Scene sa svečanosti povodom dvogodišnjice postojanja Srpske napredne stranke mogu nam najviše pomoći da odmaknemo koji značajan korak dalje u onome o čemu dumaju toliki domaći i međunarodni analitičari: u pokušajima da se odgonetne šta je to, u „ideološkom“ smislu, Srpska napredna stranka, to jest, ko je taj tipični „naprednjak“ i aktuelni ili potencijalni naprednjački glasač?
Ovde, naravno, mislim na scene poput onih kada skoro cela sala burno zviždi bivšem ambasadoru SAD u Beogradu Vilijamu Montgomeriju, i još nekim gostima koje tipičan učesnik svečane konvencije doživljava kao „predstavnike Zapada“, pa makar danas bili i privatna lica, poput spomenutog diplomate u penziji. Za razliku od njih, aktuelnog ambasadora Rusije Konuzina ista ta sala dočekuje i ispraća ovacijama. Onda se, međutim, videvši da se stvar razvija u pravcu neprijatnog skandala, u ceremoniju umeša Aleksandar Vučić, i zamoli prisutne da se „svim gostima uputi aplauz“, pa prisutni to odmah i učine, baš kao da ih je partijski mladi lider podsetio na nešto što su u žurbi bili smetnuli s uma, pa sada brzo nadoknađuju. A može i ovako: kao da ste dete i oblaporno mljackate i jedete služeći se golim rukama, pa vas roditelj upozori da se poslužite viljuškom i nožem, što vi, zajapureni od stida pred uglednim gostima u kući, brže-bolje i učinite. Što opet ne znači da je incident anuliran i da vas gosti posle neće ogovarati.
Ovo nas, pak, vraća na početno pitanje: kako definisati karakteristični profil naprednjaka? Možda kao političkog bića u tranziciji: više nije radikal, a još nije demokrata. I jednu i drugu imenicu ovde manje upotrebljavamo kao šifru za pripadništvo konkretnoj političkoj stranci odgovarajućeg imena, a više kao generalni pogled na svet. Pri tome, smisao „naprednjaštva“ kao navodne alternative drugim opcijama jeste upravo u tome da se ta tranzicija nikada ne opozove, ali takođe i da se nikada ne završi. Drugim rečima, „naprednjak“ bi u političkom smislu bio onaj pomalo identitetskikrizirajući entitet koji se svakog jutra bolno trezni od mamurluka i kune se da više neće popiti ni kapi, no čim glavobolja i mučnina malo uminu, hvata se za čašicu kao da ništa nije bilo. Ali sa obećanjem samome sebi „da više neće preterivati“. I, hoće li održati to obećanje? To mu je svakako iskrena namera, ali šta da se radi ako ga emocije ponesu...
Sve ovo može da zvuči šaljivo, ali opet, Srpska napredna stranka je krajnje ozbiljna politička činjenica. Za dve godine svog postojanja ona nije uspela samo da uz sebe veže znatnu većinu bivših radikalskih birača, nego i da poduboko prodre u fluidno biračko telo što drugih stranaka „patriotske“ desnice, što onih kojima se nova, postmiloševićevska Socijalistička partija više ne dopada (jer je izdala svetle tradicije devedesetih), što bar jednog dela tradicionalno „neopredeljenih“ i ponosnih izbornih apstinenata, onih koji detinjasto misle da je neučestvovanje na izborima i u „politici“ uopšte dokaz neke posebne, više mudrosti, nedostupne ostalim smrtnicima. Drugim rečima, po konstantno visokom rejtingu na svim relevantnim merenjima – a i na prevremenim lokalnim izborima širom Srbije, koji jesu nekakav, ma koliko nesavršen indikator - naprednjacima više niko osim Tadićevih demokrata ne može ni blizu da priđe, kamoli da se s njima nadmeće. Ostali, dakle, mogu da izaberu stranu, bilo pre nekih sledećih izbora ili posle njih, ali teško da mogu da se postave kao nekakva „treća strana“. Osim ako se ne zovu DSS, ali veliko je pitanje koliko je išta u vezi sa strankom bivšeg premijera Koštunice još uopšte relevantno za (politički) život nas ostalih.
Da li su pojava i rast ove i ovakve stranke doneli Srbiji nešto dobro? Kako god to nekome zvučalo – nesumnjivo jesu. To dobro je definitivna marginalizacija i svođenje na „razumnu meru“ Šešeljeve radikalne stranke koja je, svojom veličinom sasvim neprimerenom sopstvenom političkom ekstremizmu, bila trajna smetnja bilo kakvoj suštinskoj stabilizaciji prilika u Srbiji. U tom smislu, možemo mi još trista godina sa odličnim razlozima „zlopamtiti“ Nikoliću, Vučiću i ostalim naprednjačkim vedetama ovo ili ono, ali sa njima se naprosto „lakše diše“. Dakako, nisu se oni „proevropili“ jer su naprasno progledali, nego jer su shvatili da im je to u dugoročnom političkom interesu, ali to je (pitanje iskrenosti i pitanje motiva, naime) u politici još i najmanje važno.
Na drugoj strani, „sitan incident“ sa konvencije zgodno ilustruje koliko je sve to u vezi sa naprednjacima „nedokuvano“ i koliko su oni i dalje potencijalno opasni – u slučaju dolaska na vlast, dakako – za reforme i evrointegracije Srbije. Ta „opasnost“ je sasvim drugačije i znatno benignije prirode od one radikalske, ali Srbija je ionako izgubila previše vremena na razne „oklevajuće“ i zbunjene, kontradiktorne, pa još i recidivima populizma sklone politike. Reklo bi se da je vfećina izborno aktivnih građana Srbije toga svesna, ali niko u vladajućim strukturama zbog toga ne bi trebao da bude previše spokojan: vlast se lako gubi na kardinalnim greškama, bahatosti i nezajažljivosti. Uostalom, ko to zna bolje od naprednjaka, koji su se nekada zvali radikali?
