Istraživanje iz 2018. godine u Kazahstanu ukazalo je na netrpeljivost prema seksualnim manjinama, s većinom ispitanika koja je rekla da ne bi želela da "živi pored kriminalca, narkomana ili članova lezbijske, gej, biseksualne i transrodne (LGBT) zajednice".
Mnogi kazahstanski aktivisti i stručnjaci kažu da se od tada malo toga promenilo u odnosu društva prema seksualnim manjinama, piše redakcija Radija Slobodna Evropa na engleskom jeziku.
Stepen homofobnog zlostavljanja u Kazahstanu istaknut je u maju kada su i policija i masa ljudi u gradu Šimkent na jugu zemlje maltretirali dve organizatorke LGBT skupa.
Na snimcima podeljenim na društvenim mrežama vidi se kako policajac silom ugurava LGBT aktivistkinju Žanar Sekerbajevu u policijski automobil dok je gomila muškaraca to gledala. Može se videti i kako pojedini muškarci iz gomile pomažu u guranju Sekerbajeve. Jedan čovek je udario aktivistkinju u lice kada je bila u automobilu.
Sekerbajeva je rekla da su ona i još jedna LGBT aktivistkinja Gulzada Seržan došle iz Almatija u Šimkent da organizuju skup za unapređenje prava seksualnih manjina u toj centralnoazijskoj državi s oko 18,5 miliona stanovnika. One su se suočile s "oko 30 muškaraca" koji su uzvikivali homofobne uvrede i pretili da će ih "ubiti", rekla je Sekerbajeva.
Žanar Sekerbajeva
Pošto su aktivistkinje držali skoro osam sati u policijskoj stanici u Šimkentu, policajci su žene vratili u Almati. Policija insistira da je delovala u zaštiti žene od gnevne gomile.
Organizacija Hjuma rajts voč (Human Rights Watch – HRW) i nekoliko zapadnih diplomatskih predstavnika, uključujući američku i britansku ambasadu u Kazahstanu, osudili su incident 29. maja u Šimkentu i pozvali Kazahstan da obezbedi jednaka prava seksualnim manjinama.
HRW je napisao da je reakcija šimkentske policije "usmerena na aktivistkinje, umesto na njihove napadače, pokazuje koliko je hitno potrebna bolja zaštita ženskih i LGBT prava u Kazahstanu danas".
Međutim, većina komentara na kazahstanskim društvenim medijima podržala je šimkentsku policiju i stav mase prema aktivistkinjama, pri čemu su mnogi rekli da im nije mesto u kazahstanskom društvu.
Kazahstan je dekriminalizovao homoseksualnost 1998. godine kada je ukinuo zakon iz sovjetske ere. Homofobija je, ipak, i dalje raširena i među muslimanima i među hrišćanima. Mnogi pripadnici LGBT zajednica u Kazahstanu kažu da kriju svoj seksualni identitet kako bi izbegli uvrede, marginalizaciju, pa čak i nasilje.
Pretvara se da je strejt
Aleksandar, 37-godišnji lekar, kaže da je od ranog detinjstva znao da je drugačiji. U vrtiću nije voleo da se igra igračkama za dečake, već je želeo da oblači lutke u grupi za devojčice.
Brzo je shvatio da drugima to nije bilo prihvatljivo. Tako je Aleksandar naučio da ćuti i gleda kako se drugi igraju.
Kako je prolazio kroz školu, Aleksandar je nastavio da se odvaja od drugih da bi izbegao homofobno nasilje. Na kraju je rekao roditeljima da je gej. On kaže da su bili duboko uznemireni, ali da su prihvatili situaciju.
Po završetku medicinskog fakulteta, Aleksandar je upoznao muškarca koji je bio oženjen i koji je želeo da njihova veza bude tajna. Posle nekoliko godina, muškarac je prekinuo vezu, što je Aleksandra ostavilo u "depresiji i sa samoubilačkim mislima". Od tada živi sam.
Osim uskog kruga porodice i nekoliko prijatelja, nikome nije rekao za svoju seksualnu orijentaciju. Aleksandar kaže da veruje da kazahstansko društvo ne prihvata one "koji nisu kao svi ostali".
Aleksandar kaže da se u javnosti pretvara da je heteroseksualac. "Na poslu se ponašam 'kako dolikuje' muškarcu. Moji maniri, način na koji govorim, 'muževni' su i ne daju nikakav nagoveštaj (da sam gej)."
"Još kao dete sam usavršavao svaki pokret, svaki gest i intonaciju tako da ne izgledam ili zvučim drugačije od drugih dečaka", kaže Aleksandar koji radi u gradskoj bolnici na zapadu Kazahstana. On je tražio od RSE-a da ne otkriva njegovo puno ime niti gde živi.
Prelazak u veliki grad
Tridesetgodišnja Bota kaže da je morala da se preseli iz rodnog grada Šimkenta u Almati, pošto je bila zlostavljana zbog svog seksualnog identiteta. Mnogi Botini prijatelji i rođaci prestali su da razgovaraju s njom pošto je rekla da je biseksualka.
Bota se priseća incidenta kada joj žene nisu dozvolile da koristi javno kupatilo govoreći "ne možeš ovde". Na venčanju u Šimkentu, neki gosti su gađali Botu orasima kako bi je naterali da ode.
Bota kaže da u Almatiju živi relativno anonimno jer je u velikom gradu niko ne poznaje i "ljudi samo gledaju svoja posla".
Pretnje
Noa, 22-godišnji transrodni muškarac, kaže da je zbog svog seksualnog identiteta dobijao pretnje od rođaka i potpuno nepoznatih ljudi. "Moj ujak je pretio da će me silovati kako bi me 'popravio'", kaže on. "Tetka mi je rekla da sam bolestan".
Noa oseća da je muškarac koji je rođen u telu žene. "Otvorio sam nalog na društvenim mrežama kao muškarac. To me je oslobodilo", kaže on. "Prvi put sam se osećao prijatno. Još nisam imao priliku da se predstavim kao muškarac u stvarnom životu."
Noa nije prošao operaciju promene pola, koja je legalna u Kazahstanu od 2009. godine, mada je to komplikovan i često ponižavajući proces. Zakon omogućava transrodnim osobama da formalno promene pol u pasošu tek pošto se podvrgnu operaciji promene pola.
'Zapadni uticaj'
Mnogi u Kazahstanu veruju da je "pitanje LGBT prava" uvoz sa Zapada koji ugrožava lokalne tradicije i porodične vrednosti.
Sultan Musahan, 26-godišnji kazahstanski student u Kanadi, kaže da homofobija u njegovoj zemlji takođe potiče od "verskih uverenja, patrijarhalne tradicije i niskog nivoa svesti i obrazovanosti ljudi" u vezi s tom temom.
Musahan, koji je rekao da je homoseksualac, takođe kritikuje "manjak interesovanja kazahstanske vlade da podrži LGBT prava".
Aigerim Kusainkizi, kazahstanski stručnjak za socijalna pitanja, kaže da Kazahstan čak nema ni zakon koji štiti prava LGBT osoba. "Kazahstanski parlament i društvo nisu spremni da usvoje takve zakone".
Prema Kusainkiziju, mnogi u Kazahstanu "više vole da koriste tradiciju protiv inovacija i promena, koje su povezane s razvojem društva i zaštitom prava“.