Prvo je (polu)ujedinjena opozicija održala miting u Kruševcu, koji je protekao u redu, miru i veselju, a tek posle nam je obazrivo saopšteno da se iza kulisa ovog okupljanja odvijala prava drama, za nas neupućene sasvim nevidljiva. Ipak, najpre o mitingu.
To što su se naprednjaci i novosrbijanci, uz distanciranu asistenciju Koštuničine stranke, okupili baš u Kruševcu baš na Vidovdan trebalo je da bude jaka simbolička poruka. Možda je i bila „jaka“, to jest glasna, ali su njen sadržaj i smisao ipak ostali potpuno nepoznati, baš kao i njen adresat. Naime, ova vrsta istorijske simbolike s nekakvim mutnim, valjda podrazumevajućim dnevnopolitičkim konotacijama i implikacijama uveliko je potrošena besomučnim dvadesetogodišnjim raubovanjem, i danas nije ništa drugo nego jalovi politički anahronizam. To može da okuplja određenu vrstu političkih turista koji se nisu čestito raspakovali još od Gazimestana i Ušća, ali glavninu biračkog tela ostavlja savršeno ravnodušnom. Zašto? Pa, zato što danas – za razliku od „onog“ vremena – ta glavnina drži da su njeni pravi problemi negde drugde. Te su otuda i moguća rešenja tih problema na nekom drugom mestu i u drugačijem ambijentu, mimo vidovdanskih i sličnih „žanrovskih“ busanja u rodoljubna prsa.
Šta je, dakle, glavni problem dominantne, desne opozicije u Srbiji, zašto ona deluje tako bledunjavo iako je razloga i povodaza nezadovoljstvo stanjem u zemlji bezbroj, što bi svakoj opoziciji morao biti snažan vetar u leđa? Problem je u potrošenosti i njenih sredstava i njenih „rešenja“. Sve se, naime, nekako svodi na ogovaranje vlasti kao gomile nesposobnjakovića i lopova, za šta bi, doduše, malo ko dao ruku u vatru da je sasvim neistinito, ali se svi još dobro sećaju da su se pripadnici današnje opozicije svojski „istakli“ u ne baš davnim vremenima kada su bili na vlasti, a ta vremena većina ne pamti po dobru. To je, dakle, neka vrsta „problema bumeranga“: što više govoriš protiv aktuelne vlasti, to si manje uverljiv i autentičan, iako su tvoje reči same po sebi možda i sasvim tačne... Zato vredi ponoviti da aktuelnoj vlasti ova i ovakva opozicija može samo da odgovara: sve dok je ovo najvidljivija alternativa, Tadić, Dačić, Dinkić i ostali mogu mirno da spavaju. Osim što, dakako, moraju da se čuvaju „mangupa u svojim redovima“...
E, tu već dolazimo do one drame iza kulisa. Sudeći po pisanju medija, koje niko nije uverljivo demantovao, izgleda da stanovite državne službe kojima su takve stvari u opisu delatnosti imaju saznanja da je Neko aktivno nameravao da ugrozi život Tomislava Nikolića, lidera Srpske napredne stranke. Stvar je po sebi dovoljno alarmantna, ali još je pikantnije to što saznanja navodno govore da se taj Neko zove Vojislav Šešelj. Ono što je ostalo od njegovih radikala – koje su Nikolić i Vučić uništili tako temeljito kako njihovi autentični ideološki protivnici ne bi mogli ni za sto godina – demantuje celu priču, a sam Nikolić i njegov mlađani pobočnik dvosmisleno aludiraju da ih, hm, i ne bi baš jako začudilo da je to istina, sve po sistemu „ta, znamo mi njega, ko bi ga bolje znao od nas“.
Razume se, potpisnik ovog teksta nema načina da dozna o stepenu autentičnosti ove pretnje nešto više od onoga što već postoji u medijima. Zato na sve to treba i dalje gledati sa zdravom skepsom, jer je međusobno nabeđivanje i za najgroznije stvari ovde odavno uvrežen manir dobrog dela političke scene. Ali, ima tu nešto drugo što je zanimljivo i „znakovito“. Naime, stiče se dojam da nikoga preterano ne iznenađuje sama mogućnost da je ova optužba tačna. Na drugoj strani, pokušajte da zamislite da ste pročitali da je – nakon njihovih burnih razlaza – Boris Tadić naručio ubistvo Čedomira Jovanovića, da je Miroljub Labus platio nekome da ubije Dinkića... Složićemo se: ne ide, pa to ti je. Možda u njihovim strankama ima isuviše manevarskog prostora za lepljive prste, ali ti psti bar nisu umrljani ljudskom krvlju.
