Bez gigantske TV mreže Al Džazira, majušni Katar nikada ne bi dobio organizaciju svetskog prvenstva u fudbalu 2022, piše Li Smit (Lee Smith) u “Vikli Standardu” (Weekly).
Ova TV satelitska mreža sa sedištem u Dohi (“arapski CNN”), jeste najuspešnija i najdinamičnija arapska kulturna i politička institucija u poslednjih 50 godina.
Uobičajeno je objašnjenje da je ova mreža omogućila javnu debatu i, time, promenila konzervativnu arapsku medijsku kulturu i politiku. No, činjenica da su blogeri i novinari na Bliskom istoku i dalje često u zatvoru, ukazuje da Al Džazira nije omogućila veću slobodu govora u arapskom svetu.
Sada kada je odlučeno da Katar bude domaćin svetskog prvenstva u fudbalu 2022, na videlo izbijaju razne nepravilnosti tokom odlučivanja u FIFI.
Šire se glasine da je mali emirat u Persijskom zalivu, koji raspolaže trećim po veličini rezervama prirodnog gasa u svetu, potrošio oko 6 milijardi dolara samo da dobije organizaciju prvenstva. Deo novca je potrošen javno, a znatan ispod stola, tvrde nezvanični izvori.
U svakom slučaju, Katar će potrošiti dodatne milijarde za pripremu svetskog prvenstva – gradnju hotela i restorana kao i fudbalske infrastrukture, kao što je 9 stadiona sa klima uređajima kako bi se igrači i posetioci iz celog sveta udobno osećali tokom takmičenja. Naime, na ovom malom poluostrvu na kome živi million i po ljudi, tokom leta je izuzetno toplo, kao uostalom i u celom tom regionu.
Dobijanje organizacije najvećeg svetskog sportskog nadmetanja je kulminacija velikih planova vladara Katara emira Mohameda bin Hamada al Tanija. Reč je o grandioznom projektu koji je započeo 1995, kada je zbacio sa vlasti svog oca. Od tada, 58-godišnji šeik neumorno i rasipnički kupuje. Naročito je zainteresovan za zapadnu robu i institucije kao što je Muzej islamske umetnosti (dizajnirao svetski poznati kinesko-američki arhitekta Ieoh Ming Pei). Takođe, sagrađen je kampus škole američkog Džordžtaun univerziteta za spoljne poslove u Dohi. Ova akademska institucija je očito bila privučena izdašnom finansijskom ponudom, imajući u vidu da su donacije smanjene zbog finansijske krize.
Emira svuda prati privlačna i moderna supruga Šeikha Mozah, koja je često u svetskom džet setu i naslovnim stranicama modnih magazina, koji uglavnom ne pominju da je ova dama, koja je predstavljena kao simbol modernosti arapske žene, zapravo druga od tri emirove supruge. To baca malo drugačiju sliku na Katar. Ova zemlja je “problematična”, kazao je američkim diplomatama šef izraelske tajne službe Mosad Meir Dagan - obelodanio je nedavno Vikiliks.
Katar beleži uspehe
Prema tom izvoru, Dagan ističe da katarski emir “nervira sve”. Šef Mosada savetuje SAD da uklone svoje baze iz Katara, od kojih je najvažnija vazduhoplovna u Dohi koja može da služi kao istureni štab za američku centralnu komandu (CENTCOM).
Zanimljivo je da su glavni neprijatelji CENTCOM – Iran i njegovi saveznici Sirija, Hezbolah, Hamas, kao i pobunjeničke ispostave u Iraku i Avganistanu – zvezde na katarskoj televiziji Al Džazira, koja je najveća dragocenost emira al Tanija, a koja mu je omogućila da bude jedan od najuticajnijih političkih ličnosti u arapskom svetu. Bez slave i uticaja Al Džazire, koja je utrla put, Katar nikada ne bi dobio organizaciju svetskog prvenstva u fudbalu.
Ova TV mreža, kako je prema Vikiliksu rekao jedan od američkih diplomata, “biće i dalje instrument uticaja Katara”. Međutim, korisnije je to posmatrati iz drugog ugla – Katar je, zapravo, “produžetak” Al Džazire. Ova TV satelitska mreža sa sedištem u Dohi, jeste najuspešnija i najdinamičnija arapska kulturna i politička institucija u poslednjih 50 godina.
