Ovih dana obilježena je godišnjica otvaranja Memorijalnog centra Potočari. Ovom prilikom otvorena je multimedijalna čitaonica - Dokumentacioni centar, gdje se mogu pogledati dokumenti i svjedočenja sa devet suđenja u Haškom tribunalu vezanim za događaje u Srebrenici iz jula 1995. godine. Ovo mjesto omogućiće da se pojasne mnogi događaji i umanji praksa negiranja genocida.
Prilikom obilježavanja 11 godina od otvaranja Memorijalnog centra, u zgradi bivše fabrike akumulatora otvoren je Dokumentacioni centar. Tom činu je prisustvovao i Carmel Agiusa, potpredsjednik Haškog tribunala:
„Želio bih da odam počast onima koji su omogućili da se suđenja pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju mogu odvijati i čija su saradnja i pomoć omogućili da se proizvede izuzetan korpus dokumenata i drugih informacija, koji su sada dostupni u novom Dokumentacionom centru agencije Sense. Rad Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju i stvaranje ove važne kolekcije materijala ne bi bili mogući bez neumornih napora i posvećenosti ljudi koji su pomagali u istragama i onih koji su pristupili da svjedoče i na drugi način pomognu pravosudni proces u vezi sa događajima u Srebrenici. Danas bih želio da im odam počast i zahvalim na hrabrosti i doprinosu koji su dali u radu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju u toku proteklih 20 godina, kao i njihovoj privrženosti pravdi“, istakao je Agiusa.
Dokumenti, dokazni materijali i svjedočenja pred Haškim tribunalom vezani za događaje iz Srebrenice pohranjeni su u Kompleksu Memorijalnog centra, ističe Mirko Klarin, direktor agencije Sense.
„Ideja je da iz svega sve onoga što smo u proteklih 20 godina videli pred Haškim tribunalom na devet srebreničkih suđenja napravimo izbor tog materijala i prenesomo tamo gde mu je mesto, znači u Memorijalni centar Potočari, kako bismo ljudima iz ovog regiona i iz ovog kraja, ali i posetiocima pokazali na koji su način događaji iz jula 1995. godine na ovom prostoru istraženi, rekonstruisani i procesuirani na Haškom tribunalu, budući da smo mi sva ta suđenja pratili. Mi ne idemo ništa dalje od toga, mi ne pravimo neke naše posebne istrage itd., nego smo napravili selekciju, po našoj oceni najzanimljivijeg, najvažnijeg dokaznog materijala, što znači svedočenja, snimaka, dokumenata itd“, objašnjava Klarin.
Šuhra Malić izgubila je u genocidu dva sina i dvadesetak članova uže porodice. Projekcija video materijala u novom Dokumentacionom centru ponovo je potresa:
„Neka gledam ne bih li crkla. Meni da je da umrem što prije, hoću da crknem. Ne mogu ovo više. Samoća te ubi. Imaš naroda još živoga, ali sam si. Teško je, gledaj ti samo“, kaže Šuhra.
Hatidža Mehmedović, predsjednica Udruženja „Srebreničke majke“, ističe da je negiranje genocida još jedna nepravda za preživjele žrtve:
„To je nešto bolno, teško, uvredljivo – zato što mi znamo šta se desilo u zaštićenoj zoni. A dobro to znadu i oni koji negiraju genocid. Ako nisu bili direktni učesnici, indirektno su učestvovali u tom. Oni daju podsticaj tome da se mogu počiniti krvaviji, opasniji genocidi i daju podršku i genocidu - a znate da svako zlo proizvodi devet puta više zla. Da bi se dobila pravda trebalo je da se kazni zločinac, da se kazni onaj ko je naređivao i onaj ko je izvršavao i koji je uečstvovao. Međutim, do dan-danas je ostala žrtva kažnjena i bojim se da tako neće ostati i dalje.“
Dug je proces da se iskorijeni negiranje genocida, smatra Mirko Klarin:
„I danas imate ljudi koji negiraju genocid iz Drugog svetskog rata, holokaust itd. Negiranje je verovatno najveći i najteži problem posle svakog teškog zločina. Teško je ljudima da se pomire s onim što se dogodilo, da prihvate svoj deo odgovornosti za to. Ja mislim da je najčešće potrebno na prođu jedna ili dve generacije da bi tek kasnije ljudi postali spremni da se suoče sa sopstvenom prošlošću i sa sopstvenom odgovornošću“, smatra Klarin.