* Osam kilometara posle Imotskog stižemo na granični prelaz prema Republici Bosni i Hercegovini. Prvi put prelazim kopnenu granicu svoje domovine i osećam kako mi raste samopouzdanje. Iako je dug i opasan put još pred nama, lakše dišem.

* Mirjana Bušatlić prva daje iskaz.. “Bila sam dežurna u Operativnom centru kada je Juka Prazina, banuo sa buljukom naoružanih ljudi: 'Šta vi ovdje radite? U Sarajevu se gine, ruše nam i pale kuće, a vas deset hiljada ovdje uživate, jedete i pijete i ništa ne radite za deblokadu!’, siktao je, a kad sam zaustila da kažem da nije tako, opalio mi je šamar da mi se zavrtilo u glavi!', objašnjava Mira.

* Između zalogaja, Salko me informiše: “Nemamo naoružanja, municije, hrane ....” Stade mi kost u grlu. Pred nama “švedski sto”, a dole na liniji odbrane Jablanice, borci gladuju. Prava pravcata demagogija! Prisedoše mi zalogaji.

„Biće bolje, ako dragi Allah dâ!“

13.10.1992.
Konačno sam sreo Hasana Čengića i nakratko razgovarao u novim prostorijama vojne misije R BiH u Zagrebu. To je velelepno zdanje, moderno opremljeno i sa sijaset najmodernijih tehničkih aparata i telekomunikacijskih instrumenata. Uručio sam mu cenovnik naoružanja, municije i vojne opreme, koje sam doneo iz Rijeke, koje vojska Slovenije i Hrvatske nude BH Amiji za otkup. „Ja sam spreman ovog momenta odmah uplatiti 500.000 DM za bilo koju stavku sa tog spiska!“, nadmeno reče Čengić. Upoznao sam ga sa mišljenjem i primedbama mnogih dobronamernih prijatelja BiH o uručenoj pomoći u novcu i vojnoj opremi, a da se ne zna gde je to završilo. Čengić lakonski odgovori: „Biće bolje, ako dragi Allah dâ!“

Na predlog da mi se dodeli terensko vozilo za put u Bosnu i Hercegovinu, kratko je odgovorio: “Vidjećemo!” U njegovom odnosu se jasno zapažalo da u meni ne gleda visoko pozicioniranog oficira oružanih snaga RBiH, niti mu je činjenica da sam pomoćnik komandanta Armije BiH bila važna. Bio je to učtiv, korektan, ali hladan odnos, lišen poverenja i prisnosti. Toliko različit od ljudi s kojim sam tih dana radio i družio se!

Kemi Karišiku sam preneo zapažanja o Čengićevom odnosu prema meni. Nemoćno je uzvratio: “Ovdje on vodi glavnu riječ! Nas, vojnike, ne konsultuje. Tako ti je to!”

15.10.1992.
Strpljenju je kraj! Moram da idem. Kako Efendić nije obezbedio direktni prevoz do Igmana, dogovorili smo se da otputujem iz Rijeke redovnom brodskom linijom u Split. „U tamošnjem logističkom centru je Soko, moja veza On će ti osigurati put u Mostar i obilazak jedinica kojima komanduje Arif Pašalić. Dalje, do Igmana, neće biti problema!“, uverevao me Hasan Efendić. Ni sam ne znam da li je zaista bio uveren u to da „neće biti problema“!

U 18,00 sati otisnuo se brod od riječkog mola put juga. Ispraćaju me Damir, Azra, Vinko i Kenan! Odlazim, a srce mi ostaje sa ovim divnim ljudima. Dado me ponovo prigrlio svom ljubavlju unuka. Svih prethodnih dana, u mom slobodnom vremenu, igrali smo se do iznemoglosti. Takmičili se u trčanju i skakanju, kao što sam to nekad činio sa njegovim tatom Želimirom. Ljutio se kada sam ga pobeđivao, i radovao se kad sam mu dozvoljavao da me pobedi. Sada stoji na obali, sakrio se iza majke, proviruje, a oči mu pune suza. Kao i dedove. Siguran sam sada, više me nikada neće zaboraviti.