Ako su ključne arapske zemlje, poput, Egipta i Saudijske Arabije, ljute na Katar, one treba same sebe da okrivljuju zbog stagnantnih režima kojima vladaju monarhije i nasledne republike.
Katar se po pravilu omalovažava, čak i kada se poredi sa drugim malim emiratom u Persijskom zalivu – Dubaijem: najblistavijim i najrazmetljvijim među sedam Ujedinjenih arapskih emirata. U njemu dominiraju ogromni neboderi, jedini hotel na svetu sa šest zvezdica, bordeli u kojima se udovoljava svakom hiru…No, finansijska kriza je paralisala Dubai, pretvarajući ga maltene u prevarantsku, piramidalnu “Ponzi” šemu u oblasti nekretnina. U međuvremenu, Katar beleži uspehe.
Dubai se ponosio time što je ostao izvan politike, što je gledano iz ove perspektive, upravo problem. Glavni izvozni proizvod Katara, koji se na Bliskom istoku vrednuje čak više i od nafte – jeste politička ideologija.
Revolucija koju je izazvala Al Džazira je varijacija stare teme. Podstičući najdublja anti-izraelska i anti-američka osećanja arapske srednje klase, Katar je prokrčio sebi put u središte arapske politike.
Pokretanje Al Džazire
Egipatski predsednik Gamal Abdel Naser je prvi pokazao kako se mediji mogu iskoristiti kao strateško sredstvo na Bliskom istoku. Zahvaljujući svojoj audio, video i filmskoj industriji, Kairo je bio medijska kao i prestonica zabave među arapskim svetom u većem delu 20 veka.
Sredinom prošlog veka, dve najpoznatije ličnosti u arapskom svetu bili su Um Kulthum, poznata egipatska diva, kao i sam Naser, čiji su radijski nastupi oduševljavali arapske mase širom Bliskog istoka, čime su njegovi oponenti bili potiskivani na marginu.
Na njegovom udaru bili su pre svega takozvani “konzervativni” arapski režimi – američki saveznici kao što su Jordan i Saudijska Arabija, koje je optuživao za razne vrste izdaje. Najpoznatiji primer je neprekidno nastojanje egipatskog predsednika da podstakne irački narod da se pobuni protiv svoje vlade, što se na kraju i dogodilo 1958.
Masa je rastrgla premijera Nurija al Saida, dok je Naser “pravio rupe” u regionalnoj politici Ajzenhaurove administracije, koja je mnogo uložila u al Saida i “Bagdadski pakt”.
Prema Majklu Doranu (Michael), savetniku u Bušovoj administraciji koji piše knjigu o arapskoj strategiji tadašnjeg američkog predsednika Ajzenhauera - “ironija je da su Amerikanci faktički dali Naseru sredstvo za rušenje Nurija al Saida. Sama CIA je osnovala radio stanicu Glas Arapa, koju je preuzeo egipatski vladar”.
Ovoga puta, nije zvanični Vašington utabao put za arapsku mrežu, već Atlanta.
Kada je CNN-ovo neprekidno uživo prenošenje operacije “Pustinjska oluja” (1991) privuklo veliki broj gledalaca na Bliskom istoku, britanski BBC je takođe ustanovio arapsku satelitsku mrežu. No, pošto je BBC zapao u teškoće, katarski emir je angažovao veći deo zaposlenih iz ove stanice i tako je 1996. pokrenuta Al Džazira.
Politički instrument
Mnogi američki analitičari ne razumeju prirodu Al Džazire.
Uobičajeno je objašnjenje da je ova mreža omogućila javnu debatu i, time, promenila arapsku medijsku kulturu i politiku. No, činjenica da su blogeri i novirani na Bliskom istoku i dalje često u zatvoru, ukazuje da Al Džazira nije omogućila veću slobodu govora u arapskom svetu. Međutim, nikada nije u tome bila poenta.
