Bajram sa svojim najmilijima u Tuzli dočekuje Senija Kadić koja je nedavno proslavila 103. rođendan. U razgovoru za RSE govori o proslavi Kurban-bajrama u svojoj obitelji, ljudima kojima je cijeli život okružena i dobroti zbog koje je svi vole. O Bajramu je još od svojih roditelja naučila da se dočekuje jedino sa velikom radošću, pa je to prenijela i na svoje sinove i kćeri. Poručila je da ljubav među ljudima pobjeđuje svako zlo.
Senija Kadić iz Srebrenice je 1995. godine doselila u Tuzlu, a nedavno je proslavila 103. rođendan. Danas je posebno sretna jer joj u subotu, na Bajram, dolaze njeni najmiliji.
"Bajram ide, večeras se okupati, sutra novo sve obući, pripremiti za djece, kad kad darujem djecu poljube nas u ruku. I iz komšiluka dolaze djeca, darivam im kolače. Obiđu se stariji, pa onda mlađi kasnije. Prelijepo je to."
Cijeli život je, hvali se Senija, bila sretna, a za to su bili zaslužni, kaže, najviše njen muž Atif i desetero njihove djece.
"Brak je bio što ga nije bilo nigdje. Bogatstvo je najbolje dobar brak. I ljubav i poštovanje. Kad su djeca hajirli, nema boljeg bogatstva, kad znaju za roditelje svoje. I poštuju roditelje. U mene je bilo njiha mnogo. Nikad nisu rekli: 'Nećemo.' Otac ih samo uveče nasavjetuje: 'Djeco, vi ste dobri, nemojte u loše društvo, bićete i vi loši. Idi u dobro društvo, bićeš dobar.' Sve njih. I ženskinje i muškinje. Djeca ovako.'Hoćemo, babo, slušame te, babo.' 'Slušajte babu, pa ćete biti dobro.' Ko sluša oca i mater, neće skrenuti s puta."
Na zdravlje se Senija Kadić u 103. godini života uopće ne žali.
"Koje su godine, kažem. Bila sam ogluhla. Oni govore, a ja ha, hu, ja budala, ne čujem, ne mogu da razumijem šta oni govore. I dođoše tri doktora, jedan ide, drugi pregleda, treći veli: 'Uzmi ove kapi.' Rekoh: 'Kad je šta lijepo ja čujem, kad nije ja ne čujem.' Uzela snaha nešto, prišiva dugmad na nešto, a ja ovako sjedim i kažem: 'Je li to ne vidiš da uvučeš konac u iglu?' Kaže: 'Ne vidim.' Ja kažem: 'Daj vamo meni.' Ja jednaput, drugi put, konac ode u iglu. Kaže doktor u Sarajevu: 'Neno, možeši li hodati.' 'Mogu, bogme, noge me moje nose, oči me vode, ruke me hrane.' 'Pa, neno, nema pacijentkinje takve,' kaže mi doktor u Sarajevu."
Osim na Bajram, djeca i unučad dolaze joj i na rođendan.
"Dođe moja porodica sva. Za rođendan. Sin naručio tortu voliku. 'Na stari vakat', rekoh. Nisam slavila rođendana kad sam bila mlada, a danas mi slave. Hvala Bogu, poštuju me i vole me."
Ipak, današnja vremena nimalo joj se ne sviđaju. Prije su se, kaže Senija, ljudi međusobno pomagali i poštovali.
"Neko je imao, neko nije. Bilo je sirotinje, bilo je svašta, ali koji su bogatiji pomagali one koji su siromašniji. Bilo je i u mene sirotinje, u Srebrenici. Bajram dođe, a ja napakujem. Svašta je sine bilo. A danas ima svega, ali nije niko zadovoljan. Pođu - nema šta da obuče. A puni ormari. Prije je bilo jedno operi, drugo osuši i obuci. Nije bilo. Mene uzme ovako huja na ovu omladinu. Ne znaju šta će od robe."
Najviše joj u ovo vrijeme bajramskih blagdana nedostaje Srebrenica.
"Sva je dobra Srebrenica. Ja sam najstarija u Srebrenici. Svi meni prvo dolaze. Ljube nenu u ruku, a ja darivam. A djeci milo. Ja znam šta su djeca. Sva je dobra Srebrenica plahovita. Kaže: 'Srebrenica srebrom opkovana'."
Bajram je u Srebrenici slavila sa svojim prvim susjedima.
"Mi poštovali njihove bozuke, oni poštovali naše bajrame. I tako je bilo. Jedna duša bila. Ali upade neko i zavadi. I rat napravi. Eeee, nije rat brat nikome bio."
Činiti dobro - životna parola je ove dobre majke.
"Svakome želim dobro. Ne mislim zla, nedajbože. Ako mi nije nešto u redu, flaster na usta. Nemoj svašta govoriti. To u mene otac, allahrahmetile, bio učevan: 'Nalij vode u usta, nemoj svašta pričati.' I ja sam tako od oca svog naučila. I svoju djecu uputila. Svi me poštuju, evo gdje sam god bila u komšiluku."