U selu Rubovce, u opštini Ljipljan na oko 20 kilometara od Prištine u istoj školskoj zgradi deluju dve škole, jedna na albanskom, druga na srpkom. Iako ih fizički deli samo jedan tanak zid odvojenost među njima je velika, kako u programima koje koriste za nastavu, tako i u međusobnim odnosima.
Dok se političari zalažu za zajednički život i Kosovo kao multietničku državu, ovakvi primeri kao u Rubovcu govore da ipak nije mnogo učinjeno i da stvaranje uslova za zajednički život i rad ostaje veliki izazov.
Tanki zidovi koji dele učionice u kojima uče učenici albanske i srpske nacionalnosti postaju široki zidovi međusobnog komuniciranja i različitih gledišta kada se radi o istoriji i drugim predmetima koje uče učenici ovih škola.
Fikrije Budakova, je učenica devetog razreda nastave na albanskom u Školi 'Drita' (Svetlost). U njenoj knjizi istorije ona je naučila da su heroji Kosova:
“Posle Skenderbega imamo mnogobrojne heroje, kao što su Bajram Curri, Hasan Prishtina, Isa Boletini, Ismail Qemajli. Na Kosovu je legendarni komandant Adem Jashari. Ove su ličnosti su ušle u istoriju činjenicom da su dali svoj život za domovinu i nezavisnost.“
Međutim za Miloša Mjomića iz Škole 'Braća Aksić', Kosovo se još uvek tretira kao deo Srbije, dok su za njega heroji:
“Kraljević Marko, Braco Aksić, Sava Kovačević, Milloš Obilić, Knjaz Lazar i mnogi drugi.”
Miloš nikada nije čuo za albanske heroje dok Shqipe Budakova ne zna ništa o srpskim herojima.
Shqipe Budakova ističe da je spremna za uči zajedno sa svojim srpskim vršnjacima, kada ne bi postojao zid koji ih fizički razdvaja. Ona smatra da je zid podignut samo da bi delio srpske i albanske učenike:
„Srpska su deca kao i mi i mi bi smo sarađivali i gradili bolju budućnost. Ja Srbe vidim kao deo Kosova i to važi i za decu.“
Nema kontakata
Dirketor Osnovne škole Drita Beqir Murati kaže da je škola građena 1948 godine. U delu gde uče Albanci škola je zastarela i u teškom je stanju. U njoj nastavu pohađa 210 učenika Albanaca, kaže Murati i dodaje:
„Bila je zajednička škola sa srpskom zajednicom jer i Srbi žive u ovom selu. Zajedno smo je koristili do 1990 godine. U avgustu iste godine građani sela su je podelili u sredini. Od tog vremena naša škola je imala vrlo teške uslove. Oduzeli su nam zajedničke prostorije iako oni imaju 18 učenika.“
Zoran Spasić, nastavnik Osnovne škole „Braća Aksić“, kaže da oni rade po planovima i programima Srbije i da se nastavnici plaćaju iz budžeta Srbije. On smatra da učenici Srbi nisu spremni da uče u istoj školi sa njihovim albanskim vršnjacima:
“Programi su različiti, jezik je različit, tako da ne bi došlo do nekih neželjenih posledica, jer su to ipak deca, pogotovo sedmi i osmi razred, to su uzrast kada je pubertet u toku, tako da bez zida verovatno ne bi moglo da funkcioniše, verovatno se i roditelji ne bi složili da bude škola bez različitih ulaza.“
Drugačije misli profesor albanskog jezika Njazi Aliu, koji smatra da bi škola mogla da funkcioniše bez zida koji ih deli:
„Ne komuniciramo sa njima, takođe je istina da nemamo neki problem koji treba da se spomene, ali nemamo dobre odnose. Čak se i ne pozdravljamo. Iako učenici uče pod jednim krovom ne sarađuju, ne igraju zajedno, ponekada ima nekih uvreda među njima ali ne i velikih problema.“
Kada na kraju školskog časa zazvoni zvono, učenici Albanci izlaze sa jedne, Srbi sa druge strane iste školske zgrade, čak se i odvojeno igraju u školskom dvorištu.
Ministar obrazovanja Kosova Enver Hoxhaj kaže da je uticaj zvaničnog Beograda na škole koje imaju nastavu na srpskom, na žalost, i dalje dosta veliki:
"Ali tokom 2009 i 2010 godine ima mnogo indikacija koje govore da su škole na srpskom jeziku veoma zainteresovane da budu deo našeg obrazovnog sistema.“
On ističe da je pri njegovom ministarstvu formirana posebna radna grupa koja će raditi na usaglašavanju planova i programa nastave na srpskom sa planovima i programima koji važe za celu Republiku Kosovo. Međutim, dok se to ne ostvari učenici ove i drugih škola koje rade pod istim krovom će učiti posebne obrazovne jedinice.