Putovao sam kao “slepi putnik”, skrovito. Nisam hteo da mi se ponovi ružno iskustvo s putovanja autobusom iz Rijeke u Zagreb. Mimikrija mi ipak nije uspela do kraja. Prepoznao me novinar “Globusa”, kojem sam dao intervju pre par dana u Zagrebu. “Ne morate se ničeg plašiti. Tu smo mi!”, govori mi, a ni sam ne znam je li primetio moju bojazan ili to govori tek tako, iz pristojnosti.

16.10.1992.
Soko me dočekao na splitskoj rivi, oko 06,00 sati. Prohladno jutro, a jeza me prožima zbog neizvesnosti pred kojom se nalazim. Odvodi me u Hotel „Jadran“ „Osoblje hotela je upoznato ko ste i odgovorno je za Vašu sigurnost!“, kaže Soko, valjda uočavajući moj strah. A borio sam se sa sobom da ga kontrolišem. „ Gospodine pukovniče, nemate se čega plašiti. Vaša sigurnost je garantovana od strane HV. Odmorite se, ujutro po Vas dolazi vozač koji će Vas odvesti do Mostara, gde Vas čeka Pašalić!“

Pašalić se u zoru javlja iz Mostara: “Nije Vam sigurno da putujete kroz Mostar. Sigurniji vam je put uz Blidinje jezero!” A, radovao sam se susretu sa Mostarom i Pašalićem.

17.10.1992.
Rani jutarnji sati u Splitu. Pred hotelom me čeka “mercedes” sa nemačkim saobraćajnim tablicama i vozač, Tomba (konspirativno ime – prim. autora), onizak čovek sa muskulaturom “poluteškaša”. Pozdravljamo se i odmah krećemo.

“Do sada sam proveo desetak puta ljude i nikad nije bilo problema. Nemate razloga da brinete!”, kaže mi, sluteći, valjda, da me muči neizvesnost puta. Putovaću kroz puste i meni nepoznate predele, sa potpuno nepoznatim čovekom, u teška ratna vremena. Funkcija u oružanim snagama RBiH koju obavljam pogoršava moj trenutni položaj. U političkom i vojnom metežu, koji u Bosni i Hercegovini postaje svakim danom sve veći, više i ne znam ko ima više htenja i interesa da me uhapsi, zatvori, likvidira.

Upozoravam Tombu da vozi oprezno i poštuje saobraćajne znakove, kako ne bi riskirali susret bliske vrste sa hrvatskom policijom. Ne treba izazivati sudbinu. Idemo putnim pravcem Klis–Trilj–Cista Prova–Imotski. Osam kilometara posle Imotskog stižemo na granični prelaz prema Republici Bosni i Hercegovini. Prvi put prelazim kopnenu granicu svoje domovine i osećam kako mi raste samopouzdanje. Iako je dug i opasan put još pred nama, lakše dišem.

“Imate šta prijaviti za carinu?”, pita čovek u nekoj čudnom odelu, ali sa grbom sa ljiljanima na levoj strani sakoa. Sedim na zadnjem sedištu vozila, ne mešam se u razgovor Tombe i carinika, čekam ishod. Carinik se saginje prema meni, drži u ruci moj pasoš, pa mi se obraća:

“A, to ste vi! Sjećam vas se kad ste na tenku razgovarali sa našim Predsjednikom.” “Baš na tenku!”, mislim podsmešljivo, ali ne protivrečim. Dakle, nema problema, može se dalje! Krećemo, a Tomba komentariše: “Svaki put me ovdje propisno pregledaju, od krova do točka. Vidi sada! Sigurno su zbog vas ovako tolerantni.” Ako je tako, dobro je. Do Igmana ću stići živ i zdrav.