Kao i “Glas Arapa”, i Al Džazira je od samog starta bila politički instrument usmeren protiv regionalnih rivala, pre svega najveće sunitske sile na Bliskom istoku – kraljevine Saudijske Arabije.
Saudijska politika koristi novac da bi ostvarila svoje ciljeve. Na primer, poznata je taktika araprkih medijskih preduzetnika da vređaju članove saudijske kraljevske porodice sve dok ona ne odluči da plati za medijsku ćutnju. Na taj način, pojedini mediji zbrću ogromne količine novca. Tu strategiju primenjuje i Katar sa Al Džazirom, mada je on manje zainteresovan za novac već za moć koja se stiče napadima na verske i finansijske centre sunitskih Arapa na Bliskom istoku.
Saudijci čine sve što je u njihovoj moći kako bi ućutkali Al Džaziru, čak su zabranili svojim preduzetnicima da oglašavaju na ovoj mreži. S obzirom da na bogato saudijsko tržište otpada 90 odsto reklama na Al Džaziri, to znači da je ona skoro bila lišena oglašivača. Međutim, katarski emir se nije mnogo obazirao na to, već je naprosto povećao budžet mreže. To se desilo u trenutku kada je vladar Katara poručio Saudijcima da će proširiti sukob izvan političkog domena i početi da obelodanjuje “prljav veš” o kraljevskoj porodici, što je u Rijadu ozbiljno shvaćeno.
Saudijska Arabija je predočila Kataru da će uzvratiti istom merom. Rijadova poluga za odvraćanje Dohe bila je Al Arabija, panarapska TV mreža sa sedištem u Dubaiju. Al Arabija je poznata po svom relativno proameričkom stavu, ali to je uglavnom u funkciji kontriranja Al Džaziri, najpoznatijoj antiameričkoj mreži.
To što CENTCOM ima bazu u Dohi jedva da može da znači da je Katar blizak saveznik Vašingtona. Pojedini posmatrači smatraju da katarski emir igra na obe karte.
S jedne strane, prihvatio je američke baze na svojoj teritoriji, s druge, njegova televizija emituje fatve islamskih ekstremista, u kojima se opravdavaju ubistva američkih vojnika.
Razlog je, kako se ističe, nastojanje Katara da ostane izvan bilo kakvog sukoba svog suseda Irana sa SAD-om. No, to što Katar igra na kartu obe strane, ne znači da je i neutralan.
“Ako bi bio neutralan, ili proamerički nastrojen, ili umeren, onda ne bi mogao da projektuje moć u regionu”, kaže Elie Nakouzi, bivši voditelj Al Arabije.
“Al Džazira treba da pokaže da stoji iza onoga što se doživljava kao muslimanski i arapski ciljevi. Možda je emir blizak predsedniku Obami, ali je Al Džazira bliska bin Ladenu”.
Nakouzi se priseća svojih pokušaja da u vreme rata Izraela i Hezbolaha 2006. dobije intervju od lidera ove ekstremne šiitske organizacije Hasana Nasrale.
“Znam mnogo članova Hezbolaha, ali nije bilo načina da dođem do Nasrale. Oni su me uveravali da ne znaju gde je. No, iznenada on je dao intervju Al Džaziri. Znao sam da je to više od ekskluzive. To je značilo da Katar igra političku ulogu, odnosno da je pomagao Hezbolahovim sponzorima u Teheranu”, kazao je on.
Katar je bio u fokusu i dve godine kasnije, kada je Hezbolah nasilno preuzeo kontrolu nad Bejrutom. Pregovori između Hezbolaha i prozapadne libanske vlade održani su u Dohi. Emir je posredovao u sporazumu koji je, prema mnogim mišljenjima, nagradio organizaciju koja je posegnula za krvoprolićem kada nije mogla da ostvari svoje namere kroz reguralne političke kanale.
Emiru je verovatno bilo jedino važno da - umesto tradicionalnih arapskih sila i američkih saveznika kao što Egipat i Saudijska Arabaija – majušni Katar bude u centru zbivanja, zahvaljujući gigantskoj Al Džaziri.
