Autor: Julia Petrovskaja
U brojnim analizama ruskih provladinih medija o globalnoj situaciji uvek se nađe prostor za negativne prognoze i zapaljive ideje u vezi Balkana. U informacijskom ratu, koji od 2014. godine prati sukob Rusije sa Vašingtonom i Briselom, Balkan je postao “meta na prvoj liniji”.
I to nije samo retorička figura, već stav prokremaljskog “think tanka” sa predstavništvom na Balkanu, koji je u jeku krize zatražio snažniji pristup prema regionu, te veće angažovanje Moskve kao humanitarne sile.
U ruskom informativnom prostoru ta “snaga” je pre svega usmerena protiv evroatlantskih integracija na Balkanu, te na stvaranje utiska neminovnog rata i rasparčavanja postojećih država. Najčešća meta propagandnih napora je albanski faktor, koji se prikazuje isključivo kao izvor opasnosti ili “mina odloženog dejstva”.
Inače, broj balkanskih tema kojima se bave ruski mediji je veoma ograničen. Izveštaji o ekonomskom, političkom ili kulturnom životu su retki. S druge strane, čitaocima se redovno nudi priča o Balkanu “na ivici krvavog sukoba”. Ponavljaju se te iste teze i mitovi, dok emocije i fantazije autora često prikrivaju nedostatak činjenica i argumenata.
Vaš browser nepodržava HTML5
Hoće li Rusija priznati Kosovo?
Glavni akcenat svodi se na to da Sjedinjene Države i NATO hoće da “raspale nove ratove” i da izvedu “velikoalbanski scenario”. Tvrdi se kako ideja „Velike Albanije”, koja ima podršku od strane nekih političara u Prištini i Tirani, ugrožava stabilnost celog Balkana i Evrope. U poslednjih nekoliko meseci, navodno nakon direktnog naređenja iz Vašingtona, došlo je do ubrzavanja tih planova. A sve to radi potkopavanja Evropske unije.
Logika nekih stručnjaka prisutnjih u ruskim državnim medijma dovodi do zaključka da su pojedine članice Evropske unije dobro upućene u taj naum Albanaca i upravo zato su podržali nezavisno Kosovo kako bi se ideja „Velike Albanije” realizovala.
Antialbanska retorika nije samo deo narativa vladinih medija i pravoslavno-nacionalističkih resursa, koji često služe kao tribina za najkonzervativnije krugove ruske misli. Taj negativan stil je stalno prisutan u zvaničnim izjavama ruskog Ministarstva inostranih poslova, kao i predstavnika vladajuće Jedinstvene Rusije. Istom retorikom se služi u prestižnim obrazovnim ustanovima.
Recimo, profesorica Moskovskog državnog instituta međunarodnih odnosa (MGIMO) Jelena Ponomarjova smatra Kosovo “enklavom najvećih grehova”. Iako nauka ne poznaje pojam “greh”, on se valjda pretvara u aksiom, ako se radi o promociji ruskih stavova i interesa.
Kada se u Rusiji raspravlja o međunarodnim problemima, “Kosovo” je jedna od najčešćih reči koju ćete čuti na svim nivoima, počevši od predsednika države pa sve do lažnih stručnjaka, koji su ponekad predstavljeni na Balkanu kao ljudi iz okruženja Vladimira Putina.
"Zemlja na kraju geografije", "crna rupa Evrope", "glavni snabdevač džihadističkih ratišta" – to su epiteti kojima se obično opisuje Kosovo u ruskom informativnom prostoru. Akcenat se stavlja na terorizam, trgovinu ljudskim organima, vojnu prošlost poznatih kosovskih političara, te pretnje po srpsko stanovništvo i pravoslavne svetinje.
Izjava prokremaljskog politikologa ili članak u kome stoji reč Kosovo, a da ne stoji reč “pretnja” su faktički nezamisljivi. Za Rusiju pitanje Kosova nije samo deo odnosa sa Srbijom, u kojima Moskva deluje kao branitelj njenog teritorijalnog integriteta, već važan element medijske propagande i konfrontacije Kremlja sa Zapadom.