Napuštamo asfalt i teškim makadamskim putem vozimo se kroz nepoznata sela Tribistovo, Vrpolje, Potklečani. Mimolazimo grupe dokonih ljudi, seljana, koji sa zanimanjem prate prolazak vozila sa stranom registracijom. Tomba ih u prolazu pozdravlja, ja se nesvesno još dublje zavlačim u svoje sedište. Pustare između sela me plaše. Idealna su mesta za drumske razbojnike, za pljačke i ubistva. Da bih proverio svoje mišljenje pitam Tombu šta on o tome misli. “Istina, često se dešava da na ovom putu zaustave čak i kolone vozila i prosto im otmu robu. Pretovare je na drugo vozilo i adio! Nismo mi, valjda, takve lude sreće da nas ‘stopiraju’!”, odgovara mi Tomba nimalo spokojno. Eto ti mog proveravanja! Imamo u kolima pištolj. Tomba ga sakrio pod svoje sedište, ali što je on prema naoružanju bandi? Igračka!

Vozimo se ivicom Blidinjeg jezera. Pre pet godina sam baš ovde, kao komandant TO okruga Mostar, organizovao kondicioni marš i grupno zanimanje sa komandantima opštinskih štabova TO Mostara, Posušja, Lištice, Prozora i Jablanice. Ledničko-erozivno Blidinjsko jezero tada me očaralo lepotom, kao i sada. Uprkos strahovanjima svake vrste koja me prate na ovom putovanju. Desnu mu stranu uokviruju, listopadne i četinarske šume. Nad jezerom se uzdižu snežnici, malo ispod visokog nebeskog plavetnila.

Trzaj volanom me prenuo iz sanjarenja. Tomba je naglim skretanjem vozila udesno u jednoj okuki izbegao sudar sa ogromnim “tridesettoncem” sa prikolicom. Vozači se psuju obostrano. Nakratko. “Idu po robu do našeg logističkog centra u Split”, objašnjava Tomba i u znak pomirenja se oglašava pozdravom sirene.

Pred raskrižjem za sela Soviće i Doljane ugledah iz daljine grupu naoružanih vojnika. “Lezite i pravite se da spavate. Ja ću srediti ako zatreba”, upozorava me Tomba. Ćutke ga poslušah. Šta sam, uostalom i mogao drugo uraditi? Vozilo se zaustavlja, a Tomba im se obratio nemački. Nisam razumeo o čemu pričaju, pa pošto se zaustavljanje odužilo desetak minuta, strah se ponovo pojavio u meni: “Šta ako me mora predati?” Nisam otvarao oči, samo sam slušao razgovor i – strepeo! Pokazalo se - bez razloga. Tomba je pokrenuo motor, pozdravio vojnike i krenuo. Kad smo malo odmakli, veselo se oglasio:

“Prošlo je! Tri šteke „Marlbora“ i Bog te veselio! Ono je vojna policija HVO. Jedva smo se nekako sporazumijevali. Sva trojica natucaju njemački, pa sam ih uspio ‘smantrati’ i izbjeći kontrolu vozila. Pokazao sam im moj njemački pasoš”, govori Tomba samozadovoljno. Put za Jablanicu nam je bio otvoren.

Komandanta Opštinskog štaba oružanih snaga Jablanice Salku Zerema zatičem u Komandi smeštenoj u Spomen-muzeju “Bitka na Neretvi”. Znam ga iz vremena kada je bio pomoćnik komandanta za moral u vazduhoplovnoj bazi JNA Ortiješ i Jasenice u Mostaru. Srdačno se pozdravljamo. Za njega mi je Kenan tvrdio u Rijeci da je veoma pogodan za saradnju. Međutim, nije podržan od lokalnih vlasti i moćnika, jer nije rođen u Jablanici, a uz to je oficir bivše JNA!? „Stvarni autoritet u Jablanici je, zapravo, osoba pod nadimkom Božo, koji ima, kažu, veliki uticaj na komandanta Salku“ – pričao mi je Kenan.

Zerem mi predlaže da se malo osvežim i predahnem posle napornog puta i da onda odemo na ručak u restoran “Lendavu”, uz magistralni put Sarajevo–Mostar.

