Piše: Karl Šrek, priredio Slobodan Kostić
Dok su proruski sepratisti sa uperenim bajonetima terali zarobljene ukrajinske vojnike da marširaju ulicama Donjcka, masa okupljenih se rugala, vređala i zasipala pogrdnim rečima izmučene zatočenike.
Bio je to prizor koji je šokirao sve, uključujući aktiviste za zaštitu ludskih prava koji su to bez zadrške nazvali kršenjem Ženevske konvencije i normi tretiranja ratnih zarobljenika. Uprkos tome, neki međunarodni pravni stručnjaci još uvek imaju rezervi o tome da li prisilno paradiranje predstavlja ratni zločin, i da li se akteri tog dela mogu izvesti pred sud.
Ova nejasnoća počiva pre svega na kvalifikaciji ukrajinskog konflikta, kaže Dejvid Glejzier, stručnjak za međunarodnog pravo sa Lajola koledža iz Los Anđelesa.
Pravila koja važe u građanskim ratovima propisuju se konvencijama kao zabrane „povreda ličnog dostojanstva“ i „ponižavajućeg i degradirajućeg“ postupanja sa ratnim zarobljenicima. Pravila ratovanja između država nedvosmisleno zabranjuju izlaganje zarobljenika „poniženjima i javnosti“, a što je više nego očigledno moglo da se vidi u postupanju sa ukrajinskim vojnicima na ulicama Donjecka.
„Ukoliko je ovo međunarodni oružani sukob, sve je jasno – to je kršenje Ženevske konvencije“, kaže Glejzier o maršu zarobljenika. „Problem je ukoliko to nije međunarodni konflikt, tada je mnogo teže definisati standarde koji se odnose na ‘ugrožavanje ličnog dostojanstva’, i proceniti da li je dostignut taj nivo“.
Međunarodni komitet Crvenog krsta, garant poštovanja Ženevskih konvencija, ne tretira rat u Ukrajini kao „međunarodni oružani sukob“. S druge strane Kijev i zapadne države optužuju Rusiju da dostavlja oružje i drugu vrstu pomoći pobunjenicima na istoku Ukrajine, što Moskva uporno negira.
Čak i ako bi sukob bio okarakterisan kao rat između Ukrajine i Rusije – i uveden u opticaj pojam „izlaganja javnosti“ ugledni američki profesor prava Majkl Šarf objašnjava da se i tom slučaju vidi razlika između pojedinih ratnih zločina.
„Izlaganje javnosti“ ne nalazi se među teškim povredama Ženevskih konvencija u koje, na primer, spadaju, „planska ubistva“ i „mučenja i nečovečna postupanja“.
„U svakom slučaju to je sigurno nešto što što izaziva zabrinutost, ali nisam sasvim uveren da je to događaj koji bi, na primer mogao izvesti Rusiju pred Međunarodni krivični sud, i zasnovati čitav predmet na tom slučaju“, kaže Šarf o prisilnom maršu ukrajinskih zarobljenika.
Ni Rusija, ni Ukrajina, niti Sjedinjene Američke Države nisu potpisnice sporazuma o Međunarodnom krivičnom sudu (ICC), mada je Kijev prihvatio nadležnost ove institucije za zločine koji su počinjeni na ukrajinskoj teritoriji između 21. novembra 2013. i 22. februara 2014. godine.
Šarf objašnjava da bi Ukrajina morala da podnese novi zahtev ili amandman koji bi se odnosio na poslednje događaje uključujući i prisilni marš zarobljenika u Donjecku, kako bi se njima mogao da se pozabavi Međunarodni krivični sud.
Aktivisti za ljudska prava osudili su marš zarobljenika kao očigledno kršenje Ženevskih konvencija. Prsiljavanje ukrajinskih vojnika da hodaju ulicama spada u „ponižavajući i degradirajući tretman“ na koji se odnosi treći član Ženevskih konvencija, napisala je na svom Tviter nalogu zamenica direktora Hjuman rajts voča Rejčl Denber.
Na sličan način razmišlja i šefica Hjuman rajts voča za Rusiju Tanja Lokšina.
„Takozvana ‘parada zarobljenika’ u Donjecku ne izaziva revolt iz čisto ljudske perspektive, već je reč o sasvim očiglednom kršenju međunarodnog humanitarnog prava“, kaže Lokšina za Radio Slobodna Evropa.
Nacističke i sovjetske parade
Uprkos svemu postoje neki izuzeci za uspešno privođenje licu pravde odgovornih za prisiljavanje zatvorenika da javno paradiraju.
U septembru 1946. godine vojna komisija SAD osudila je nemačkog general-pukovnika Kurta Meclera zbog izlaganja nekoliko stotina američkih i britanskih zarobljenika „aktima nasilja, poniženja i javnosti“, nakon što je naredio da oni marširaju ulicama Rima u januaru 1944. godine.
Prema tvrdnjama optužnice, masa okupljenih ih je gađala raznim predmetima i kamenjem, dok je Meclerova odbrana tvrdila da su im okupljeni dobacivali cveće i cigare. Uz fotografije marša koje su osvanule u italijanskoj štampi stajao je, prema jednom izveštaju Ujedijenih nacija iz 1949. godine, natpis: „Anglo-amerikanci ulaze u Rim... ali u pratnji nemačkih bajoneta“.
Zabrana izlaganja zarobljenika pogledu javnosti, nije doneta da ih samo zaštiti od narušavanja moralnog integriteta, već i od fizičkih povreda. Tokom Drugog svetskog rata zabeleženo je više slučajeva da su ratni zarobljenici umirali nakon kamenovanja ili premlaćivanja tokom sličnih marševa, primećuje Šarf.
„Bilo je nekoliko važnih procesa tokom nirberških suđenja“, nastavlja on. „Nije reč samo o izlaženju u susret nečijoj znatiželji suočavanjem sa konkretnim prizorima, već i zaštiti života ljudi koji su prinuđeni da javno paradiraju“.
Paradiranje u Donjecku predstavlja neku vrstu dalekog eha parade iz 1944. godine kada je sovjetska vlast izvela hiljade namačkih zarobljenika na ulice Moskve, pod pratnjom bajoneta. Nakon toga su teški kamioni sprali ulice vodom što je bio čin simboličkog čiščenja puteva kojim je kročila čizma nemačkih vojnika.
Na sličan način su upotrebljeni i kamioni i tokom ovonedeljnog paradiranja u Donjecku. Tri teška kamiona prala su ulice iza povorke.
Ta simbolika nije promakla jednom od onih koji su snimali taj prizor.
„Bravo“, zapisao je on entuzijastično. „To je suština: nakon njih, očistiti ulice.“