovima i međunacionalnim sukobima".
Pisac Vladimir Aresnijević koji je o događajima tih godina na Kosovu, kroz svedočenje svog kosovskog prijatelja i pisca Dževdeta Bajraja, pisao u svoj knjizi “Meksiko – ratni dnevnik” kaže da je “Kosovska knjiga pamćenja” beskrajno dragoceno izdanje, upravo zato što individualizuje brojke i individualne sudbine čini mnogo jasnijima i opipljivijima.
“Poražavajuće je, zapravo, da mi o takvim stvarima diskutujemo. Meni je uvek apsolutno bilo jasno da, iza svake brojke i svakog tako bezličnog prezimena, stoji jedna krajnje opipljiva ljudska sudbina i to je, na koncu, ono što, onima kojima je to potrebno, ova knjiga, takođe, dokazuje. Ono što posebna stvar u ovoj knizi, a naročito za one među nama koji uživaju da leševe dele po etnicitetu i nacionalnosti, jeste jedna mera neutralnosti spram smrti. Dakle, tu su navedeni ljudi. Neka prezimena se završavaju na ić, neka se završavaju nekako drugačije, ali sve to zajedno uopšte, na kraju svih krajeva, nije bitno.”, kaze Vladimir Arsenijević.
Naredna izdanja "Kosovske knjige pamćenja” obuhvatiće imena žrtava i okolnisti pod kojima su one stradale na Kosovu do 2000. godine. Kako navode u Fondu za humanitarno pravo, poslednje izdanje u tom nizu trebalo bi da bude objavljeno do 2013. godine.
Namera autora je da se prekine sa balkanskom praksom bezimenih žrtava i da se umesto brojki govori o žrtvama, njihovim imenima i sudbinama.
"Kosovska knjiga pamćenja" ima za cilj da navođenjem proverenih činjenica i tačnih imena žrtava spreči sve manipulacije, minimiziranja ili preuveličavanja, a kako kaže direktorka Fonda za humanitarno pravo Nataša Kandić, ovi podaci mogu da budu od koristi i tužilaštvu prilikom procesuiranja ratnih zločina.
“Cilj je i da budućim generacijama pripremimo jedan čist račun.
“Cilj je i da budućim generacijama pripremimo jedan čist račun", pojašnjava Nataša Kandić.
To je zapis zasnovan na činjenicama koje su proverljive na više načina i pomoću više kategorija i kriterijuma”, kaže Nataša Kandić.
Prema podacima Fonda za humanitarno pravo, naznačenim u ovoj knjizi, tokom 1998. godine na Kosovu je nastradalo ukupno 2.046 žrtava, među kojima je bilo 1.705 Albanaca, 280 Srba, kao i 61 osoba iz zajednica Roma, Bošnjaka, Crnogoraca, Aškalija, ili drugih.
Najviše žrtava stradalo je u ratnim zločinima u kojima je ubijeno 1.018 albanskih civila, 129 Srba i 44 civila iz drugih nacionalnih zajednica. Stradalo je 682 pripadnika Oslobodilačke vojske Kosova i 168 pripadnika tadašnje Vojske Jugoslavije i srpske policije.
“Neko će reći – zašto zajedno Albanci, pripadnici OVK, i s druge strane, Srbi, Romi, pripadnici vojske i policije? Za to postoje dva osnovna razloga. Jedan je, da mrtvi ljudi jesu jednaki, a drugi razlog je u tome što smo, pored imena, napravili zapis o okolnostima”, kaže Nataša Kandić.
Detaljna analiza
Pripremajući ovu knjigu, ekipa Fonda za humanitarno pravo koristila je razne izvore. Od spiskova udruženja porodica, raznih organizacija, do novinskih članaka…, ali kako kaže Bekim Blakaj, direktor Fonda za humanitarno pravo u Prištini, to je samo bilo polazište za mnogo ozbiljniju analizu.
“Metodologija istraživanja je bila da odemo od sela do sela, maltene, da kucamo na svaka vrata kako bi proverili veoma pouzdano o kojim žrtvama se radi i da bi uzeli podatke o njima. Bilo je situacija, naravno ređe, da smo na naišli na slučajeve izveštavanja da je reč o žrtvama, ali proverom na terenu smo utvrdili da su oni preživeli i da nisu žrtve”, kaze Bekim Blakaj.
Olgica Božanić, koja je tokom sukoba na Kosovu ostala bez 14 članova porodice, kaže da se ni danas, 13 godina kasnije, ne znaju tačne okolnosti u kojima su nastradali članovi njene porodice i da odgovorni za taj zločin i počinioci nisu privedeni pravdi.
"Očekujem da međunarodna zajednica na Kosovu izvrši pritisak da svi koji znaju istinu o kidnapovanjima i ubistvima na Kosvu, budu saslušani i da im budu izrečene pravedne oslobađajuće ili zatvorske presude", kaže Olgica Božanić.
Poziv na promociju "Kosovske knjige pamćenja" upućen je i svim nadležnim političkim i drugim institucijama u Srbiji, od predsednika republike, resornih ministra, tužilaštava…, međutim, niko od pozvanih se nije pojavio.
Projekat Fonda za Humanitarno pravo podržala je Norveška ambasada, jer kako je objasnio ambasador u Beogradu Nils Ragnar Kamsvag:
"Dokumentovanje prošlosti veoma je bitno za dalja dešavanja u budućnosti, posebno u zemljama koje su se suočavale sa ratovima i međunacionalnim sukobima".
Pisac Vladimir Aresnijević koji je o događajima tih godina na Kosovu, kroz svedočenje svog kosovskog prijatelja i pisca Dževdeta Bajraja, pisao u svoj knjizi “Meksiko – ratni dnevnik” kaže da je “Kosovska knjiga pamćenja” beskrajno dragoceno izdanje, upravo zato što individualizuje brojke i individualne sudbine čini mnogo jasnijima i opipljivijima.
“Poražavajuće je, zapravo, da mi o takvim stvarima diskutujemo. Meni je uvek apsolutno bilo jasno da, iza svake brojke i svakog tako bezličnog prezimena, stoji jedna krajnje opipljiva ljudska sudbina i to je, na koncu, ono što, onima kojima je to potrebno, ova knjiga, takođe, dokazuje. Ono što posebna stvar u ovoj knizi, a naročito za one među nama koji uživaju da leševe dele po etnicitetu i nacionalnosti, jeste jedna mera neutralnosti spram smrti. Dakle, tu su navedeni ljudi. Neka prezimena se završavaju na ić, neka se završavaju nekako drugačije, ali sve to zajedno uopšte, na kraju svih krajeva, nije bitno.”, kaze Vladimir Arsenijević.
Naredna izdanja "Kosovske knjige pamćenja” obuhvatiće imena žrtava i okolnisti pod kojima su one stradale na Kosovu do 2000. godine. Kako navode u Fondu za humanitarno pravo, poslednje izdanje u tom nizu trebalo bi da bude objavljeno do 2013. godine.