Svečana garda je pod uzbunom, stotinu odabranih trubača izglancalo je instrumente, građani su nakupovali zalihe za jednodnevnu kućnu izolaciju, beogradska politička vrhuška spremila je paradne toalete; jednom rečju, sve je manje ili više spremno za nezaboravan doček Dmitrija Medvedeva, formalno prvog čoveka Ruske federacije. Koliko se čuje, Medvedev (kao ni Madona nedavno) neće ni zanoćiti u Beogradu, ali i od tih nekoliko sati koje će provesti ovde očekuje se jako mnogo, mada je običnim smrtnicima i dalje nejasno šta se to tačno očekuje. Ispada da je džak koji je Medvedev uprtio u Beograd dobro zatvoren, ali se ipak po njegovoj grbi vidi da je prepun. Samo da ne ispadne da je naduvan vazduhom?
Ili možda i nije? Jer, odavno je već pušten glas kako će čuvar fotelje predsednika Rusije u Beograd doneti ništa manje nego milijardu dolara, i benevolentno ih staviti na raspolaganje maloj i siromašnoj balkanskoj slovensko-pravoslavnoj braći pod veoma povoljnim uslovima. Jeste, doduše, da i Rusiju žestoko drma globalna ekonomska kriza, ali, zaboga, šta je jedna milijarda za duši godeću ispomoć srodnima i bližnjima? Dakako, bez bilo kakvog neprincipijelnog političkog ili ekonomskog interesa sa ruske strane. Pa dobro, ima li igde nešto takvo? Ima, ali samo u (slabijim) romanima F. M. Dostojevskog.
Ruski predsednik dolazi u Beograd 20.oktobra, tačno na dan kada su, šezdeset i pet godina ranije, njegovi sunarodnici, uz domaće partizane, umarširali u Beograd, potisnuvši tako genocidni nacistički okupatorski režim i odanu mu «šačicu domaćih izdajnika», u masovnoj svesti savremene Srbije uglavnom vizuelizovanu kroz nekoliko upečatljivih negativaca iz serije «Otpisani»... U znak zahvalnosti za oslobođenje – koje nije da nije bilo lišeno kontroverzi – neke su važne beogradske ulice ponele imena sovjetskih maršala koji su u toj operaciji učestvovali, da bi prva gradska nesocijalistička vlast ta imena ukinula, u talasu uglavnom paušalnih, populističkih i slabo promišljenih ideoloških revandikacija. Desetak godina kasnije, gle, položaj Srbije – i njene, opet gle, demokratsko-proevropske vlasti! – izgleda se toliko promenio da je taj davni, u osnovi besmisleni čin, prerastao u veliki političko-diplomatski problem. Jer, Medvedev i društvo uopšte nisu krili da bi jako voleli da ih u Beogradu iznova dočekaju sovjetski maršali na uličnim tablama (u smislu: ta, šta je taj mali gest pažnje kontra konvertibilnoj milijardi i borbi protiv nezavisnosti Kosova!), što je i gradsku i državnu vlast stavilo u prilično nebulozan položaj...
Naravno da ovaj nedostojni i pomalo operetski zaplet sa imenima ulica nipošto nije najvažnija stvar oko posete Medvedeva, naravno da je svima jasno da su prave teme negde drugde, ali i on ipak pokazuje kako svaka nesuvisla politika pre ili kasnije poluči štetne posledice.
Kada bi se nesuvislosti završavale na ovakvim, simboličkim pitanjima, to bi se i moglo podneti. Nevolja je u tome što najavljena poseta Medvedeva dodatno podvlači nedoumice oko ukupne spoljnopolitičke (dez)orijentacije Srbije, i to one «Tadićeve», one koja je većinski izglasala «put u evrointegracije», dobrim delom baš na plašenju birača alternativom, a to je bilo upravo suicidalno vezivanje Srbije za demokratski insuficijentni Istok, bio on «evropski» ili «azijski».
Ovo, opet, ne znači da neko kao Medvedev ne treba da dođe u Beograd, ili da Srbija ne treba da ima dobre odnose sa Rusijom. Rusija je jedan od najvažnijih globalnih političko-ekonomskih faktora, i nema te zemlje koja ne teži dobrim odnosima s njom. Problem Srbije – za koji se stvarno ne može okriviti ni Medvedeva ni Putina – u tome je što njena spoljna politika, ponajpre inspirisana tragično kočećim «kosovskim sindromom», stalno glavinja između deklarativne – a prečesto plitke i neubedljive – težnje za što bržim pristupanjem Evropskoj uniji, i stalnih recidiva kojekakvih bizarnih geopolitičkih maštarija, «strateškog partnerstva sa Rusijom i Kinom» (a bez statusa gubernije), oživljavanja u posthladnoratovskom kontekstu uveliko obesmišljenog Pokreta nesvrstanih i tome slično. Zato su u dolazak ruskog predsednika ovde isprojektovane razne preterane i nerealne nade, a možda i isto takvi strahovi.
I na kraju, kao šlag na tortu, eto ekonomske krize i sve žešće besparice; odgovor beogradske političke vrhuške sveo se na «daj šta daš». Ako se sa zapadne strane ne može više izmusti dovoljno para za zatrpavanje zjapećih budžetskih i ostalih rupa – jer, recimo, potencijalni kreditori postavljaju isuviše teških pitanja – zašto se ne bi probalo sa Rusima, oni su manje formalisti... E, sad, ako ta naizgled nerezonska galantnost bude morala da se otplati kakvom pomalo neprijatnom političkom ili ekonomskom kontrauslugom, o tome ćemo misliti sutra! A kad sutra osvane, opet ćemo se pozabaviti nečim drugim, i sve tako...