Dok se političari zalažu za zajednički život i Kosovo kao multietničku državu, ovakvi primeri kao u Rubovcu govore da ipak nije mnogo učinjeno i da stvaranje uslova za zajednički život i rad ostaje veliki izazov.
Tanki zidovi koji dele učionice u kojima uče učenici albanske i srpske nacionalnosti postaju široki zidovi međusobnog komuniciranja i različitih gledišta kada se radi o istoriji i drugim predmetima koje uče učenici ovih škola.
Fikrije Budakova, je učenica devetog razreda nastave na albanskom u Školi 'Drita' (Svetlost). U njenoj knjizi istorije ona je naučila da su heroji Kosova:
“Posle Skenderbega imamo mnogobrojne heroje, kao što su Bajram Curri, Hasan Prishtina, Isa Boletini, Ismail Qemajli. Na Kosovu je legendarni komandant Adem Jashari. Ove su ličnosti su ušle u istoriju činjenicom da su dali svoj život za domovinu i nezavisnost.“
Međutim za Miloša Mjomića iz Škole 'Braća Aksić', Kosovo se još uvek tretira kao deo Srbije, dok su za njega heroji:
“Kraljević Marko, Braco Aksić, Sava Kovačević, Milloš Obilić, Knjaz Lazar i mnogi drugi.”
Miloš nikada nije čuo za albanske heroje dok Shqipe Budakova ne zna ništa o srpskim herojima.
Shqipe Budakova ističe da je spremna za uči zajedno sa svojim srpskim vršnjacima, kada ne bi postojao zid koji ih fizički razdvaja. Ona smatra da je zid podignut samo da bi delio srpske i albanske učenike:
„Srpska su deca kao i mi i mi bi smo sarađivali i gradili bolju budućnost. Ja Srbe vidim kao deo Kosova i to važi i za decu.“
Nema kontakata
Dirketor Osnovne škole Drita Beqir Murati kaže da je škola građena 1948 godine. U delu gde uče Albanci škola je zastarela i u teškom je stanju. U njoj nastavu pohađa 210 učenika Albanaca, kaže Murati i dodaje:
„Bila je zajednička škola sa srpskom zajednicom jer i Srbi žive u ovom selu. Zajedno smo je koristili do 1990 godine. U avgustu iste godine građani sela su je podelili u sredini. Od tog vremena naša škola je imala vrlo teške uslove. Oduzeli su nam zajedničke prostorije iako oni imaju 18 učenika.“
Zoran Spasić, nastavnik Osnovne škole „Braća Aksić“, kaže da oni rade po planovima i programima Srbije i da se nastavnici plaćaju iz budžeta Srbije. On smatra da učenici Srbi nisu spremni da uče u istoj školi sa njihovim albanskim vršnjacima:
“Programi su različiti, jezik je različit, tako da ne bi došlo do nekih neželjenih posledica, jer su to ipak deca, pogotovo sedmi i osmi razred, to su uzrast kada je pubertet u toku, tako da bez zida verovatno ne bi moglo da funkcioniše, verovatno se i roditelji ne bi složili da bude škola bez različitih ulaza.“
Drugačije misli profesor albanskog jezika Njazi Aliu, koji smatra da bi škola mogla da funkcioniše bez zida koji ih deli:
„Ne komuniciramo sa njima, takođe je istina da nemamo neki problem koji treba da se spomene, ali nemamo dobre odnose. Čak se i ne pozdravljamo. Iako učenici uče pod jednim krovom ne sarađuju, ne igraju zajedno, ponekada ima nekih uvreda među njima ali ne i velikih problema.“
Kada na kraju školskog časa zazvoni zvono, učenici Albanci izlaze sa jedne, Srbi sa druge strane iste školske zgrade, čak se i odvojeno igraju u školskom dvorištu.
Ministar obrazovanja Kosova Enver Hoxhaj kaže da je uticaj zvaničnog Beograda na škole koje imaju nastavu na srpskom, na žalost, i dalje dosta veliki:
"Ali tokom 2009 i 2010 godine ima mnogo indikacija koje govore da su škole na srpskom jeziku veoma zainteresovane da budu deo našeg obrazovnog sistema.“
On ističe da je pri njegovom ministarstvu formirana posebna radna grupa koja će raditi na usaglašavanju planova i programa nastave na srpskom sa planovima i programima koji važe za celu Republiku Kosovo. Međutim, dok se to ne ostvari učenici ove i drugih škola koje rade pod istim krovom će učiti posebne obrazovne jedinice.