Avgustovsko zamrzavanje

Teofil Pančić, avgust 2010

Jeste da je leto na vrhuncu, ali izgleda da nekakav čudan nedostatak, tačnije izostanak normalne političke dinamike u Srbiji ima korene negde drugde, izvan uobičajene sezonske oseke. Pa je otuda moguće da taj „poremećaj“ neće ni nestati kad leto prođe. Naime, na jednoj strani, ovo je leto prividno jako vruće, „svašta se događa“, usred julskih žega beogradski je establišment dobio porciju vruće kaše iz Međunarodnog suda pravde, kod kuće je svako nastojao da to politički kapitalizuje kako zna (opozicija) ili pak da iskontroliše štetu (vlast), usledila je i sednica Skupštine na kojoj je imala biti potvrđena dosadašnja i utvrđena buduća politika „odbrane teritorijalnog integriteta političkim, pravnim i dilplomatskim sredstvima“... Pa opet, sav taj „višak“ događaja nekako kao da samo prikriva to da se zapravo ne događa ništa: Srbija kao da stoji u mestu, zamrznuta, nazad ne može a napred se ne usuđuje, ili možda i ne zna u kojem pravcu da iskorači.

Šta zapravo znači ta tvrdnja da nema nikakve vidljive političke dinamike, i to podjednako na unutrašnjem i spoljnom planu? Na unutrašnjem planu, to znači da vlast ili ne ume ili ne želi da bilo šta bitno menja u evidentno promašenoj „kosovskoj politici“, baš kao što nije uspela
Vlast ili ne ume ili ne želi da bilo šta bitno menja u evidentno promašenoj „kosovskoj politici“, baš kao što nije uspela - ispraznim i olakim zaklinjanjima uprkos - ni u nameri da ceo kompleks „kosovskih pitanja“ sistematski odvoji od pitanja evrointegracija, ekonomske konsolidacije i svega ostalog „od čega se živi“.
- ispraznim i olakim zaklinjanjima uprkos - ni u nameri da ceo kompleks „kosovskih pitanja“ sistematski odvoji od pitanja evrointegracija, ekonomske konsolidacije i svega ostalog „od čega se živi“. Dakle, uz manje modifikacije (iznuđene većom nuždom), Srbija odlučno nastavlja „jeremićevski“, pa dokle stigne. Ako ne stigne nikuda, opet dobro, važno da je odvažno stupala. Veći deo opozicije ionako ne nudi nikakvu konzistentnu alternativu tom modelu, osim DSS-a koji je dosledno za samoizolaciju zemlje, to jest za svečano stupanje Srbije u nekakav virtuelni ili paralelni svet u kojem Srbija može da prosperira i bez evropskih integracija, te LDP-a koji je dosledno za fundamentalnu promenu pristupa, ali u tome ostaje prilično usamljen, samim tim i nemoćan da nešto učini. Sve ovo između ostalog znači i da ne dolazi do nekog bitnog pregrupisavanja na političkoj sceni: vlast ne gubi na porazu svoje politike, niti opozicija na tome nešto dobija, čak naprotiv, svakoj „prizemnoj“ logici uinat.

Na spoljnom planu, ovaj nedostatak (konstruktivno shvaćene) političke dinamike znači da Srbija nije ništa bliža rešavanju velikim delom samonametnute kvadrature kruga: kako da se slepo drži (u suštini još od Koštunice projektovane) „kosovske politike“, a da istovremeno napreduje ka zvaničnoj kandidaturi za članstvo u Evropskoj uniji. Ima li tu nekih novih ideja, a da zvuče suvislo? Ima, ali one ne dolaze iz vladajućeg kruga, i sasvim su neupotrebljive bez narušavanja bitnih, nosivih elemenata i dalje važeće „kosovske strategije“. A pošto je ova još uvek nedodirljiva, onda od toga nema ništa. I tako se krug zatvara. Gde smo bili - nigde; šta smo radili - ništa.

Na drugoj strani, treba ozbiljno uzeti i one analitičare koji smatraju da je ovo dvogodišnje „zamajavanje“ sa Međunarodnim sudom pravde, od kojeg je i vlast i dobar deo javnosti očekivao nemoguće - da mu „vrati Kosovo“, s mašnicom - ipak imalo neki smisao. Naime, na taj su način bitno smanjene tenzije u zemlji, i kupljeno je vreme za predah i za stabilizaciju prilika u krhkoj srpskoj demokratiji, opterećenoj užasnim nasleđem, sapetoj neizvesnom budućnošću. To je u dobroj meri tačno. Vreme je zaista „kupljeno“, međutim, da li je i pametno investirano? To jest, da li je u međuvremenu zvanična Srbija napravila nekakav plan koji bi bio više od spiska želja, tj. koji ne bi bio zreo za bacanje onog trenutka kad nešto pođe „po zlu“, kao što je bilo s aktom Međunarodnog suda pravde? Srećni su oni koji taj plan negde i nekako vide: oni znaju ili mnogo više ili ipak mnogo manje od nas, običnih smrtnika. Nama ostaje da se molimo, ako verujemo da će to pomoći, ili da ipak odlučnije zatražimo da se zemlja odmrzne, da se život nastavi, i da Srbija nađe svoje mesto u stvarnom svetu, a ne u onom kakav zamišljaju naši zaneseni rodoljupci svih fela, bilo na vlasti ili u opoziciji.