Kako god bilo, Medvedev je spreman, a spremna je i bleh-muzika. Samo, kažu da mladoliki ruski predsednik preferira hevi-metal. Ima li i u tome neke simbolike, zaključite sami.
Ili možda i nije? Jer, odavno je već pušten glas kako će čuvar fotelje predsednika Rusije u Beograd doneti ništa manje nego milijardu dolara, i benevolentno ih staviti na raspolaganje maloj i siromašnoj balkanskoj slovensko-pravoslavnoj braći pod veoma povoljnim uslovima. Jeste, doduše, da i Rusiju žestoko drma globalna ekonomska kriza, ali, zaboga, šta je jedna milijarda za duši godeću ispomoć srodnima i bližnjima? Dakako, bez bilo kakvog neprincipijelnog političkog ili ekonomskog interesa sa ruske strane. Pa dobro, ima li igde nešto takvo? Ima, ali samo u (slabijim) romanima F. M. Dostojevskog.
Ruski predsednik dolazi u Beograd 20.oktobra, tačno na dan kada su, šezdeset i pet godina ranije, njegovi sunarodnici, uz domaće partizane, umarširali u Beograd, potisnuvši tako genocidni nacistički okupatorski režim i odanu mu «šačicu domaćih izdajnika», u masovnoj svesti savremene Srbije uglavnom vizuelizovanu kroz nekoliko upečatljivih negativaca iz serije «Otpisani»... U znak zahvalnosti za oslobođenje – koje nije da nije bilo lišeno kontroverzi – neke su važne beogradske ulice ponele imena sovjetskih maršala koji su u toj operaciji učestvovali, da bi prva gradska nesocijalistička vlast ta imena ukinula, u talasu uglavnom paušalnih, populističkih i slabo promišljenih ideoloških revandikacija. Desetak godina kasnije, gle, položaj Srbije – i njene, opet gle, demokratsko-proevropske vlasti! – izgleda se toliko promenio da je taj davni, u osnovi besmisleni čin, prerastao u veliki političko-diplomatski problem. Jer, Medvedev i društvo uopšte nisu krili da bi jako voleli da ih u Beogradu iznova dočekaju sovjetski maršali na uličnim tablama (u smislu: ta, šta je taj mali gest pažnje kontra konvertibilnoj milijardi i borbi protiv nezavisnosti Kosova!), što je i gradsku i državnu vlast stavilo u prilično nebulozan položaj...
Naravno da ovaj nedostojni i pomalo operetski zaplet sa imenima ulica nipošto nije najvažnija stvar oko posete Medvedeva, naravno da je svima jasno da su prave teme negde drugde, ali i on ipak pokazuje kako svaka nesuvisla politika pre ili kasnije poluči štetne posledice.
Kada bi se nesuvislosti završavale na ovakvim, simboličkim pitanjima, to bi se i moglo podneti. Nevolja je u tome što najavljena poseta Medvedeva dodatno podvlači nedoumice oko ukupne spoljnopolitičke (dez)orijentacije Srbije, i to one «Tadićeve», one koja je većinski izglasala «put u evrointegracije», dobrim delom baš na plašenju birača alternativom, a to je bilo upravo suicidalno vezivanje Srbije za demokratski insuficijentni Istok, bio on «evropski» ili «azijski».
Ovo, opet, ne znači da neko kao Medvedev ne treba da dođe u Beograd, ili da Srbija ne treba da ima dobre odnose sa Rusijom. Rusija je jedan od najvažnijih globalnih političko-ekonomskih faktora, i nema te zemlje koja ne teži dobrim odnosima s njom. Problem Srbije – za koji se stvarno ne može okriviti ni Medvedeva ni Putina – u tome je što njena spoljna politika, ponajpre inspirisana tragično kočećim «kosovskim sindromom», stalno glavinja između deklarativne – a prečesto plitke i neubedljive – težnje za što bržim pristupanjem Evropskoj uniji, i stalnih recidiva kojekakvih bizarnih geopolitičkih maštarija, «strateškog partnerstva sa Rusijom i Kinom» (a bez statusa gubernije), oživljavanja u posthladnoratovskom kontekstu uveliko obesmišljenog Pokreta nesvrstanih i tome slično. Zato su u dolazak ruskog predsednika ovde isprojektovane razne preterane i nerealne nade, a možda i isto takvi strahovi.
I na kraju, kao šlag na tortu, eto ekonomske krize i sve žešće besparice; odgovor beogradske političke vrhuške sveo se na «daj šta daš». Ako se sa zapadne strane ne može više izmusti dovoljno para za zatrpavanje zjapećih budžetskih i ostalih rupa – jer, recimo, potencijalni kreditori postavljaju isuviše teških pitanja – zašto se ne bi probalo sa Rusima, oni su manje formalisti... E, sad, ako ta naizgled nerezonska galantnost bude morala da se otplati kakvom pomalo neprijatnom političkom ili ekonomskom kontrauslugom, o tome ćemo misliti sutra! A kad sutra osvane, opet ćemo se pozabaviti nečim drugim, i sve tako...
Kako god bilo, Medvedev je spreman, a spremna je i bleh-muzika. Samo, kažu da mladoliki ruski predsednik preferira hevi-metal. Ima li i u tome neke simbolike, zaključite sami.