Život u senci ruskih raketa na zapadu Kazahstana

Voz prolazi kroz mesto Sajhin u oblasti Zapadni Kazahstan.

Sajhin, selo s oko 3.000 ljudi, udaljeno je samo 80 kilometara od ruskog vojnog poligona Kapustin Jar. S ovog poligona su 1950-ih u svemir lansirani psi, a takođe je izvedeno najmanje 29 nuklearnih proba.

Poligon se i dalje koristi za testiranje interkontinentalnih projektila i drugog oružja.

Automobil na zemljanom putu koji vodi do Sajhina.

Od Orala, regionalne prestonice Zapadnog Kazahstana, do Sajhina ima 550 kilometara naporne vožnje. Prva polovina puta je asfaltirana ali je druga prašnjavi put kroz stepu kojim posle kiše ne mogu da pređu ni automobili s pogonom na sva četiri točka.

Regionalne vlasti su obećale da će novi put biti otvoren do 2021. godine, ali radovi još nisu završeni.

Železnička stanica Sajhin davno je prestala da radi.

Ruski teretni i putnički vozovi prolaze kroz Sajhin, ali nijedan ne staje u tom mestu. Železnička stanica, izgrađena u prvoj polovini 20. veka, deluje kao da je zamrznuta u vremenu. Meštani se sećaju kako su mnogi ostali bez posla kada je stanica prestala da radi ubrzo posle raspada Sovjetskog Saveza.

Kuća u Sajhinu.

Železnička pruga deli Sajhin na dva dela – stari i novi. U novom delu su bolnica, dom kulture, prodavnice i frizerski salon. Žitelji zapuštenog starog dela svoj kraj zovu "Šangaj" i sebe smatraju prvobitnim stanovnicima sela.

Privezana koza u Sajhinu.

Kada je fotoreporter Trocenko posetio deo sela poznat kao "Šangaj", tri sredovečna muškarca su sedela na klupi i pila votku, posmatrajući kako povremeno prolaze vozovi.

Na požutelom komadu novina bila je flaša votke uz jednostavnu seosku zakusku – hleb, so, krastavac i paradajz.

Tri čoveka koja su želela da ćaskaju, okupila su se na maloj rođendanskoj zabavi.
Slavljenik se predstavio kao Nurlan i odmah ponudio piće.

"Mi ljudi iz Šangaja vas ne puštamo bez čašćenja", rekao je taj 56-godišnjak.

Pogled na Sajhin iz vazduha

Trocenko je ljubazno odbio piće i pitao o životu u selu u senci ruske baze za testiranje raketa.

"Život je ovde normalan. Granica je blizu, na pet kilometara", rekao je Nurlan, pre nego što je upitao: "Vidite li tamo metalni toranj? Vojska ga je postavila, ali je dugo neaktivan. Ovde ima mnogo takvih tornjeva. Ako hodate duž linije na kojoj su postavljeni, na kraju ćete stići do (ruskog) poligona."

"Trebalo bi da prodamo tornjeve u staro gvožđe", kaže njegov prijatelj, nizak čovek zamišljenog lica sa zlatnim zubima, misleći na uobičajene poslove seljana koji razdvajaju delove palih raketa kako bi ih prodali u staro gvožđe.

"Kada delovi rakete padnu, ljudi odmah krenu. Ko prvi stigne, odnese ih", kaže on.

Fotografija iz 2018. godine na kojoj se vidi lansiranje rakete Iskander s ruskog poligona Kaspustin Jar.

Na pitanje da li rakete često padaju, jedan od ljudi s male rođendanske zabave u Sajhinu odgovara: "U tome je stvar. To se dešava retko i daleko odavde. Dok saznate da su pale i kada odete tamo, od rakete neće ostati ništa."

Što se tiče nuklearnih testova koji su obavljeni na ruskom poligonu, muškarci veruju da bi to moglo da utiče na njihovo zdravlje.

Jedan od njih je rekao: "Nismo mi naučnici. Ne znamo".

Ali slavljenik Nurlan dodaje: "Šta misliš zašto pijemo? Spasavamo se od radijacije. A ja sam preživeo Černobilj. Služio sam u Ukrajini 1986. godine, u Donjecku. Petnaest dana posle eksplozije (u nuklearnoj elektrani) poslani smo da ogradimo zonu od 30 kilometara. Sada imam invaliditet. Kako da ne pijem?"

Žitelj Sajhina Ertargin Samigulin.

"Nikada nisam video kako su rakete lansirane, ali tokom testova se otvaraju naši prozori od udarada talasa od eksplozije", priseća se Samigulin. "Sada više tako ne bacaju bombe, samo avioni lete. Kažu da to utiče na život ovde. Neki ljudi se žale na glavobolje, drugi da im se stoka razboljeva".