Tako i učinismo. Uz bogatu trpezu, penušavo pivo, bučan razgovor u hladovini vrba, vreme je lako i brzo promicalo. Divota, a desetak kilometara niže, na jugoistoku od grada, borci jablaničkog odreda žilavo brane prilaze gradu. Mi se zaboravili. Između zalogaja, Salko me informiše: “Nemamo naoružanja, municije, hrane ....” Stade mi kost u grlu. Pred nama “švedski sto”, a dole borci gladuju. Prava pravcata demagogija! Prisedoše mi zalogaji. Hoću da platim svoj deo računa, Zerem ne dopušta. “Plaća opština. Takav je dogovor.” I ne dade! Meni ništa ne preosta nego da ga upozorim da nije dobra ova rabota, i da se oficirski i vojnički sastav mora hraniti zajednički, na “vojnom kazanu”. I gosti s njima, naravno. “Sa vojnicima na prve borbene linije, u red za ručak, u zajedničke prostorije za spavanje. To mora da bude geslo oficira ARBiH.“ – kažem Zeremu.

Oko 18,00 sati poruka iz Konjica. Zove Zejnil Delalić i poručuje da hitno dođem u Konjic, jer se “dogodio problem u čijem rješavanju treba da učestvujete kao predstavnik Glavnog štaba OS”.

Halilović mi je pre mog polaska u Ameriku dao instrukciju: „Pri povratku u BiH u Konjicu kontaktiraj Delalića Zejnila. On je sposoban komandant TG-2. On je alfa i omega u dolini Neretve. Treba da ti obezbijedi smještaj i put na Igman. Ti treba da pomogneš u formiranju brigade od Igmana do Konjica i Jablanice. Zejnil će ti biti desna ruka.“

O njemu mi je Kenan rekao: “Delalić je uspješan biznismen, koji radi i živi u Austriji već 20 godina. Od aprila je u Konjicu. Priča se da je uložio više od 250.000 DM ličnih sredstava u nabavku oružja i municije za Armiju BiH. Svoj stambeni objekt i salon za zabavu kod benzinske stanice dao je na upotrebu oružanim snagama, a u direktnoj je vezi sa Predsjednikom i Halilovićem. Djeluje prepotentno i narcisoidno, ali je činjenica da je najviše učinio za odbranu Konjica. Neki ga hvale, drugi ga kude, ali i jedni i drugi pretjeruju”, tvrdi „dobro“ informisani Kenan.

Trebalo je svega dvadesetak minuta da stignem u Konjic. Evo me u sobi koja, premda odiše strogom privatnošću, s lovačkim trofejima po zidovima, knjigama na policama, kućnim barom i medveđom kožom na podu, je radni kabinet komandanta taktičke grupe (TG) Delalića. Vidi se da je vlasnik ovoga prostora čovek s parama, ali i prostor uređen sa ukusom.

U susret mi polazi čovek četrdesetih godina, moje visine, ali izrazitije korpulentnosti, svetlog, nasmejanog lica i raportira: “Gospodine pukovniče, nalazite se u komandi TG–2, u toku smo rasprave u vezi sa incidentom koji je izazvao Juka Prazina. Dobro došli!” Čvrsti muški pozdrav i odsečno raportiranje ostavljaju dobar utisak. Upoznajem prisutne na sastanku: Dragana Andrića, Esada Ramića, Mirsada Ćatića, Ediba Šarića. Sa Draganom se izljubih, znamo se deset godina. Ostale vidim prvi put.

“Pozvao sam vas da se dogovorimo šta ćemo sa Jukom. Prošao je prije dva dana sa dva vozila kroz Konjic, otišao na Igman i na komandnom mjestu TG–2 fizički maltretirao članove Štaba. Izvijestio sam Sefera. Naredio mi je da ga privedem, da utvrdim njegovu krivicu i pritvorim, dok ne odlučimo o daljnjem postupku prema njemu. Pozvao sam ljudstvo sa Igmana da ih suočim s Jukom". Tako je Zejnil s kratkim naznakama opisao situaciju. U tom momentu stiže Juka i insistira da uđe sa naoružanim pratiocima.

“Niko ne može ući u objekat osim Juke. Ovdje ja komandujem!”, oštro i glasno kaže Zejnil. Vidi se ko je gazda! Tako i bi. Uđe sam Juka, a Zejnil mu u ruke tutnu list papira. Nasta tajac i iščekivanje.

