Kolege, prijatelji i članovi porodice odali su počast Draganu Babiću, nedavno preminulom veteranu jugoslovenskog novinarstva i autoru kultnih televizijskih emisija. Komemoracija je održana u galeriji Radio-televizije Srbije, kuci u kojoj je Babić proveo radni vek, ali koja ga je pocetkom devedesetih marginalizovala, jer nije želeo da novinarski profesionalizam podredi Miloševicevom režimu.
Novinar redakcije kulture Televizije Beograd, autor ostvarenja kao što su „Kino-oko“, „Umjeće življenja“ i inovativnog „Dvogleda“ umro je 23. jula u 77. godini. Njegovom smrću završena je jedna epoha, rekla je na komemorativnom skupu novinarka i Babićeva saradnica Isidora Sekulić.
„Bila je to epoha u kojoj su carovali um, misao, intelekt, časnost, poštenje, dostojanstvo, elegancija i skromnost. To je sve bio Dragan Babić. Kada bismo radili neke stvari, uvek bismo pomislili – da li bi Dragan to isto uradio ili bi nešto promenio? Dakle, on je bio neka vrsta obeliska oko koga se sve vrtelo“, istakla je Isidora Sekulić.
U biografiji Dragana Babića ostaće zapisano da je bio prvi novinar s prostora bivše Jugoslavije, koji je bio pozvan da radi na Bi-Bi-Siju. Iako se umesto ponuđenih pet godina, vratio nakon šest meseci, iz Londona je doneo sveže ideje koje je pretočio u ovdašnji TV program. Bio je neumorni putnik, koji je svoju ljubav prema upoznavanju novih ljudi i mesta, poput zaraze širio na druge. O tome svedoči i arhivski snimak emisije „Dvogled“ iz 1972. godine:
Rođen je u Kruševcu, a gimnaziju završio u Beogradu, gde apsolvira engleski jezik i književnost. Javnost ga najpre upoznaje kroz pisanu reč – preko priča u nedeljniku “NIN” i u književnom časopisu “Delo”. Potom nastavlja da pripovda posredstvom video formata.
Osim televizijskih emisija, napravio je niz intervjua sa najznačajnijim ličnostima iz sveta kulture. Džon Hjuston, Glenda Džekson, Ingmar Bergman, samo su neki od umetnika sa kojima je razgovarao. Oni koji su imali sreću da vide ove razgovore, pamte njegov intervju sa Liv Ulman koji je, kažu, bio više od novinarskog intervjua.
Novinar je čudna svojta
Književnik Ljubivoje Ršumović, koji je s Babićem stvorio čuvenu emisiju „Dvogled“, podsetio je na značaj koji je njegov kolega uneo u dečji program.
Tokom celog radnog veka insistirao je na etici i odgovornosti novinara. Govorio je: “Novinar je jedna čudna svojta. Najčasniji su oni koji stradaju, jer su postradali zbog toga što su hteli da govore istinu.”
Zbog toga ne čudi što je početkom devedesetih, zajedno sa grupom novinara koji su se protivili Miloševićevom režimu i sramnoj ulozi Televizije Beograd, poslat na prinudni odmor.
Kolumnistkinja Mirjana Bobić Mojsilović napomenula je da je još tada počeo odlazak Dragana Babića, dodavši da je tužno što se najboljih ljudi setimo tek kada nisu više ovde.
“Nije to najbolje otišlo danas, nego pre dvadeset godina, kad je Dragan Babić u napomu životne i profesionalne snage, sa energijom, znanjem, obrazovanjem i kulturom koju je imao, mogao da da najviše, a morao je da napusti ovu kuću i javnu scenu. Dragan poslednjih dvadeset godina, koliko znam, nije živeo lako, ali je i to nosio sa velikim dostojanstvom, kako je i živeo”, istakla je Bobić Mojsilović.
Pored video zapisa, Dragan Babić je iza sebe ostavio literarni opus: “Putovanje na kraj jezika”,” Ti možda misliš drugačije” i dokumentarni roman “Kao mehur od sapunice”. Tokom bombardovanja 1999. godine dobio je otkaz i otišao u penziju.
Oni koji su imali sreću da ih smatra prijateljima, kažu da je, uprkos erudiciji i zastrašujućoj svestranosti, bio skroman i nenametljiv. Iako je iza sebe ostavio emisije i serijale koji su obrazovali generacije u bivšoj Jugoslaviji, čini se da se i u penziji propitivao o značaju svog dela:
“Ono što je tragedija televizijskog autora je zapitkivanje – bože, šta li sam radio tolike godine, kuda ode sve to, šta se desilo s tim? To sam se pitao kad su počeli ratovi. Ko tu koga vaspitava? Šta se s tim događa? Jer prinude su večito prinude, a gledanje televizije je, ipak, smo gledanje televizije.”
Tako je govorio Dragan Babić.
Novinar redakcije kulture Televizije Beograd, autor ostvarenja kao što su „Kino-oko“, „Umjeće življenja“ i inovativnog „Dvogleda“ umro je 23. jula u 77. godini. Njegovom smrću završena je jedna epoha, rekla je na komemorativnom skupu novinarka i Babićeva saradnica Isidora Sekulić.