Na drugoj strani, naprosto ima nečega u dvadesetogodišnjoj istoriji tada još jedinstvenih radikala, kao i drugih ovlašćenih „patriota“ iz devedesetih, što je neraskidivo povezano s političkim i kriminalnim nasiljem, s oružjem, s podzemljem, sa svim mogućim vrstama i formama tamne strane društva. I to nam govori sve što treba da znamo o toj politici i njenom nasleđu. Utoliko je Vučić u pravu: znaju oni jedni druge kao staru paru. Ali, valjda su ih i građani do sada dovoljno upoznali?
To što su se naprednjaci i novosrbijanci, uz distanciranu asistenciju Koštuničine stranke, okupili baš u Kruševcu baš na Vidovdan trebalo je da bude jaka simbolička poruka. Možda je i bila „jaka“, to jest glasna, ali su njen sadržaj i smisao ipak ostali potpuno nepoznati, baš kao i njen adresat. Naime, ova vrsta istorijske simbolike s nekakvim mutnim, valjda podrazumevajućim dnevnopolitičkim konotacijama i implikacijama uveliko je potrošena besomučnim dvadesetogodišnjim raubovanjem, i danas nije ništa drugo nego jalovi politički anahronizam. To može da okuplja određenu vrstu političkih turista koji se nisu čestito raspakovali još od Gazimestana i Ušća, ali glavninu biračkog tela ostavlja savršeno ravnodušnom. Zašto? Pa, zato što danas – za razliku od „onog“ vremena – ta glavnina drži da su njeni pravi problemi negde drugde. Te su otuda i moguća rešenja tih problema na nekom drugom mestu i u drugačijem ambijentu, mimo vidovdanskih i sličnih „žanrovskih“ busanja u rodoljubna prsa.
Šta je, dakle, glavni problem dominantne, desne opozicije u Srbiji, zašto ona deluje tako bledunjavo iako je razloga i povoda
Vredi ponoviti da aktuelnoj vlasti ova i ovakva opozicija može samo da odgovara: sve dok je ovo najvidljivija alternativa, Tadić, Dačić, Dinkić i ostali mogu mirno da spavaju.
E, tu već dolazimo do one drame iza kulisa. Sudeći po pisanju medija, koje niko nije uverljivo demantovao, izgleda da stanovite državne službe kojima su takve stvari u opisu delatnosti imaju saznanja da je Neko aktivno nameravao da ugrozi život Tomislava Nikolića, lidera Srpske napredne stranke. Stvar je po sebi dovoljno alarmantna, ali još je pikantnije to što saznanja navodno govore da se taj Neko zove Vojislav Šešelj. Ono što je ostalo od njegovih radikala – koje su Nikolić i Vučić uništili tako temeljito kako njihovi autentični ideološki protivnici ne bi mogli ni za sto godina – demantuje celu priču, a sam Nikolić i njegov mlađani pobočnik dvosmisleno aludiraju da ih, hm, i ne bi baš jako začudilo da je to istina, sve po sistemu „ta, znamo mi njega, ko bi ga bolje znao od nas“.
Razume se, potpisnik ovog teksta nema načina da dozna o stepenu autentičnosti ove pretnje nešto više od onoga što već postoji u medijima. Zato na sve to treba i dalje gledati sa zdravom skepsom, jer je međusobno nabeđivanje i za najgroznije stvari ovde odavno uvrežen manir dobrog dela političke scene. Ali, ima tu nešto drugo što je zanimljivo i „znakovito“. Naime, stiče se dojam da nikoga preterano ne iznenađuje sama mogućnost da je ova optužba tačna. Na drugoj strani, pokušajte da zamislite da ste pročitali da je – nakon njihovih burnih razlaza – Boris Tadić naručio ubistvo Čedomira Jovanovića, da je Miroljub Labus platio nekome da ubije Dinkića... Složićemo se: ne ide, pa to ti je. Možda u njihovim strankama ima isuviše manevarskog prostora za lepljive prste, ali ti psti bar nisu umrljani ljudskom krvlju.
Na drugoj strani, naprosto ima nečega u dvadesetogodišnjoj istoriji tada još jedinstvenih radikala, kao i drugih ovlašćenih „patriota“ iz devedesetih, što je neraskidivo povezano s političkim i kriminalnim nasiljem, s oružjem, s podzemljem, sa svim mogućim vrstama i formama tamne strane društva. I to nam govori sve što treba da znamo o toj politici i njenom nasleđu. Utoliko je Vučić u pravu: znaju oni jedni druge kao staru paru. Ali, valjda su ih i građani do sada dovoljno upoznali?