Psiholozi odgovaraju: Kako se nositi s gubitkom najdražih u toku pandemije?

Pandemija korona virusa odnijela je preko tri miliona života širom svijeta. Zbog restriktivnih mjera u većini država drugačija su pravila oko sahrana, a promijenjeni su i običaji u slučaju smrti, porodična okupljanja u mnogim slučajevima smanjena na minimum zbog straha od zaraze, dok u nekim slučajevima članovi porodica preminulih koji žive u različitim državama ne mogu doći na sahranu.

Radio Slobodna Evropa (RSE) je, u saradnji sa psihologinjama Senkom Ćimpo i Miljanom Vorkapić, odgovorila na pitanja koja su naši pratioci postavljali na društvenim mrežama o gubitku najdražih. Evo nekih od njihovih pitanja i odgovora psihologinja.

Pitanje: Molila bih Vas da mi kažete kako krenuti dalje? Izgubila sam tatu prije 18 dana i teško se nosim s tim. Ne mogu funkcionirati.

Vorkapić: Tugovanje je proces. Važno je da razumemo, i vreme je važan faktor u svemu tome. Vreme je ono koje u takvim trenucima prvenstveno sebi treba da damo, jer svako od nas tuguje na različit način. Svako tugovanje ima neke svoje odlike, iako mi pokušavamo to na neki način da uopštimo, ali zavisi od jako mnogo činilaca, počev od toga koliko nam je osoba bila bliska, u kakvom smo kontaktu bili, kakav je bio odnos, na koji način je ta osoba učestvovala u našem životu i mnogo toga.

U onom momentu kada se dogodi gubitak, mi nekako ostajemo bez svega toga i treba nam vreme da to prihvatimo, da razumemo šta se dogodilo, da svoje emocije obradimo.

Ono što jeste neprijatno u svemu tome, da onako bude puno nekih razmišljanja, od toga da li smo neke stvari mogli drugačije uraditi, do toga šta bi se eventualno u budućnosti moglo ili trebalo dogoditi, a da je u vezi sa tom nama bliskom osobom koju smo izgubili.

Takođe, budemo preplavljeni neprijatnim emocijama, iako tugovanje zovemo po tugi, ali to budu i ljutnja, i strahovi i mnoge neke druge neprijatne emocije, krivica itd, koje nama pomažu, koliko god to sad zvučalo nekako paradoksalno, da prihvatimo taj gubitak i da ustvari to sada nešto čega nema ili neko koga nema nađemo način da prosto integrišemo u sebe i da nekim drugim odnosima, ljudima, stvarima popunimo ono što je nama značajno u svakodnevnom funkcionisanju.

Kad je u pitanju takva vrsta gubitka nekog bliskog kao što je otac, to su gubici koji će uvek ostavljati neki emocionalni trag, ali vremenom, kako proces tugovanja bude prolazio, taj emocionalni trag će biti drugačiji, neće biti tako intenzivan i neće biti do te mere neprijatan kako to bude nekako u samom početku.

Tako, ono što bi bio predlog jeste da u svakom slučaju pustite sebe da tugujete, da nemate očekivanja da to sad treba da se desi za ovaj ili onaj vremenski period i da tražite podršku u drugim ljudima, ali ne kroz to da slušate kako su oni prošli, jer svako tugovanje je tugovanje za sebe.

Pročitajte i ovo: BiH dobila call centar za psihološku pomoć u pandemiji

Pitanje: Kako podnijeti gubitak kada proces samog gubitka nije isti kao nekada, sahrane i slično?

Ćimpo: Običaji i rituali nam predstavljaju značajnu podršku u nošenju sa gubitkom bliskih osoba, omogućavaju opraštanje i pozdravljanje, te uglavnom uključuju prisustvo i podršku ljudi iz bliže okoline. U ograničenim ili otežanim okolnostima, kao što je pandemija, značajno se osloniti na ljude iz najužeg kruga, one sa kojima dijelimo životni prostor, ali i povezati se na sada drugačije načine nego uobičajeno.

