Bili su i prošli lokalni izbori u Zemunu i na Voždovcu, a bogme i u malom Kosjeriću, u zapadnoj Srbiji, i sada se svi pitaju: koliko su Voždovac i Zemun reprezentativni za Beograd, i koliko je Beograd reprezentativan za Srbiju? A to onda znači i ovo: da li je s mukom sklopljenoj vladajućoj koaliciji polako istekao rok trajanja, ili se radi samo o prolaznoj krizi, uobičajenoj na ovoj tački izbornog ciklusa?
Nemoguće je precizno odmeriti da li bi veća greška bila potceniti ili preceniti značaj rezultata nedeljnog glasanja; jedino teže od toga bilo bi naći pravu meru... Neke stvari su, ipak, sasvim razgovetne i vidljive. Najpre, Demokratska stranka i njeni partneri ostvarili su u dvema beogradskim opštinama relativno mršav rezultat – to jest, mršav s obzirom na to da DS i partneri drže svu vlast u Beogradu, a pri tome Voždovac smatraju jednim od svojih tradicionalnih uporišta. Ipak, nakon sve te pompe, Zemun nisu uspeli da osvoje, a Voždovac su na pragu da izgube, ako im nekako na mišiće ne pomogne ovaj dodatni izborni inženjering (ne tvrdimo da je protivzakonit, ali ostavlja poražavajuće loš utisak) sa ponavljanjem izbora na nekoliko biračkih mesta. Dalje, ovi izbori pokazuju da se Srpska napredna stranka eks-šešeljevskog tandema Nikolić-Vučić etablirala kao, uz demokrate, daleko najjači politički akter u Srbiji, što valjda više ni za koga nije iznenađenje, ali je za mnoge iznenađenje kako je to ubedljivo dokazala, i kako je lako skoro sustigla demokrate.
Što se ostalih tiče, nije da i njihovi rezultati nisu poučni: radikali su manje-više potonuli, što ne znači da će naprosto nestati sa horizonta, ali pokazuje da je «šešeljevski» način vođenja političkih poslova u ovoj postratno-postkosovskoj Srbiji trajno odgurnut na marginu (eto bar neke dobre vesti). DSS i NS drže glavu iznad vode, ali očigledno je da od Koštuničine fiksacije da mora da bude «glavni», bilo na vlasti, bilo u opoziciji, nema ništa; LDP se jedva provukao na Voždovcu i potonuo u Zemunu i Kosjeriću, što ukazuje na to da nije prevaziđena «cenzusna neizvesnost», tj. da je LDP i dalje stranka limitiranih mogućnosti rasta. Mnogo je gore od toga to što se ne čini – po njihovim rečima i postupcima, naime – da čelne ljude ove stranke to mnogo ne sekira. SPS, PUPS i Jedinstvena Srbija, u naizgled čudnoj populističkoj simbiozi, po nekim su mišljenjima hit ovih izbora, jer su jedini prošli bolje, i to znatno bolje nego prošle godine (ne računamo novoformirane «naprednjake»): mnogi su dežurni analitičari predviđali da će tvrdokorno biračko telo socijalista surovo kazniti svoje ljubimce zbog «izdaje» navodno prirodne koalicije sa narodnjacima i radikalima, a desilo se obrnuto, tj. baš ono što je štab oko Dačića i projektovao: da SPS i njegovi partneri pridobijaju nove glasače, zadržavajući pri tome gro onih koji ih nisu do sada ni napuštali. O tome možemo misliti šta nam je volja, ali da tu ima neke respektabilne političke veštine, bogme ima...
Tako, dakle, izgleda «prolazno vreme» u ovom ciklusu političke trke u Srbiji. Koje će biti posledice? Najpre, otvorena je neočekivana rupa u vladajućoj koaliciji: Dinkićev G17 preti napuštanjem svih nivoa vlasti – što znači i pad Vlade, ili njenu vrlo tešku prekompoziciju – ukoliko demokrate stupe u koaliciju sa naprednjacima u nekoj od ove tri opštine, mada postizborna matematika pokazuje da bi bez toga bilo vrlo teško formirati vlast. DS ne bi baš plakao za G17, ali sebi zapravo ne može da priušti taj luksuz, svakako ne pre nekih novih izbora, a teško da će na te izbore žuriti. Nikolić je tu u win-win situaciji: on raste pa raste, ako dobije to parčence vlasti iz jednih razloga, ako ga ne dobije, onda iz drugih. Socijalisti i Palma su, časna pionirska, lojalni partneri u ovoj koaliciji, ali znajući njihov novopronađeni politički «postmodernizam», nema sumnje da bi bili lojalni i u nekoj drugoj, ako se mora... Na drugoj strani, preostali radikali su se čvrsto ušančili u svojoj infantilno inadžijskoj politici («ništa sa izdajnikom Nikolićem»), što direktno ide u korist demokratama i ostalima iz aktuelne vlasti. Eto dokaza da i radikali, makar i nehotice, mogu da učine nešto dobro za Srbiju.