“Šta je ovo, pukovniče?”, obraća mi se Juka i pruža papir. “Kako se to ponašate prema meni? Ja sam član Glavnog štaba oružanih snaga! Šta mi ovo uradiste?“ - ljutito i nervozno protestvuje Juka, dok gleda prema meni.
“Ne znam o čemu se radi, Juka. Tek sam došao i ja sa ovim nemam ništa!”, odgovaram.

Čitam i vidim da je to Halilovićevo naređenje da se Juka Prazina pritvori u zatvor Čelebići, utvrdi odgovornost za incident što ga je izazvao na Igmanu i predlože mere za sankcionisanje njegovog neprimerenog ponašanja. Juka ne miruje, već stalno upada u reč govornicima, povisuje glas, preti: “Znate li vi ko sam ja?”

Delaliću dozlogrdilo, pa podviknu: “Ovdje ćete se ponašati kako ja odredim. Nema galame. Postupiću kako je Sefer naredio. Uputićemo vas u Čelebić. Napisaćete izjavu o fizičkom na padu na komandu TG–2. Razgovaraćemo sa članovima ove komande i donijeti odluku.”

Juka se ne miri sa ovim, pa mi se ponovo obraća: “Šta je ovo, komandante?”

“Sad sam upoznat sa ovim, Juka. Treba postupiti kako je Halilović naredio. Napišite izjavu, opišite šta se desilo, pa ćemo na osnovu svedočenja ljudi sa Igmana odlučiti šta dalje. Ispoštujte naređenje, biće lakše i vama i nama”, pokušavam ubediti Juku Prazinu.

Videvši Delalićevu i moju saglasnost sa Halilovićevim naređenjum, Juka menja taktiku. Odustaje od agresivnog tona i postaje snishodljiv. “Dobro, kad je tako! Ali, ja ne smijem biti sam u samici. Mogu li da povedem sa sobom nekog iz mog obezbjeđenja? Nikada nisam ostajao sam. Vidim, vi me hoćete ubiti. Zato ste me i doveli ovamo. To je Seferovo maslo.”

Zejnil odbija i svaku pomisao da će biti ubijen, ali i to da će neko biti sa njime u sobi. “Eno, uzmi štampu, pa nosi sa sobom. Drugo ništa ne možeš nositi!”, završi Zejnil polemiku.

Napolju kiša; voda se sleva bujicom sa krova, dobuje po staklima na prozorima, po pločniku oko Zejnilovog doma. Seva, grmi. Pravi kijamet.

U tim trenucima ulaze u sobu članovi TG–2 sa Igmana. Zejnil ih predstavlja. Među prvima prepoznajem Seada Rekića, čoveka koji je sa visokom ocenom 9 položio ispit iz taktike, u sklopu završnih ispita Vojne akademije, pred Komisijom za taktiku kojoj sam bio predsednik, u Centru vojnih škola JNA u Sarajevu. Od njega sam u oktobru 1991. godine tražio da mi pomogne u sudskom sporu u kojem sam optužen da sam dao oružje “ustašama”, kako se izrazio vojni tužilac Budo Đorđić.

Ušla je u sobu tankovita ženska osoba, Mirjana Bušatlić, koja se sama predstavila i koja nam je saopštila da je bila u Operativnom centru TG. Na licu joj vidljive modrice. Zejnil mi je prišapnuo: “Prvo je nju izmlatio.” Sledeći je ušao Hajrudin Hajro Hasanović, a posle njega Muhamed Nogo.

Mirjana prva daje iskaz. “Bila sam dežurna u Operativnom centru komande TG–1 kada je Juka Prazina, koga sam tada prvi put vidjela u životu, banuo sa buljukom naoružanih ljudi na komandno mjesto taktičke grupe. Oslanjajući se na jednu štaku i povlačeći nogu, s vrata je sasuo paljbu. 'Šta vi ovdje radite? U Sarajevu se gine, ruše nam i pale kuće, a vas deset hiljada ovdje uživate, jedete i pijete i ništa ne radite za deblokadu!’, siktao je, a kad sam zaustila da kažem da nije tako, opalio mi je šamar da mi se zavrtilo u glavi!', objašnjava Mira.