Ova TV satelitska mreža sa sedištem u Dohi (“arapski CNN”), jeste najuspešnija i najdinamičnija arapska kulturna i politička institucija u poslednjih 50 godina.
Uobičajeno je objašnjenje da je ova mreža omogućila javnu debatu i, time, promenila konzervativnu arapsku medijsku kulturu i politiku. No, činjenica da su blogeri i novinari na Bliskom istoku i dalje često u zatvoru, ukazuje da Al Džazira nije omogućila veću slobodu govora u arapskom svetu.
Sada kada je odlučeno da Katar bude domaćin svetskog prvenstva u fudbalu 2022, na videlo izbijaju razne nepravilnosti tokom odlučivanja u FIFI.
Šire se glasine da je mali emirat u Persijskom zalivu, koji raspolaže trećim po veličini rezervama prirodnog gasa u svetu, potrošio oko 6 milijardi dolara samo da dobije organizaciju prvenstva. Deo novca je potrošen javno, a znatan ispod stola, tvrde nezvanični izvori.
Švajcarska - Predsednik FIFE Sepp Blatter zvanično objavljuje da će Katar biti domaćin fudbalskog prvenstva 2022.
U svakom slučaju, Katar će potrošiti dodatne milijarde za pripremu svetskog prvenstva – gradnju hotela i restorana kao i fudbalske infrastrukture, kao što je 9 stadiona sa klima uređajima kako bi se igrači i posetioci iz celog sveta udobno osećali tokom takmičenja. Naime, na ovom malom poluostrvu na kome živi million i po ljudi, tokom leta je izuzetno toplo, kao uostalom i u celom tom regionu.
Dobijanje organizacije najvećeg svetskog sportskog nadmetanja je kulminacija velikih planova vladara Katara emira Mohameda bin Hamada al Tanija. Reč je o grandioznom projektu koji je započeo 1995, kada je zbacio sa vlasti svog oca. Od tada, 58-godišnji šeik neumorno i rasipnički kupuje. Naročito je zainteresovan za zapadnu robu i institucije kao što je Muzej islamske umetnosti (dizajnirao svetski poznati kinesko-američki arhitekta Ieoh Ming Pei). Takođe, sagrađen je kampus škole američkog Džordžtaun univerziteta za spoljne poslove u Dohi. Ova akademska institucija je očito bila privučena izdašnom finansijskom ponudom, imajući u vidu da su donacije smanjene zbog finansijske krize.
Emira svuda prati privlačna i moderna supruga Šeikha Mozah, koja je često u svetskom džet setu i naslovnim stranicama modnih magazina, koji uglavnom ne pominju da je ova dama, koja je predstavljena kao simbol modernosti arapske žene, zapravo druga od tri emirove supruge. To baca malo drugačiju sliku na Katar. Ova zemlja je “problematična”, kazao je američkim diplomatama šef izraelske tajne službe Mosad Meir Dagan - obelodanio je nedavno Vikiliks.
Katar beleži uspehe
Prema tom izvoru, Dagan ističe da katarski emir “nervira sve”. Šef Mosada savetuje SAD da uklone svoje baze iz Katara, od kojih je najvažnija vazduhoplovna u Dohi koja može da služi kao istureni štab za američku centralnu komandu (CENTCOM).
Zanimljivo je da su glavni neprijatelji CENTCOM – Iran i njegovi saveznici Sirija, Hezbolah, Hamas, kao i pobunjeničke ispostave u Iraku i Avganistanu – zvezde na katarskoj televiziji Al Džazira, koja je najveća dragocenost emira al Tanija, a koja mu je omogućila da bude jedan od najuticajnijih političkih ličnosti u arapskom svetu. Bez slave i uticaja Al Džazire, koja je utrla put, Katar nikada ne bi dobio organizaciju svetskog prvenstva u fudbalu.
Ova TV mreža, kako je prema Vikiliksu rekao jedan od američkih diplomata, “biće i dalje instrument uticaja Katara”. Međutim, korisnije je to posmatrati iz drugog ugla – Katar je, zapravo, “produžetak” Al Džazire. Ova TV satelitska mreža sa sedištem u Dohi, jeste najuspešnija i najdinamičnija arapska kulturna i politička institucija u poslednjih 50 godina.