To nažalost znači da nas širi krug prijatelja i rodbine nakon gubitka voljenih ne može posjetiti u našem domu niti se pridružiti na sahrani, ali sa njima možemo razgovarati telefonski ili putem video poziva, potražiti njihovo prisustvo u teškim trenucima, ali i praktičnu podršku kad god je to moguće. Možemo sa dragim ljudima podijeliti sjećanja o voljenim koje smo izgubili, anegdote po kojima ih pamtimo, načine na koji smo dijelili svakodnevnicu i život.

Pitanje: Sve se desi tako brzo i neočekivano. Kako se nositi sa šokom od svega toga?

Pročitajte i ovo: Kako se sahranjuju preminuli od COVID-19 u Srbiji

Ćimpo: Šok je uobičajena reakcija i prva od pet faza žalovanja, najčešće uključuje nevjericu, zbunjenost i nemir, osjećaj nestvarnosti i bespomoćnosti. U tom periodu je značajna međusobna podrška, prisustvo ljudi koji nam mogu biti od pomoći, počevši od najpraktičnijih stvari i preduzimanja koraka.

Ovu početnu fazu žalovanja usljed gubitka uglavnom karakteriše poricanje, nakon čega slijede ljutnja (zašto se tako moralo desiti i ko je kriv), pogodba ili pregovaranje, uranjanje u tugu zbog gubitka, te prihvatanje onoga što se desilo. Naravno, proces žalovanja je za svakoga potpuno individualan, te ne mora ići kroz tačno određene faze i periode. Najznačajnije je pratiti svoje potrebe, potražiti i prihvatiti podršku i dati sebi prostora i vremena za preradu.

'Ovo je rat bez oružja': Sarajevo još čeka vakcine

Pitanje: Kako sačuvati sebe u slučaju da imate zaražene u porodici ili preminule. Sahrana i običaji posle?

Ćimpo: Pandemija donosi i kontinuirani strah od bolesti i gubitka, te gubitke koji su neprepoznati ili se čine manje važnim ili sporednim u odnosu na gubitak voljenih usljed smrti (gubitak svakodnevnice, nekih uloga, sigurnosti, posla). Značajno je otvoriti prostor za razgovor o tome kako se osjećamo, izraziti zabrinutost, strah, ljutnju, te omogućiti da se o onome što se dešava i osjećanjima u vezi s tim može razgovarati.

Nerijetko članovi porodice jedni druge „čuvaju“ i pošteđuju na načine da ne govore o onome što im je teško što može dodatno otežati situaciju. Pogotovo djeci je značajno da iskuse da je u redu pričati o osjećanjima, jer ako njihovi bližnji pokazuju emocije i nose se sa njima, to i djeci daje dozvolu da budu „slabi“, ljuti, uplašeni.

Pitanje: Lično nisam izgubila člana porodice, ali moja najbolja prijateljica nedavno jeste. To mi je podjednako teško. Interesuje me konkretno kako mogu njoj da pomognem da to podnese i na koje sve načine mogu da joj pružim podršku, sem fizičke prisutnosti?

Pročitajte i ovo: Zašto je visoka stopa smrtnosti od COVID-19 u BiH?

Vorkapić: Ono što jeste negde jako, jako važno, a mi svi to nekako podrazumevamo, ta fizička prisutnost je izuzetno značajna. Kada imamo osobu koja nam je dovoljno bliska da pred njom možemo da pokažemo kako se osećamo, onda sa njom možemo da podelimo i razmišljanja, i te neprijatne emocije koje osećamo, to je više nego dovoljno.

Čak i u terapiji ne postoji rešenje. Kad neko dođe u procesu tugovanja, pogotovo ako je tugovanje skoro počelo, ne postoje rešenja, ne postoje koraci. Postoji prisutnost, postoji empatija, to da smo tu za tu osobu, i ako od svega nešto možemo uraditi, to je ono neko pitanje koje nekako uvek preskačemo, 'Šta mogu da učinim za tebe i šta ti u ovom momentu treba?'.

U redu je komunicirati sa osobom koja tuguje na nivou 'Šta ti treba? Da li treba da samo sedim, da li želiš da učinimo nešto drugačije, pa da se možda na trenutak samo drugačije osećaš? Da li želiš da pričamo o tome ili da zajedno ćutimo?'.

Uvek, ali uvek pitati osobu nekako šta joj treba i na koji način mi zaista možemo da pomognemo.