Vaš browser nepodržava HTML5
Šest godina nezavisnosti Kosova
Ruske vlasti godinama govore da je proglašenje nezavisnosti Kosova potpuno nelegalan čin. S druge strane, predsednik Putin se pozivao 2014. godine na kosovski slučaj kako bi opravdao u javnosti aneksiju ukrajinskog Krima. Pošto je u takvom pristupu Kremlja došlo do elementarnog kršenja logike, vladini mediji su zadnjih godina uložili dosta napora kako bi korigovali tu neugodnu sliku. To naravno ide uz pomoć diplomatije i politikologa, koji koriste isti set argumenata i antialbansku retoriku. U toj priči odluka Rusije o pripajanju Krima je potpuno ispravna, za razliku od kosovskog slučaja.
U isto vreme situacija na Kosovu se servira kao dokaz neuspešne politike Vašingtona i Brisela. Ruska diplomatija ne propušta nijednu priliku za kritiku “zapadnih gazda kriminalno-mafiozne tvorevine”. Dok Ruska pravoslavna crkva, koja se aktivno bori protiv učlanjenja Kosova u UNESCO prikazuje kosovsko društvo kao društvo zasnovano na lažnim mitovima, sklono terorizmu i islamskom fundamentalizmu.
Jedan od promotera pretnje islamskog fundamentalizma na Kosovu je “Fond strateške kulture”, koji pruža “analitičku podršku javnim službama u interesu ruske bezbednosti”. Kao i neke druge organizacije konzervativnog tipa, taj Fond objavljuje najekstremnije stavove u vezi s Balkanom bez valjane argumentacije. Između ostalog, pretnja od stvaranja “Velike Albanije” se posmatra u kontekstu jačanja pozicija islamističkih radikala, podržanih od strane vanregionalnih snaga.
Ta tema je u fokusu tog Fonda već nekoliko godina. U članku pod naslovom “Kosovo kao predstraža borbe za svetski kalifat” objavljenom 2013. godine govorilo se o “opasnom precenjivanju vrednosti u glavama albanskog stanovništva Balkana”.
“Ne može se reći da Evropa nije upoznata sa rastućom pretnjom da će se Kosovo pretvoriti u bazu za izgradnju "Velike Albanije" i evroazijskog kalifata. Međutim, problem je u tome što Zapad ostaje talac sopstvenog kosovskog projekta. Dok Evropljani rešavaju svoje geopolitičke zadatke, Balkan i posebno Kosovo se brzo pretvaraju u najvažnije uporište za svetski kalifat”, tvrdi autor te analize bez ijednog albanskog izvora.
Slične teze objavila je nedavno državna agencija RIA Novosti u svom članku “Balkan postaje novi centar islamizma”. “Balkan koji su pre sto godina smatrali buretom baruta može ponovo da potrese Stari svet. Radikalna propaganda dovela je do toga da je Kosovo postalo stabilan snabdevač militantima takozvane “Islamske države”. Siromašnim porodicama na Kosovu se sistematski isplaćuje novac kako bi njihovi članovi pohađali radikalne propovedi. Ljudi su ovde toliko siromašni da moraju prihvatati i to”, stoji u tom izveštaju bez konkretnih izvora informacija.
Vaš browser nepodržava HTML5
Sever Kosova uzda se u Rusiju
U takvim slučajevima ruski mediji se služe mišljenjem “upućenih analitičara” s Balkana poput “borca sa radikalnom pretnjom” Dževada Galijaševića, kako ga je predstavila agencija RIA Novosti. Galijašević između ostalog navodi da se širenje radikalnog Islama na Balkanu odvija uz saznanje Zapada.
Provladini mediji i politikolozi u Rusiji često opisuju pretnje na Balkanu u kontekstu intervencije NATO-a i politike zapadnih zemalja. Mada percepcija izvora pretnje i uticaja radikalnih elemenata nije uvek ista.
Recimo, list “Rosijskaja gazeta” smatra zapadne vlade “partnerima” komandanata Oslobodilačke vojske Kosova. Tvrdi se kako su oni “zajedno implementirali projekat “Kosovo” radi stvaranja uslova za organizovani kriminal, trgovinu drogom i oružjem, te mobilizaciju militanata za učešće u geopolitički osmišljenim ratovima i rušenje neželjenih režima”. U nekim drugim slučajevima komandanti OVK se prikazuju van zapadne kontrole, te moćnijim od samog NATO-a. “Balkan je na ivici rata za nove granice ... A Haradinaja čak ni NATO neće uspeti da zaustavi”, stoji u komentaru poslovnih novina “Vzgljad”.
