Nakon pet dana neuzimanja vode (na usta) i osam dana isto takvog neuzimanja hrane, lider Srpske napredne stranke lakši je, kažu, nekih pet kilograma, ali biće da je javnosti mnogo važnije da izmeri jednu drugu „specifičnu težinu“ njegove u međuvremenu okončane akcije, pretprošle subote gromopucatelno najavljene kao „ponuda koju Tadićev režim neće moći da odbije“. To jest, vaganje koje predstoji trebalo bi da odgovori na dilemu da li je ovaj (i)racionalan čin „olakšao“ ili „otežao“ Tomislava Nikolića i njegovu stranku?
Pokušaj odgonetanja, a bez kakvih-takvih egzaktnih podataka o prvim efektima ovog čina u biračkom telu ovde nužno liči na pipanje u mraku, najpre zato što je ovaj slučaj jako teško porediti s nekim prethodnim. Prostije rečeno, Srbija se s nečim ovakvim nije susretala, koliko god njeni građani verovali da su odavno oguglali na sve i da ništa ne može da ih iznenadi. Štrajk glađu, pa i žeđu, legitimno je, i mnogo puta (neretko s diskutabilnim uspehom) isprobavano sredstvo političke borbe, a pribegavaju mu obično ljudi podvrgnuti jakoj, a nelegitimnoj represiji, ljudi bez ikakve društvene moći, ljudi koji žive u neodrživim uslovima i deluju u političkoj klimi diktature.
Ništa od ovoga „situaciono“ nije slučaj, a pri tome je zahtev štrajkača pomalo s onu stranu političkog dobrog ukusa, da ne govorimo o uzusima parlamentarizma: aktuelna vlast postojano ima većinu u parlamentu, mandat joj još uveliko teče, prema tome, nema nikakvu političku, zakonsku ili moralnu obavezu da raspisuje izbore bilo kada pre zakonskog roka, a ponajmanje baš onog dana kada se nekoj određenoj političkoj stranci – svejedno kojoj – učini zgodnim. Čak i ako je – kako „uvek dobro obaveštena“ čaršija bruji - bilo nekih preliminarnih tihih dogovora između demokrata i naprednjaka koji su išli u pravcu raspisivanja izbora za 18. decembar, oni su mogli u bilo kojem trenutku biti stornirani i opozvani a da nijedan zakon ne bude prekršen, i da legitimnost Vlade ne bude okrnjena.
Tresla se gora, rodilo se ništa
Kako god, rekosmo, zanimaju nas politički i društveni efekti kako samog Nikolićevog čina, tako i njegovog potpunog neuspeha da iznudi što je naumio. Uz ponovljenu ogradu o krajnjoj nezahvalnosti predviđanja ove vrste, ovaj autor nije u stanju da zamisli kako bi se ovaj štrajk Nikoliću i naprednjacima mogao politički isplatiti, bilo na kratak, srednji ili duži rok. U najboljem sliučaju bi se u narednom periodu moglo govoriti o (boljoj ili slabijoj) kontroli štete, a utisak je da naprednjaci sada baš to i čine, i to je postalo jasno najkasnije onda kada se videlo da grozničavo traže „izlaznu strategiju“ iz štrajka kojom se Nikolić ne bi sasvim obrukao, i to uz pomoć Crkve.
Crkveni vrh im je u tome na neki način i pomogao, ali ne pre nego što je Nikoliću održao zvonko jasnu bukvicu da ono što čini nikako „nije hrišćanski“, koliko god ovaj fantazirao o štrajku kao „rigoroznom postu“ i sličnome.
Ako je ova premisa tačna, jasno je da je, kako kaže analitičar Jovo Bakić, Nikolić „pucao sebi u nogu“, i da je ovim debelo suvišnim performansom gotovo pa poništen višegodišnji trud vodećih naprednjaka da se prikažu kao ljudi koji sa šešeljevskim radikalizmom više nemaju ništa ni ideološki ni metodološki, i kako su u pitanju ozbiljni i odgovorni ljudi kojima Srbija, prirodno, jedva čeka da se preda u ruke. Nakon ovoga, čini se, mnogi će biti primorani da još jednom razmisle jesu li sigurni u to.
Što se tiče Borisa Tadića i vlasti - pre svega samih demokrata – oni su postupili inteligentno, izabravši da uglavnom ne rade ništa (osim simbolički važne Tadićeve posete Nikoliću), naprosto sačekavši da se nadmeno i nebulozno zamišljena i katastrofalno vođena akcija sama od sebe izduva, to jest, da se pokaže sama njena apsurdnost u društvenom kontekstu koji tu vrstu političkih egzibicija naprosto „ne podnosi“, jer one pripadaju sasvim drugačijim političkim porecima. Naime, čak ni politički simpatizeri Tomislava Nikolića ipak nisu mogli da ga zamisle kao Nelsona Mandelu ili tako nekoga, a da ne puknu od smeha! Uostalom, da biste imali Mandelu morate prethodno da imate i aparthejd ili neki tome sličan užas, a to ovde možete imati samo u patetičnim verbalnim izlivima večito nešto i na nekoga „uvređenog“ Aleksandra Vučića.
Prvi rezime ove akcije, dakle, takav je da bi naprednjaci, samo kad bi mogli, rado vratili kalendar na onu mitingašku subotu, pa da krenu ispočetka, ali nekim drugim putem. Tresla se gora, ali rodilo se nije ništa – ponajmanje prevremeni izbori. Što opet ne znači nužno da takvih izbora neće biti, ali znači da će o tome odlučiti normalna dinamika političkog života u višestranačkoj demokratiji, a ne bizarne i egzibicionističke akcije, svejedno čije. Utoliko ovo jeste 1:0 za elementarnu društvenu uravnoteženost i normalnost, pa dopadalo se to nekome ili ne.