Ako su ključne arapske zemlje, poput, Egipta i Saudijske Arabije, ljute na Katar, one treba same sebe da okrivljuju zbog stagnantnih režima kojima vladaju monarhije i nasledne republike.
Ako su ključne arapske zemlje, poput, Egipta i Saudijske Arabije, ljute na Katar, one treba same sebe da okrivljuju zbog stagnantnih režima kojima vladaju monarhije i nasledne republike.
Katar se po pravilu omalovažava, čak i kada se poredi sa drugim malim emiratom u Persijskom zalivu – Dubaijem: najblistavijim i najrazmetljvijim među sedam Ujedinjenih arapskih emirata. U njemu dominiraju ogromni neboderi, jedini hotel na svetu sa šest zvezdica, bordeli u kojima se udovoljava svakom hiru…No, finansijska kriza je paralisala Dubai, pretvarajući ga maltene u prevarantsku, piramidalnu “Ponzi” šemu u oblasti nekretnina. U međuvremenu, Katar beleži uspehe.
Dubai se ponosio time što je ostao izvan politike, što je gledano iz ove perspektive, upravo problem. Glavni izvozni proizvod Katara, koji se na Bliskom istoku vrednuje čak više i od nafte – jeste politička ideologija.
Revolucija koju je izazvala Al Džazira je varijacija stare teme. Podstičući najdublja anti-izraelska i anti-američka osećanja arapske srednje klase, Katar je prokrčio sebi put u središte arapske politike.
Pokretanje Al Džazire
Egipatski predsednik Gamal Abdel Naser je prvi pokazao kako se mediji mogu iskoristiti kao strateško sredstvo na Bliskom istoku. Zahvaljujući svojoj audio, video i filmskoj industriji, Kairo je bio medijska kao i prestonica zabave među arapskim svetom u većem delu 20 veka.
Sredinom prošlog veka, dve najpoznatije ličnosti u arapskom svetu bili su Um Kulthum, poznata egipatska diva, kao i sam Naser, čiji su radijski nastupi oduševljavali arapske mase širom Bliskog istoka, čime su njegovi oponenti bili potiskivani na marginu.
Na njegovom udaru bili su pre svega takozvani “konzervativni” arapski režimi – američki saveznici kao što su Jordan i Saudijska Arabija, koje je optuživao za razne vrste izdaje. Najpoznatiji primer je neprekidno nastojanje egipatskog predsednika da podstakne irački narod da se pobuni protiv svoje vlade, što se na kraju i dogodilo 1958.
Masa je rastrgla premijera Nurija al Saida, dok je Naser “pravio rupe” u regionalnoj politici Ajzenhaurove administracije, koja je mnogo uložila u al Saida i “Bagdadski pakt”.
Prema Majklu Doranu (Michael), savetniku u Bušovoj administraciji koji piše knjigu o arapskoj strategiji tadašnjeg američkog predsednika Ajzenhauera - “ironija je da su Amerikanci faktički dali Naseru sredstvo za rušenje Nurija al Saida. Sama CIA je osnovala radio stanicu Glas Arapa, koju je preuzeo egipatski vladar”.
Ovoga puta, nije zvanični Vašington utabao put za arapsku mrežu, već Atlanta.
Kada je CNN-ovo neprekidno uživo prenošenje operacije “Pustinjska oluja” (1991) privuklo veliki broj gledalaca na Bliskom istoku, britanski BBC je takođe ustanovio arapsku satelitsku mrežu. No, pošto je BBC zapao u teškoće, katarski emir je angažovao veći deo zaposlenih iz ove stanice i tako je 1996. pokrenuta Al Džazira.
Politički instrument
Mnogi američki analitičari ne razumeju prirodu Al Džazire.
Uobičajeno je objašnjenje da je ova mreža omogućila javnu debatu i, time, promenila arapsku medijsku kulturu i politiku. No, činjenica da su blogeri i novirani na Bliskom istoku i dalje često u zatvoru, ukazuje da Al Džazira nije omogućila veću slobodu govora u arapskom svetu. Međutim, nikada nije u tome bila poenta.
