Na političkoj sceni Srbije zacementirane su već postojeće političke pozicije uz neke nove ili novo-stare igrače koji ulaze u parlament.
Uz ubedljivo najjače Vučićeve naprednjake i Dačićeve socijaliste svrstavaju se ponovo i Šešeljevi radikali, pa je sada slika parlamenta sa promiloševićevim političkim partijama upotpunjena.
Na drugoj strani, nekadašnjem antimiloševićevom a sada antivučićevom bloku je slabašna, razjedinjena opozicija gotovo na ivici cenzusa kojoj se pridružio političar u usponu, bivši Vučićev ministar Saša Radulović.
Dakle, iako iznenađenja nema, ostaje pitanje, pogotovo za one koji imaju odmak od srpske “političke bare”- kako je moguće da 16 godina posle petooktobarskog Miloševićevog sloma, njegovi saradnici i sledbenici vladaju Srbijom, a da je nekadašnji antimiloševićev demokratski blok na ivici cenzusa?
“Srbijom danas iz senke, iz groba vlada Slobodan Milošević i njegovi kadrovi. To je možda veći poraz za Srbiju i region nego što su rezultati ovih izbora”, tim rečima opisuje reditelj Kokan Mladenović Srbiju dan posle izbora.
Političku legitimaciju miloševićevskim snagama je dala demokratska opcija, najpre “istorijskim pomirenjem” Tadića sa Dačićevim socijalistima, a kasnije i sa preodenutim radikalima koji danas vladaju Srbijom.
“Kompletna prošlost Srbije u 90-im godinama je gurnuta pod tepih. Danas plaćamo cenu takve politike Demokratske stranke načelu sa Borisom Tadićem”, kaže istoričarka Branka Prpa.
“Dakle, imamo trajnu prošlost. S tim što mora da se kaže da je u toj opciji došlo do značajne mimikrije vezane za proevropsku Srbiju i sve one vrednosti koje se pod tim podrazumevaju. Sa druge strane, imamo apsolutnu segmentaciju političke scene vezane za partije koje su nekada predstavljale demokratski blok. Ali, sama činjenice što je veći broj tih partija ušao u Parlament, ipak poboljšava celokupnu scenu i govori o budućim demokratskim kapacitetima društva”, smatra Branka Prpa.
Zašto ćemo u novom parlamentu videti više nekadašnjih miloćevićevih snaga, nego onih koji su bili demokratska opozicija u 90-im godinama? Razlog za to je, kaže profesorka Vesna Rakić Vodinelić, pre svega u političkim potezima sadašnje opozicije dok je bila na vlasti - privatizacija koja je omogućila tajkunizaciju Srbije, kolebljiv odnos prema ratovima 90-ih bez jasnog distanciranja od ratnih zločina, i bez pokušaja suočavanja sa prošlošću i, treće, nije utemeljena vladavina prava.
Za Milana Miloševića, novinara nedeljnika Vreme, objašnjenje za takvu snagu koju danas imaju nekadašnji politički saradnici Slobodana Miloševića može se tražiti u tome što su te politike u to vreme imale veliki broj saučesnika, njihovih današnjih glasača,koji ni danas na taj period ne gledaju kao na grešku.
Drugi razlog jačanja naprednjaka, kažu naše obe sagovornice jeste apsolutna podrška Vučića od strane Zapada, pre svega EU.
”Ono što je za mene najgore u celoj priči, to je unisona podrška zapadne Evrope toj političkoj opciji. To je naš najveći poraz u svih ovih 25 godina”, kaže Branka Prpa.
Vesna Rakić Vodinelić dodaje da stranci “na sve načine žele da zaborave prošlost Aleksandra Vučića koji nekritički smatraju SNS izrazitom proevropskom strankom, što ona nije. Vokabular Vučića jeste uglavnom proevropski, ali njegovo članstvo uopšte nije proevropski orijentisano.”
Milan Milošević skreće pažnju na to da ovako razjedinjena opozicija, koja nije umela da neutrališe tezu naprednjaka da je za sve današnje nedaće kriva postoktobarska demokrastka vlast, sakrivajući zapravo urušavanje Srbije u 90-im godinama, nije ni mogla ozbiljnije da uzdrma Vučića, već se borila za opstanak u parlamentu i umalo tu borbu nije izgubila:
“Ujedinjenje opozicije bi sigurno donelo bolji rezultat. Međutim, njihov problem je što su se nedavno razjedinili pa ne bi mogli, ni sebi ni biračima, da objasne zašto su se razjednjavali, pa se sad ujedinjavaju”, kaže Milošević.
Kokana Mladenovića brine ”zabrinjavajuće jednoumlje koje se u Srbiji dešava."
"Srbija nastavlja svoju opsesivnu potragu za liderom. Mi opsesivno tražimo vođu. Sada je to Alekandar Vučić”, zaključuje Mladenović.