Pokušaj odgonetanja, a bez kakvih-takvih egzaktnih podataka o prvim efektima ovog čina u biračkom telu ovde nužno liči na pipanje u mraku, najpre zato što je ovaj slučaj jako teško porediti s nekim prethodnim. Prostije rečeno, Srbija se s nečim ovakvim nije susretala, koliko god njeni građani verovali da su odavno oguglali na sve i da ništa ne može da ih iznenadi. Štrajk glađu, pa i žeđu, legitimno je, i mnogo puta (neretko s diskutabilnim uspehom) isprobavano sredstvo političke borbe, a pribegavaju mu obično ljudi podvrgnuti jakoj, a nelegitimnoj represiji, ljudi bez ikakve društvene moći, ljudi koji žive u neodrživim uslovima i deluju u političkoj klimi diktature.
Ništa od ovoga „situaciono“ nije slučaj, a pri tome je zahtev štrajkača pomalo s onu stranu političkog dobrog ukusa, da ne govorimo o uzusima parlamentarizma: aktuelna vlast postojano ima većinu u parlamentu, mandat joj još uveliko teče, prema tome, nema nikakvu političku, zakonsku ili moralnu obavezu da raspisuje izbore bilo kada pre zakonskog roka, a ponajmanje baš onog dana kada se nekoj određenoj političkoj stranci – svejedno kojoj – učini zgodnim. Čak i ako je – kako „uvek dobro obaveštena“ čaršija bruji - bilo nekih preliminarnih tihih dogovora između demokrata i naprednjaka koji su išli u pravcu raspisivanja izbora za 18. decembar, oni su mogli u bilo kojem trenutku biti stornirani i opozvani a da nijedan zakon ne bude prekršen, i da legitimnost Vlade ne bude okrnjena.
Tresla se gora, rodilo se ništa
Kako god, rekosmo, zanimaju nas politički i društveni efekti kako samog Nikolićevog čina, tako i njegovog potpunog neuspeha da iznudi što je naumio. Uz ponovljenu ogradu o krajnjoj nezahvalnosti predviđanja ove vrste, ovaj autor nije u stanju da zamisli kako bi se ovaj štrajk Nikoliću i naprednjacima mogao politički isplatiti, bilo na kratak, srednji ili duži rok. U najboljem sliučaju bi se u narednom periodu moglo govoriti o (boljoj ili slabijoj) kontroli štete, a utisak je da naprednjaci sada baš to i čine, i to je postalo jasno najkasnije onda kada se videlo da grozničavo traže „izlaznu strategiju“ iz štrajka kojom se Nikolić ne bi sasvim obrukao, i to uz pomoć Crkve.
Crkveni vrh im je u tome na neki način i pomogao, ali ne pre nego što je Nikoliću održao zvonko jasnu bukvicu da ono što čini nikako „nije hrišćanski“, koliko god ovaj fantazirao o štrajku kao „rigoroznom postu“ i sličnome.
Ako je ova premisa tačna, jasno je da je, kako kaže analitičar Jovo Bakić, Nikolić „pucao sebi u nogu“, i da je ovim debelo suvišnim performansom gotovo pa poništen višegodišnji trud vodećih naprednjaka da se prikažu kao ljudi koji sa šešeljevskim radikalizmom više nemaju ništa ni ideološki ni metodološki, i kako su u pitanju ozbiljni i odgovorni ljudi kojima Srbija, prirodno, jedva čeka da se preda u ruke. Nakon ovoga, čini se, mnogi će biti primorani da još jednom razmisle jesu li sigurni u to.
Što se tiče Borisa Tadića i vlasti - pre svega samih demokrata – oni su postupili inteligentno, izabravši da uglavnom ne rade ništa (osim simbolički važne Tadićeve posete Nikoliću), naprosto sačekavši da se nadmeno i nebulozno zamišljena i katastrofalno vođena akcija sama od sebe izduva, to jest, da se pokaže sama njena apsurdnost u društvenom kontekstu koji tu vrstu političkih egzibicija naprosto „ne podnosi“, jer one pripadaju sasvim drugačijim političkim porecima. Naime, čak ni politički simpatizeri Tomislava Nikolića ipak nisu mogli da ga zamisle kao Nelsona Mandelu ili tako nekoga, a da ne puknu od smeha! Uostalom, da biste imali Mandelu morate prethodno da imate i aparthejd ili neki tome sličan užas, a to ovde možete imati samo u patetičnim verbalnim izlivima večito nešto i na nekoga „uvređenog“ Aleksandra Vučića.
Prvi rezime ove akcije, dakle, takav je da bi naprednjaci, samo kad bi mogli, rado vratili kalendar na onu mitingašku subotu, pa da krenu ispočetka, ali nekim drugim putem. Tresla se gora, ali rodilo se nije ništa – ponajmanje prevremeni izbori. Što opet ne znači nužno da takvih izbora neće biti, ali znači da će o tome odlučiti normalna dinamika političkog života u višestranačkoj demokratiji, a ne bizarne i egzibicionističke akcije, svejedno čije. Utoliko ovo jeste 1:0 za elementarnu društvenu uravnoteženost i normalnost, pa dopadalo se to nekome ili ne.