„Bila je to epoha u kojoj su carovali um, misao, intelekt, časnost, poštenje, dostojanstvo, elegancija i skromnost. To je sve bio Dragan Babić. Kada bismo radili neke stvari, uvek bismo pomislili – da li bi Dragan to isto uradio ili bi nešto promenio? Dakle, on je bio neka vrsta obeliska oko koga se sve vrtelo“, istakla je Isidora Sekulić.
U biografiji Dragana Babića ostaće zapisano da je bio prvi novinar s prostora bivše Jugoslavije, koji je bio pozvan da radi na Bi-Bi-Siju. Iako se umesto ponuđenih pet godina, vratio nakon šest meseci, iz Londona je doneo sveže ideje koje je pretočio u ovdašnji TV program. Bio je neumorni putnik, koji je svoju ljubav prema upoznavanju novih ljudi i mesta, poput zaraze širio na druge. O tome svedoči i arhivski snimak emisije „Dvogled“ iz 1972. godine:
Sa komemoracije Draganu Babiću
„Ima jedna devojčica koju ja veoma volim i cenim i koja mene voli, ali ne znam da li me ceni. Između ostalog, ja nju volim i zato što ona iz godine u godinu postaje sve veća mudrica. Ali jednu stvar nikako ne može da razume. Stalno me pita kad pođem na put, da li moram da putujem. E pa, devojčice, evo ti mog odgovora: ja ne samo da sam od početka voleo da putujem, otkako znam za sebe, nego nikada nisam voleo ni cenio ljude koji pored mene u automobilu spavaju. To je zato što čovek sa tim oprezom može da vidi skoro sve. I postaje mudar. Baš tako, gledajući oko sebe. Čovek koji se štedi malo može da vidi.“Rođen je u Kruševcu, a gimnaziju završio u Beogradu, gde apsolvira engleski jezik i književnost. Javnost ga najpre upoznaje kroz pisanu reč – preko priča u nedeljniku “NIN” i u književnom časopisu “Delo”. Potom nastavlja da pripovda posredstvom video formata.
Osim televizijskih emisija, napravio je niz intervjua sa najznačajnijim ličnostima iz sveta kulture. Džon Hjuston, Glenda Džekson, Ingmar Bergman, samo su neki od umetnika sa kojima je razgovarao. Oni koji su imali sreću da vide ove razgovore, pamte njegov intervju sa Liv Ulman koji je, kažu, bio više od novinarskog intervjua.
Novinar je čudna svojta
Književnik Ljubivoje Ršumović, koji je s Babićem stvorio čuvenu emisiju „Dvogled“, podsetio je na značaj koji je njegov kolega uneo u dečji program.
Sa komemoracije Draganu Babiću
„On je svojom ličnošću, karakterom i iskustvom iz Bi-Bi-Sija doneo jednu vrstu ozbiljnosti i sofisticirane pameti prilagođene dečjem uzrastu, što je bilo dragoceno za kasnije nastavljače“, istakao je Ršumović.Tokom celog radnog veka insistirao je na etici i odgovornosti novinara. Govorio je: “Novinar je jedna čudna svojta. Najčasniji su oni koji stradaju, jer su postradali zbog toga što su hteli da govore istinu.”
Zbog toga ne čudi što je početkom devedesetih, zajedno sa grupom novinara koji su se protivili Miloševićevom režimu i sramnoj ulozi Televizije Beograd, poslat na prinudni odmor.
Kolumnistkinja Mirjana Bobić Mojsilović napomenula je da je još tada počeo odlazak Dragana Babića, dodavši da je tužno što se najboljih ljudi setimo tek kada nisu više ovde.
“Nije to najbolje otišlo danas, nego pre dvadeset godina, kad je Dragan Babić u napomu životne i profesionalne snage, sa energijom, znanjem, obrazovanjem i kulturom koju je imao, mogao da da najviše, a morao je da napusti ovu kuću i javnu scenu. Dragan poslednjih dvadeset godina, koliko znam, nije živeo lako, ali je i to nosio sa velikim dostojanstvom, kako je i živeo”, istakla je Bobić Mojsilović.
Pored video zapisa, Dragan Babić je iza sebe ostavio literarni opus: “Putovanje na kraj jezika”,” Ti možda misliš drugačije” i dokumentarni roman “Kao mehur od sapunice”. Tokom bombardovanja 1999. godine dobio je otkaz i otišao u penziju.
Oni koji su imali sreću da ih smatra prijateljima, kažu da je, uprkos erudiciji i zastrašujućoj svestranosti, bio skroman i nenametljiv. Iako je iza sebe ostavio emisije i serijale koji su obrazovali generacije u bivšoj Jugoslaviji, čini se da se i u penziji propitivao o značaju svog dela:
“Ono što je tragedija televizijskog autora je zapitkivanje – bože, šta li sam radio tolike godine, kuda ode sve to, šta se desilo s tim? To sam se pitao kad su počeli ratovi. Ko tu koga vaspitava? Šta se s tim događa? Jer prinude su večito prinude, a gledanje televizije je, ipak, smo gledanje televizije.”
Tako je govorio Dragan Babić.