Ono što je izazovno u takvim situacijama, ja razumem prijateljicu, jeste to što bez obzira što mi nismo nekoga izgubili u tom slučaju, mi osećamo neprijatnost. A kad osećamo neprijatnost, kada osećamo bol ili patnju, mi želimo, kao i bilo koji drugi bol, da zaustavimo što pre. I onda, s te pozicije, mi želimo osobi pored nas da pomognemo, da nekako i ona zaustavi taj bol što pre. E, sad, to nije nešto što će se dogoditi. Naprotiv.

To može da dovede da se druga osoba, koja trenutno aktivno tuguje, da se povuče. Znači, nekako je važno da i mi imamo strpljenja sa nama samima, da budemo u toj neprijatnosti koja se dešava kada neko pored nas tako aktivno tuguje, i da ustvari, zajedno bivstvujući u tome i deleći informacije budemo tu za tu osobu.

Tako da to što je prijateljica samo prisutna, nije 'samo', to je izuzetno značajno, i verujem, i prijateljici, ali i za sam proces tugovanja.

Pitanje: Izgubio sam tatu prošle godine i ne osećam nikakvu tugu zbog brige i izazova u pandemiji koje svakodnevno imam. Imam osećaj da ću u jednom trenutku samo “pući". Kako da se nosim sa tim?

Pročitajte i ovo: Porodice žrtava korone širom svijeta traže pravdu

Vorkapić: To je kompleksno pitanje i to se često dešava. Kada nam se dogodi da izgubimo blisku osobu i ako nemamo možda kapacitet u tom trenutku da se suočimo sa svim tim šta nosi tugovanje, mi to onda nekako pretrpamo sa nekim drugim obavezama, u ovom slučaju brigama oko pandemije.

E, sad, postoje i realni razlozi kada svoje stanje ili emocionalni proces odlažemo zato što postoji prosto nešto čime zaista moramo da se borimo, i onda, kada to prođe, mi puštamo taj proces da se dešava.

Nije mi se činilo da je tako nekako ovaj momak to sročio, u pitanju više mi se čini da je to uradio da se ne bi u datom trenutku suočavao sa gomilom neprijatnosti. Taj njegov utisak da će pući jeste relativno tačan utisak jer se sada nagomilavaju na više mesta neprijatne emocije – brige oko pandemije, strahovi, anksioznost i tugovanje koje se dešava, samo ga možda on ne uvažava na način na koji bi mogao da ga uvaži u tom smislu da pusti proces.

I taj utisak da će pući ja razumem i naravno da je vrlo autentičan. Ono što bi bio predlog jeste da, pošto na mnogo mesta postoje neke neprijatnosti koje oseća i doživljava, prosto pokuša da proceni šta mu je u ovom trenutku najprihvatljivije, s čim bi mogao da se nosi i da jedan od tih procesa pusti da se dešavaju.

Ako to trenutno nije tugovanje, to je u redu, ali onda prosto da se na taj način nekako počne nositi sa pandemijom, da tu umanjuje te brige, da umanjuje te anksioznosti i brige, da nekako razrešava, a ne da gomila neke nove stvari.

To bi bio jedan predlog i nekako moja želja da poručim da je psihoterapija uvek dobro mesto i terapeuti i celokupan taj odnos je jako dobro mesto da možemo onako nefiltrirano da pustimo i brige i strahove i sve te neke emocije, od kojih nekada prosto bežimo, sklanjamo se, možemo da pustimo, jer ljudi koji se bave psihoterapijom su profesionalci koji razumeju te procese i imaju visok prag i tolerancije i kapacitet za izdržavanje te neprijatnosti s kakvima se osoba nosi, jer nekada imamo utisak, za razliku od ovog drugog pitanja, da nemamo ljude oko sebe s kojima bi mogli da podelimo.

Nekada se osećamo usamljeno, a terapeuti su opet ljudi koji znaju kako i na koji način da učestvuju u tim stvarima.

I ako nije terapija, jedan predlog može biti da nekoga bliskog ili nekog u koga ima poverenja, da sa njim momak podeli nešto, opet kažem, od onoga što u ovom trenutku procenjuje da mu je dovoljno prihvatljivo da ga ne preplavi, a da podeli iz tog seta neprijatnih stvari.