Samigulin ima 69 godina. Rođen je i odrastao u Sajhinu, a sada ima mali frizerski salon. Takođe pravi nameštaj po meri i prodaje ručno rađene noževe i sekire. Uprkos tome što su sovjetske vlasti više puta zatvarale njegove rođake, on je žestoko prokremljovski nastrojen.

Samigulin pokazuje pasoš pokojnog dede. Dva puta je zatvaran posle hodočašća u Meku.

Govoreći o obližnjem ruskom vojnom poligonu, Samigulin kaže: "Nemam problema s tim. Ne samo da tamo izvode testove, već razmišljaju i o bezbednosti. Kako odbiti neprijatelja – NATO. Vidite, ja sam uz (ruskog predsednika Vladimira) Putina. Da nisam tako star, otišao bih da se borim (u Ukrajinu). Možda se to nekima ne sviđa, ali ja ne krijem svoje mišljenje".

Prodavnica u Sajhinu.

Uprkos blizini Rusije, roba u prodavnicama u Sajhinu se uglavnom proizvodi u Kazahstanu. Prodavci kažu da su pre pandemije nabavljali robu iz Volgograda, ruskog grada udaljenog oko 250 kilometara, ali da su cene ruske robe porasle kada je postalo teže preći granicu.

Sada se snabdevaju u kazahstanskom gradu Oral. Meštani putuju u glavni grad regiona samo kada je to apsolutno neophodno, pošto do Orala treba ići 550 kilometara užasnim putevima.

Mural u Sajhinu koji predstavlja Žangir Hana, vladara kazaškog kanata iz 17. veka.

Seljani Sajhina često prelaze granicu. Mnogi ovdašnji žitelji imaju rodbinu i prijatelje u obližnjim ruskim selima. Na granici postoji pojednostavljeni kontrolni punkt za lokalno stanovništvo tako da seljani iz Kazahstana lako mogu da uđu u Rusiju. Meštanima Sajhina je, međutim, dozvoljeno da posećuju samo ruska naselja blizu granice, i to samo zbog ličnih stvari kao što su posete prijateljima i porodici.

Put do mesta Han Ordasi.

Na manje od 50 kilometara od Sajhina nalazi se Han Ordasi. Selo je poznato po slanom jezeru Haki Sor koje se pretvorilo u svojevrsno vojno arheološko nalazište. Decenijama su rakete lansirane sa poligona Kapustin Jar padale u to jezero.

Maržan Mahmetova s kravom u Hanu Ordasiju.

"Ne bih rekla da imamo ozbiljnih ekoloških problema, ali kada se lansiraju rakete i dune vetar s jezera, moji krastavci odmah uvenu. Moram da ih poprskam vitaminima, inače neće biti žetve", kaže Maržan Mahmetova, meštanka Hana Ordasija.

Penzioner Bergen Kažgalijev sa suprugom u Hanu Ordasiju.

Kažgalijev (83) rođen je i odrastao u Hanu Ordasiju. Skoro ceo život je radio kao nastavnik istorije u lokalnoj školi. Kažgalijev se seća kada je vojska počela testiranja i kaže da su se danonoćno čule eksplozije.

"Sada to niko ne može da potvrdi, ali verujem da je mnogo ljudi ovde umrlo zbog nuklearnih proba. Mnoge porodice su imale decu s invaliditetom. Bilo je slučajeva da su rođena bez ruku, bez nogu“, kaže on.

"Lekari su tada nagađali da su to posledice testova, ali niko o tome nije javno govorio. Svi su se plašili da istupe protiv vlasti. Devedesetih godina prošlog veka neke porodice su primale beneficije za decu s invaliditetom, dok druge nisu dobijale ništa. Mnogi od onih koji su rođeni sakati već su umrli".

Ajman ​​Bekmambetova (levo) i njena ćerka Ulbike u selu Han Ordasi.

Ulbikeu je dijagnostikovana cerebralna paraliza i slabost mišića usled nepravilnog funcionisanja mozga. Ajman veruje da je zatrovano okruženje moglo da utiče na razvoj njene ćerke.

Ulbike ima 28 godina, ali se ponaša kao dete. Igra se igračkama i nosi pelene. Ajman kaže da su komšije imale ćerku sa sličnom dijagnozom i da je umrla. Ranije je, prema njenim rečima, u selu bilo "mnogo" takve dece.

Lokalni muzej, smešten u bivšoj zgradi riznice u Hanu Ordasiju.

Unutar muzeja Hana Ordasija, postavka počinje fotografijom bivšeg predsednika Kazahstana Nursultana Nazarbajeva, koji je posetio muzej dva puta, 1990. i 1997. godine. Osoblje muzeja se s ponosom seća tih poseta.

Staro oružje izloženo u muzeju Han Ordasi.

Unutar muzeja, drevni noževi, bodeži i tradicionalna borbena sekira okačeni su na šareni tepih. Prema staroj kazahstanskoj izreci, ovakvu sekiru uvek treba držati blizu sebe ako postoje problemi s komšijama.