Nije teško primetiti kako su se zadnjih meseci talasi antialbanske retorike u ruskim medijima poklapali sa izborima na Kosovu, političkom krizom u Makedoniji, gde se Rusija otvoreno svrstala na stranu Nikole Gruevskog, ili početkom unutarnjeg dijaloga u Srbiji po pitanju Kosova. U komentarima Ministarstva inostranih poslova, “Jedinstvene Rusije” i prokremaljskih medija nema suštinske razlike kada je reč o albanskom faktoru. On se prikazuje kao pretnja u svakom pogledu.
Najtvrđe antialbansko orijentisani su ruski propagandni resursi na samom Balkanu. Među najapsurdnijim su tvrdnje da je Priština u stanju da “izazove haos za nekoliko sati”, te poređenje situacije na Kosovu sa nacističkom okupacijom. Takve priče kruže Balkanom i bez uticaja ruske propagande. Ali, sama činjenica da Rusija izdvaja fondove za glasine i dezinformacije, koje su usmerene na jačanje straha i međuetničke netrpljivosti karakterišu politiku koju Moskva zastupa.
U celoj toj propagandnoj priči ima mesta i za “empatiju” prema svim balkanskim narodima. “Zapadne sile su odgovorne za nasilje, u kome ispaštaju njihovi vlastiti sateliti”, saoseća član rukovodstva “Jedinstvene Rusije” Sergej Željeznjak. Uz osudu politike SAD-a, NATO-a i Evropske Unije on je nedavno pozvao kosovske Srbe da zaustave transformaciju Kosovskih bezbednosnih snaga u Oružane snage Kosova, te da blokiraju proces demarkacije granice sa Crnom Gorom kako bi se sprečio projekat “Velike Albanije”.
Vaš browser nepodržava HTML5
Kosovari na granici: Ne mogu lenjirom povlačiti linije
Interesantna je u tom kontekstu još jedna činjenica. U samoj Rusjiji nema stranih novinara, koji bi izveštavali za medije na albanskom jeziku. U svakom slučaj,u tih novinara nema na spisku ruskog Ministarstva inostranih poslova.
Situaciju u informativnom prostoru za Radio slobodna Evropa komenariše Gennadij Sisojev, dugogodišnji dopisnik moskovskog lista „Kommersant” na Balkanu.
“Sa tačke gledišta ruske strategije na Balkanu, Moskvi bi itekako odgovaralo da predstavi Kosovo ne samo kao destabilizirajući faktor nego i svojevrsnu tempiranu bombu u Evropi. I to iz nekoliko razloga.
Kao prvo, time bi se potvrdila teza Moskve da je Zapad napravio kobnu grešku kad je prvo podržao, a onda priznao nezavisnost Kosova. Kao drugo, Kosovo je jedan od važnijih faktora na Balkanu. Tamošnji Albanci imaju sunarodnike u četiri susedne države - Srbiji, Crnoj Gori, Makedoniji i Albaniji, i ako se Albanci prikažu kao faktor destrukcije, onda je lako napraviti zaključak da su te četiri države Balkana plus samo Kosovo, izvor destabilizacije. Dakle, njima nije mesto niti u NATO, niti u EU, protiv čijeg proširenja se Moskva aktivno zalaže.
U svojoj strategiji prema Kosovu, Moskva očigledno računa na Srbiju i kosovske Srbe. Sa jedne strane, Moskvi bi odgovaralo da ne dođe do normalizacije između Beograda i Prištine na bazi faktičkog priznavanja Kosova. U tom slučaju eurointegracija Srbije pomerila bi se u nedogled, i ona bi se više okrenula prema Rusiji. Sa druge strane, Moskva računa da faktor usporavanja puta samog Kosova ka EU i NATO budu upravo kosovski Srbi. To potvrđuje i nedavna izjava visokog funkcionera “Jedinstvene Rusije” Sergeja Željeznjaka”, smatra Gennadij Sisojev.