Ovde, naravno, mislim na scene poput onih kada skoro cela sala burno zviždi bivšem ambasadoru SAD u Beogradu Vilijamu Montgomeriju, i još nekim gostima koje tipičan učesnik svečane konvencije doživljava kao „predstavnike Zapada“, pa makar danas bili i privatna lica, poput spomenutog diplomate u penziji. Za razliku od njih, aktuelnog ambasadora Rusije Konuzina ista ta sala dočekuje i ispraća ovacijama. Onda se, međutim, videvši da se stvar razvija u pravcu neprijatnog skandala, u ceremoniju umeša Aleksandar Vučić, i zamoli prisutne da se „svim gostima uputi aplauz“, pa prisutni to odmah i učine, baš kao da ih je partijski mladi lider podsetio na nešto što su u žurbi bili smetnuli s uma, pa sada brzo nadoknađuju. A može i ovako: kao da ste dete i oblaporno mljackate i jedete služeći se golim rukama, pa vas roditelj upozori da se poslužite viljuškom i nožem, što vi, zajapureni od stida pred uglednim gostima u kući, brže-bolje i učinite. Što opet ne znači da je incident anuliran i da vas gosti posle neće ogovarati.
Ovo nas, pak, vraća na početno pitanje: kako definisati karakteristični profil naprednjaka? Možda kao političkog bića u tranziciji: više nije radikal, a još nije demokrata. I jednu i drugu imenicu ovde manje upotrebljavamo kao šifru za pripadništvo konkretnoj političkoj stranci odgovarajućeg imena, a više kao generalni pogled na svet. Pri tome, smisao „naprednjaštva“ kao navodne alternative drugim opcijama jeste upravo u tome da se ta tranzicija nikada ne opozove, ali takođe i da se nikada ne završi. Drugim rečima, „naprednjak“ bi u političkom smislu bio onaj pomalo identitetski
„Naprednjak“ bi u političkom smislu bio onaj pomalo identitetski krizirajući entitet koji se svakog jutra bolno trezni od mamurluka i kune se da više neće popiti ni kapi, no čim glavobolja i mučnina malo uminu, hvata se za čašicu kao da ništa nije bilo.
Sve ovo može da zvuči šaljivo, ali opet, Srpska napredna stranka je krajnje ozbiljna politička činjenica. Za dve godine svog postojanja ona nije uspela samo da uz sebe veže znatnu većinu bivših radikalskih birača, nego i da poduboko prodre u fluidno biračko telo što drugih stranaka „patriotske“ desnice, što onih kojima se nova, postmiloševićevska Socijalistička partija više ne dopada (jer je izdala svetle tradicije devedesetih), što bar jednog dela tradicionalno „neopredeljenih“ i ponosnih izbornih apstinenata, onih koji detinjasto misle da je neučestvovanje na izborima i u „politici“ uopšte dokaz neke posebne, više mudrosti, nedostupne ostalim smrtnicima. Drugim rečima, po konstantno visokom rejtingu na svim relevantnim merenjima – a i na prevremenim lokalnim izborima širom Srbije, koji jesu nekakav, ma koliko nesavršen indikator - naprednjacima više niko osim Tadićevih demokrata ne može ni blizu da priđe, kamoli da se s njima nadmeće. Ostali, dakle, mogu da izaberu stranu, bilo pre nekih sledećih izbora ili posle njih, ali teško da mogu da se postave kao nekakva „treća strana“. Osim ako se ne zovu DSS, ali veliko je pitanje koliko je išta u vezi sa strankom bivšeg premijera Koštunice još uopšte relevantno za (politički) život nas ostalih.
Da li su pojava i rast ove i ovakve stranke doneli Srbiji nešto dobro? Kako god to nekome zvučalo – nesumnjivo jesu. To dobro je definitivna marginalizacija i svođenje na „razumnu meru“ Šešeljeve radikalne stranke koja je, svojom veličinom sasvim neprimerenom sopstvenom političkom ekstremizmu, bila trajna smetnja bilo kakvoj suštinskoj stabilizaciji prilika u Srbiji. U tom smislu, možemo mi još trista godina sa odličnim razlozima „zlopamtiti“ Nikoliću, Vučiću i ostalim naprednjačkim vedetama ovo ili ono, ali sa njima se naprosto „lakše diše“. Dakako, nisu se oni „proevropili“ jer su naprasno progledali, nego jer su shvatili da im je to u dugoročnom političkom interesu, ali to je (pitanje iskrenosti i pitanje motiva, naime) u politici još i najmanje važno.
Na drugoj strani, „sitan incident“ sa konvencije zgodno ilustruje koliko je sve to u vezi sa naprednjacima „nedokuvano“ i koliko su oni i dalje potencijalno opasni – u slučaju dolaska na vlast, dakako – za reforme i evrointegracije Srbije. Ta „opasnost“ je sasvim drugačije i znatno benignije prirode od one radikalske, ali Srbija je ionako izgubila previše vremena na razne „oklevajuće“ i zbunjene, kontradiktorne, pa još i recidivima populizma sklone politike. Reklo bi se da je vfećina izborno aktivnih građana Srbije toga svesna, ali niko u vladajućim strukturama zbog toga ne bi trebao da bude previše spokojan: vlast se lako gubi na kardinalnim greškama, bahatosti i nezajažljivosti. Uostalom, ko to zna bolje od naprednjaka, koji su se nekada zvali radikali?