Ovi po svemu «mali» izbori tako su, ispada, povelikog đavola povukli za rep. No, ne treba ni precenjivati njihov značaj, jer je izlaznost u dvema beogradskim opštinama bila zapravo veoma niska, a pri većoj izlaznosti – koja je neminovna kada se radi o višim nivoima vlasti – glasovi se ipak raspodeljuju nešto drugačije; pored toga, na ovakvim lokalnim «međuizborima» glasači opozicije (ko god to bio u nekom trenutku) uvek su motivisaniji od glasača vlasti, a osim toga, uvek postoji i onaj sloj birača koji misli da usred četvorogodišnjeg političkog ciklusa valja «uputiti opomenu» vladajućima. U tom smislu, vlast i prestiž Tadića i demokrata još su daleko od toga da budu neposredno ugroženi. Ali, da su oni nedopustivo mnogo lutali i traćili naše zajedničko vreme od prošle jeseni do danas – to je nesumnjivo. Zemun i Voždovac su im naprosto saopštili da su to primetili, tek da ne bude zabune.
Što se ostalih tiče, nije da i njihovi rezultati nisu poučni: radikali su manje-više potonuli, što ne znači da će naprosto nestati sa horizonta, ali pokazuje da je «šešeljevski» način vođenja političkih poslova u ovoj postratno-postkosovskoj Srbiji trajno odgurnut na marginu (eto bar neke dobre vesti). DSS i NS drže glavu iznad vode, ali očigledno je da od Koštuničine fiksacije da mora da bude «glavni», bilo na vlasti, bilo u opoziciji, nema ništa; LDP se jedva provukao na Voždovcu i potonuo u Zemunu i Kosjeriću, što ukazuje na to da nije prevaziđena «cenzusna neizvesnost», tj. da je LDP i dalje stranka limitiranih mogućnosti rasta. Mnogo je gore od toga to što se ne čini – po njihovim rečima i postupcima, naime – da čelne ljude ove stranke to mnogo ne sekira. SPS, PUPS i Jedinstvena Srbija, u naizgled čudnoj populističkoj simbiozi, po nekim su mišljenjima hit ovih izbora, jer su jedini prošli bolje, i to znatno bolje nego prošle godine (ne računamo novoformirane «naprednjake»): mnogi su dežurni analitičari predviđali da će tvrdokorno biračko telo socijalista surovo kazniti svoje ljubimce zbog «izdaje» navodno prirodne koalicije sa narodnjacima i radikalima, a desilo se obrnuto, tj. baš ono što je štab oko Dačića i projektovao: da SPS i njegovi partneri pridobijaju nove glasače, zadržavajući pri tome gro onih koji ih nisu do sada ni napuštali. O tome možemo misliti šta nam je volja, ali da tu ima neke respektabilne političke veštine, bogme ima...
Tako, dakle, izgleda «prolazno vreme» u ovom ciklusu političke trke u Srbiji. Koje će biti posledice? Najpre, otvorena je neočekivana rupa u vladajućoj koaliciji: Dinkićev G17 preti napuštanjem svih nivoa vlasti – što znači i pad Vlade, ili njenu vrlo tešku prekompoziciju – ukoliko demokrate stupe u koaliciju sa naprednjacima u nekoj od ove tri opštine, mada postizborna matematika pokazuje da bi bez toga bilo vrlo teško formirati vlast. DS ne bi baš plakao za G17, ali sebi zapravo ne može da priušti taj luksuz, svakako ne pre nekih novih izbora, a teško da će na te izbore žuriti. Nikolić je tu u win-win situaciji: on raste pa raste, ako dobije to parčence vlasti iz jednih razloga, ako ga ne dobije, onda iz drugih. Socijalisti i Palma su, časna pionirska, lojalni partneri u ovoj koaliciji, ali znajući njihov novopronađeni politički «postmodernizam», nema sumnje da bi bili lojalni i u nekoj drugoj, ako se mora... Na drugoj strani, preostali radikali su se čvrsto ušančili u svojoj infantilno inadžijskoj politici («ništa sa izdajnikom Nikolićem»), što direktno ide u korist demokratama i ostalima iz aktuelne vlasti. Eto dokaza da i radikali, makar i nehotice, mogu da učine nešto dobro za Srbiju.
Ovi po svemu «mali» izbori tako su, ispada, povelikog đavola povukli za rep. No, ne treba ni precenjivati njihov značaj, jer je izlaznost u dvema beogradskim opštinama bila zapravo veoma niska, a pri većoj izlaznosti – koja je neminovna kada se radi o višim nivoima vlasti – glasovi se ipak raspodeljuju nešto drugačije; pored toga, na ovakvim lokalnim «međuizborima» glasači opozicije (ko god to bio u nekom trenutku) uvek su motivisaniji od glasača vlasti, a osim toga, uvek postoji i onaj sloj birača koji misli da usred četvorogodišnjeg političkog ciklusa valja «uputiti opomenu» vladajućima. U tom smislu, vlast i prestiž Tadića i demokrata još su daleko od toga da budu neposredno ugroženi. Ali, da su oni nedopustivo mnogo lutali i traćili naše zajedničko vreme od prošle jeseni do danas – to je nesumnjivo. Zemun i Voždovac su im naprosto saopštili da su to primetili, tek da ne bude zabune.