Eutanazija – omogućavanje „dobre smrti iz milosrđa“ onima čija bolest nema leka aktuelizovana je u Srbiji pošto je ministar zdravlja Zlatibor Lončar, njen javno deklarisani protivnik, ohrabrio debatu stručnjaka i javnosti o potencijalnoj legalizaciji. Do sada je ozakonjena u nekoliko evropskih država, a u Srbiji se prema važećem krivičnom zakoniku tretira kao krivično delo. Oni koji je prihvataju smatraju da se uprkos tome što joj je epilog smrt, radi o dostojnoj smrti, koja je deo prava na život.
„Nikome neću čak iako me zamoli prepisati smrtonosni otrov, niti mu dati savet koji može prouzrokovati njegovu smrt. Znači u starih Latina primum non nocere, trebalo bi medicinski eutanazija da bude nešto što je zabranjeno,“ reči su Hipokratove zakletve kojima počinje razgovor Slobodan Savić, predsednik Etičkog odbora Kliničkog centra Srbije i profesor na Medicinskom i Pravnom fakultetu u Beogradu.
„Moj lični stav je da nisam za eutanaziju, a naročito za onaj vid eutanazije u kojem se očekuje da onaj koji treba na neki način da vrši usmrćivanje pacijenta ili neke bolesne osobe bude lekar. Tek nisam za to.“, naglašava Savić.
U državama poput Belgije, Holandije, Švajcarske, u kojima je dozvoljena zakonom, eutanazija se sprovodi na osnovu izričitog zahteva pacijenta ili njegovih bližnjih kako bi se olakšale patnje onima kojima nema oporavka.
Međutim, oduzeti život osobi uz njenu saglasnost otvara prostor za mnogobrojne nedoumice i dileme jer iako se uzrok - neizlečiva bolest čini potpuno prihvatljivim i opravdanim, s druge strane vreba pitanje imamo li pravo na to pre nego što se život okonča prirodnim putem?
Jovan Babić, profesor etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, naglašava da se nikome ne može osporiti pravo na dostojnu smrt, jer ona na koncu, predstavlja deo prava na život.
„Ako vam sledi život koji je u potpunom neskladu sa onim kako ste živeli, onda je vrlo verovatno da ćete reći: Hoću da se odbranim od onoga što sledi tako što ću umreti! Smrt u tom slučaju predstavlja odbrane ili utočišta i zahtev za tim je potencijalno opravdan. Kontrola nad spostvenim životom uključuje i to da ako imate druga prava, onda imate prava i na dostojnu smrt i pravo da ne živite onako kako ne želite da živite. Prosto branite dignitet svog života time što ne želite da živite nedostojno. Tako da je pravo na dostojnu smrt, ako postoje ljudska prava, jedno od tih ljudskih prava.“, podvlači Jovan Babić.
Srbija pripada korpusu većine država Evrope i sveta protivnica bilo kog oblika eutanazije u kojima vlada mišljenje da je život neprocenjiva vrednost o čijem kraju niko ne može odlučivati. Odatle strukovna udruženja ovdašnjih lekara crpe najveći deo argumenata za protivljenje.
Istovremeno, Slobodan Savić podvlači da se izričit zahtev pacijenta može tumačiti kao sporan kriterijum za pribegavanje eutanaziji, što je dokazano u nekoliko istraživanja.
„Koje je to zdravstveno stanje koje za neku osobu predstavlja razlog da se sa životom prekine? Zato što je bilo slučajeva eutanazije posle kojih je samo kod 20 osoba obdukcijom utvrđeno neko oboljenje u terminalnoj fazi. U znatnom broju su postojala oboljenja koja nisu uopšte bila i govorila u prilog tome da će smrtni ishod biti neminovan i da navodne patnje postoje. Takođe, mnogi koji o tome govore i koji bi prihvatili tu neku slobodnu volju osobe, mislim da bi teško to sami uradili svom bliskom članu porodice.“, smatra Savić.
Korak dalje od većine medicinskih stručnjaka, koji ne gledaju blagonaklono na prekid života iz milosrđa, otišla je religija koja ga smatra apsolutno neprihvatljivim.
Za tim ne zaostaje ni Srpska pravoslavna crkva čiji stav proizilazi iz tumačenja da čovek nije davalac života jer je to dar od boga, pa nema prava ni da ga oduzima, kaže za naš program Ljubomir Ranković protođakon i urednik časopisa Glas crkve.
„Imamo bezbroj primera da su ljudi i posle dugih koma i bolesti, kada su lekari dizali ruke od čoveka i kada je nauka i medicina pretpostavljala da će ubrzo život biti prekraćen događalo se da čovek čudesnim načinom preživi i nastavi da živi. Prema tome, niko nema pravo da donese odluku o prekraćivanju života svoga bližnjega, ma ko to bio.“, smatra protođakon Ranković.
Građani pak, sudeći prema onome što smo zabeležili na beogradskim ulicama, imaju daleko liberalniji stav prema eutanaziji. Smatraju međutim da ovdašnje društvo za to još nije dostiglo potreban stepen zrelosti.
Vaš browser nepodržava HTML5
Beograđani o eutanaziji
Ukazujući na iskustva društava koja su odobrila primenu eutanazije, profesor Jovan Babić smatra da je njihovim građanima donela ono najvažnije – uverenje da će im život do kraja biti dostojan čoveka.
„Na kraju krajeva tamo gde je to legalizovano recimo u Oregonu u Sjedinjenim Državama pojedini su se začudili da kada je zakon donesen niko nije „potrčao“ da masovno to koristi, nego je naprotiv to bio vrlo redak slučaj. Ali je kod svih proizvelo komforan osećaj da imaju kontrolu nad sobom u nečemu što im je važno. I naravno pošto je svakome stalo do sebe on tu kontrolu neće zloupotrebiti.“, zaključuje Jovan Babić.