Kao i “Glas Arapa”, i Al Džazira je od samog starta bila politički instrument usmeren protiv regionalnih rivala, pre svega najveće sunitske sile na Bliskom istoku – kraljevine Saudijske Arabije.
Saudijska politika koristi novac da bi ostvarila svoje ciljeve. Na primer, poznata je taktika araprkih medijskih preduzetnika da vređaju članove saudijske kraljevske porodice sve dok ona ne odluči da plati za medijsku ćutnju. Na taj način, pojedini mediji zbrću ogromne količine novca. Tu strategiju primenjuje i Katar sa Al Džazirom, mada je on manje zainteresovan za novac već za moć koja se stiče napadima na verske i finansijske centre sunitskih Arapa na Bliskom istoku.
Saudijci čine sve što je u njihovoj moći kako bi ućutkali Al Džaziru, čak su zabranili svojim preduzetnicima da oglašavaju na ovoj mreži. S obzirom da na bogato saudijsko tržište otpada 90 odsto reklama na Al Džaziri, to znači da je ona skoro bila lišena oglašivača. Međutim, katarski emir se nije mnogo obazirao na to, već je naprosto povećao budžet mreže. To se desilo u trenutku kada je vladar Katara poručio Saudijcima da će proširiti sukob izvan političkog domena i početi da obelodanjuje “prljav veš” o kraljevskoj porodici, što je u Rijadu ozbiljno shvaćeno.
Saudijska Arabija je predočila Kataru da će uzvratiti istom merom. Rijadova poluga za odvraćanje Dohe bila je Al Arabija, panarapska TV mreža sa sedištem u Dubaiju. Al Arabija je poznata po svom relativno proameričkom stavu, ali to je uglavnom u funkciji kontriranja Al Džaziri, najpoznatijoj antiameričkoj mreži.
To što CENTCOM ima bazu u Dohi jedva da može da znači da je Katar blizak saveznik Vašingtona. Pojedini posmatrači smatraju da katarski emir igra na obe karte.
S jedne strane, prihvatio je američke baze na svojoj teritoriji, s druge, njegova televizija emituje fatve islamskih ekstremista, u kojima se opravdavaju ubistva američkih vojnika.
Razlog je, kako se ističe, nastojanje Katara da ostane izvan bilo kakvog sukoba svog suseda Irana sa SAD-om. No, to što Katar igra na kartu obe strane, ne znači da je i neutralan.
“Ako bi bio neutralan, ili proamerički nastrojen, ili umeren, onda ne bi mogao da projektuje moć u regionu”, kaže Elie Nakouzi, bivši voditelj Al Arabije.
“Al Džazira treba da pokaže da stoji iza onoga što se doživljava kao muslimanski i arapski ciljevi. Možda je emir blizak predsedniku Obami, ali je Al Džazira bliska bin Ladenu”.
Nakouzi se priseća svojih pokušaja da u vreme rata Izraela i Hezbolaha 2006. dobije intervju od lidera ove ekstremne šiitske organizacije Hasana Nasrale.
“Znam mnogo članova Hezbolaha, ali nije bilo načina da dođem do Nasrale. Oni su me uveravali da ne znaju gde je. No, iznenada on je dao intervju Al Džaziri. Znao sam da je to više od ekskluzive. To je značilo da Katar igra političku ulogu, odnosno da je pomagao Hezbolahovim sponzorima u Teheranu”, kazao je on.
Katar je bio u fokusu i dve godine kasnije, kada je Hezbolah nasilno preuzeo kontrolu nad Bejrutom. Pregovori između Hezbolaha i prozapadne libanske vlade održani su u Dohi. Emir je posredovao u sporazumu koji je, prema mnogim mišljenjima, nagradio organizaciju koja je posegnula za krvoprolićem kada nije mogla da ostvari svoje namere kroz reguralne političke kanale.
Emiru je verovatno bilo jedino važno da - umesto tradicionalnih arapskih sila i američkih saveznika kao što Egipat i Saudijska Arabaija – majušni Katar bude u centru zbivanja, zahvaljujući gigantskoj Al Džaziri.