‘Šta ćeš ti ovdje? Žena, i još Srpkinja, u štabu na Igmanu!’, nije se smirivao Juka. Rekić je čuo gužvu iz susjedne sobe. Ušao je i pokušao smiriti Juku, ali je ovaj zamahnuo put njega štakom i uspio ga dobro zakačiti. Nije bolje prošao ni Nogo. Tek ga je Hajro uspio malo primiriti. Ovo se sve događalo u prisutvu Jukinih pratilaca naoružanih ‘škorpionima’, ‘kalašnjikovima’ i ‘nitroglicerinkama’. Naše obezbjeđenje je samo nijemo gledalo šta se dešava i nije smjelo da reaguje“, Mira je opisivala događanje na Igmanu.

U tom momentu je zazvonio telefon. Komandir obezbeđenja Ališpago je doturio slušalicu Delaliću. “Da, jeste”, potvrđivao je Delalić, a zatim ljutito nastavio “Nema ni govora... Moram slušati Seferovo naređenje!” Razgovor je prekinuo i obavestio nas da ga je zvao Jasmin Guska, komandir policije u Konjicu i zahtevao da pusti Juku, preteći policijom iz Hrasnice, Hadžića i Trnova. “Ako ga za dva sata ne pustimo, napašće nas oko 200 policajaca, poručuje Jasmin.” Zejnil to saopštava, a izraz lica mu je veoma zabrinut.

Mirjana nastavlja iskaz. “Kada je Hajro objasnio Juki kakvo je stanje na Igmanu, da nas nema više od hiljadu, da nemamo artiljerije, niti tenkova, da smo čista pješadija, Prazina se izvinio. Hajro mu je još dodao da smo se dogovorili da sutra krenemo u napad na Kijevo i presiječemo četnicima put za Kalinovik”, govori Mirjana. Gleda pomirljivo Juku, kao da želi da mu kaže da mu oprašta masnice po licu. Izjalovilo se moje očekivanja da će ga Mira “samljeti” optužbama.

Na sličan način su događaj opisali Rekić, Nogo i Hajro. Rekića pitam kako je dozvolio da ga Juka udari, a on, sportski tip, sav u mišicama, pocrnio od sunca, kiše i vjetra, odogovara: “Nikad se ne tučem sa slabijim od sebe. Vidite da je invalid. Mogao sam ga isprebijati, ali ga sažaljevam. Vratiću mu kad-tad! A, znate, oko njega su i do zuba naoružani vojnici. Pogriješio jeste, ali ga treba pustiti da se sutra iskupi napadom na Kijevo.”

Dakle, i on kao Mira. Očigledno, niko se ovde ne želi zameriti Juki. Delalić odlazi u prizemlje objekta. Tamo je centar veze. Konsultuje se putem telefona sa Seferom. „Šta da se radi?“ Poruka iz Sarajeva glasi: “Odlučite sami!”

Delalić i ja odlučujemo da se Juka uputi, pod pratnjom, u Čelebić, u pritvor. Tamo mora napisati izjavu i dati pismeno obećanje da će svoje ponašanje prilagoditi principima subordinacije. Nakon toga ćemo doneti konačnu odluku o daljem postupku. Delalićevi pratioce odvode Juku u pritvor.

Oko ponoći još jedan Guskin telefonski poziv i istovetna pretnja. „Dve stotine policajaca je spremno da napadnu Zejnilovu kuću.“ Dok slušam telefonske pretnje, čujem šum rakete i potmulu eksploziju. Zejnilov brat Zajko kaže: “Eksplozija je od nitroglicerinske puške. Sada nas je promašila, a nisam siguran da će i druga!” Prvi put čujem da takva puška uopšte postoji. Od stida ne pitam za njene taktičko-tehničke podatke. Usledila je još jedna konsultacija sa Sarajevom. Poruka je: “Zadržite ga do jutra, pa ga onda pustite!”

Sastanak je završen. U komandi ostajemo Delalić, Andrić, Ćatić i ja, dok su se ostali vratili u svoju komandu, Juka je pod pratnjom odveden u Čelebiće.

Dragan Andrić na karti na kojoj su upisani grafički podaci o snagama agresora i snagama branilaca, obrazlaže taktičko-operativnu situaciju u zoni odgovornosti TG–2. “Dužina linija fronta iznosi oko 60 kilometara, a proteže se od ušća rijeke Ljute u Neretvu, pa ide desnom obalom Neretve do Košute, pa do sela Borci, sjevernim obodom Boračkog polja, sela Bijela, sjeveroistočnim obodom planine Prenj. Neprijatelj ima jaku artiljerijsku i minobacačku podršku na padinskom dijelu planine Obalj i sela Trešnjevica, tenkove i vod MB 82 mm u rejonu sela Trešnjevica, u selu Spiljani 1. bat 105 mm, u selu Luke 2. bat 105 mm, ..... U selu Barašnica centar veze....na Čičeru dva tenka ... na Košuti PAT, 20/3, PAM, BST, MB 82 mm...”, nabraja Dragan a ja, dremljiv od današnjih napora, uspevam zabilježiti tek ponešto.

Posle Andrića referiše Mirsad Ćatić, komandant ŠTO opštine Konjic. Iz dremeža trgla me prva izgovorena rečenica: “Stanje morala naših jedinica ide od lošeg prema užasno lošem! Od početnog ushićenja i visokog morala došlo je do njegovog pada, zbog pasivnosti komande. Za posljednja tri mjeseca ništa se nije ozbiljnijeg uradilo. Vojnici ispoljavaju veliko nezadovoljstvo zbog slabe ishrane i zanemarivanja porodica vojnika od strane civilnih vlasti. Ljudstvo je bez naoružanja i vojne opreme, slaba je organizacija rada. Ima napuštanja jedinica. Jednog sam uhvatio i za primjer drugima kaznio sa 25 dana zatvora. Ljudi nisu spremni za aktivna djejstva, niti za djejstva po dubini. Malo je ili nikako diverzantskih djejstava. Imamo problema sa HVO, drže dvije linije, dva položaja, ne žele u napad. Imaju moćnu artiljeriju, ne učestvuju u podršci kad mi napadamo. Opštinski štab Hadžići radi po svom planu. Nema ni koordinacije, ni sadjejstva, ni saradnje sa njima.

Stanje na Igmanu je veoma kritično. Nema ljudi ni za odbranu, niti za deblokadu Sarajeva. Na Igmanu ima svega 320 vojnika sa lakim pješadijskim naoružanjem. Snage u Trnovu su veoma razvučene i tamo postoji opasnost da četnici u samo jednom napadu razbiju liniju odbrane”, nabraja Ćatić, glasom punim srdžbe. Crna slika koju ocrtava, potpuno me rasanila. Loše je, da ne može lošije biti! Ima li nade u boljitak? “Malo nade, ipak, vidim za poboljšanje ako krene snabdijevanje jedinica pješadijskim naoružanjem i uniformama!”

Kiša ne prestaje. Pada li, pada! Ponoć je davno prošla, prostorija u kojoj sastančimo je puna dima. Poslužuju nas već petom, šestom šoljicom kafe. Više ne razaznajem da li se u noći oglašavaju gromovi ili minobacačke granate. Uporan je i Guska. Ponovo zove, ucenjuje. Da se ne šali, pokazuje još jednom “nitroglicerinskom” eksplozijom. Andrić savetuje da se Juka pusti. Spremno smo prihvatili njegov predlog. Ćatić omekšava našu nedoslednost: “Treba mu pružiti priliku da pokaže svoje pravo lice. Eto, sutra će sa nama u napad na Kijevo, neka se dokaže.”

Dovedoše Juku. Raspoložen, nosi pismenu izjavu u ruci. Vidi se da mu je drago što ga puštamo. Pri odlasku se okrenuo na vratima i dobacio: “Eto nas sutra u Sarajevu!”

Ja sam bio manje optimističan u tom trenutku. Želeo sam samo da se “dokopam” kreveta i kada mi je to konačno pošlo za rukom, stropoštao sam se na postelju i zaspao istog momenta.

* Ostale delove možete pročitati OVDE.