Mada su to s radošću iščekivali, žitelji malog vojvođanskog mesta Šajkaša nisu ugostili Vladimira Putina – on je samo poslao čestitku koju su drugi pročitali, ali su gledali simbolično zavarivanje prve cevi na trasi buduće deonice gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju. Odsustvo ruskog predsednika kompenzovao je srpski državni vrh koji je taj posao označio kao istorijski važan energetski projekat, „ostvarenje srpskog sna“, kako je kazao šef države, veliki dan za Srbiju, Balkan i Evropu, koji će imati tranzit gasa bez bezbednosnih rizika, kako je uveravao predsednik srpske vlade. U toj egzaltaciji sasvim očekivano je zabašuren detalj da je Srbija od svih zemalja koje su sa Rusima u ovaj projekat ušle isposlovala po sebe najštetniji sporazum.
Čak je i ministarka energetike Zorana Mihajlović, ruskoj strani nekako najdalja od energetskog srca jer je verovatno do kraja pokušavala štošta da popravi u korist svoje zemlje, progovorila na ruskom, citirajući famoznu Tolstojevu rečenicu:
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, sve nesrećne su nesrećne na svoj način. Mi u Srbiji ne želimo samo da budemo deo porodice, mi želimo da budemo deo jedne srećne i velike porodice i mislimo to upravo početkom izgradnje ’Južnog toka’ “.
Srpski zvaničnici ističu da će „Južni tok“ Srbiji godišnje donositi 200 miliona evra prihoda od tranzita gasa, ali te pare neće završiti u državnoj kasi nego će ići na otplatu ruskog kredita kojim će gasni put kroz Srbiju biti finansiran, kaže za Radio Slobodna Evropa ekonomski novinar Milan Ćulibrk, koji najpre ukazuje na to da je Srbija najgore isposlovala gasni dil sa Rusijom.
„Srbija je jedina zemlja kroz koju će prolaziti „Južni tok“, a koja nema ravan udeo sa ruskim partnerima u zajedničkoj kompaniji već ima manjinski udeo od 49%. Srbija će za svoj deo posla finansiranja izgradnje gasovoda morati da uzme kredit od ruskih partnera i plaćaće godišnju kamatu od 4,25%, tako da će praktično svi prihodi od taksi koje će se naplaćivati za tranzit gasa odlaziti za vraćanje tog kredita. Bar jedno pet-šest, a možda i sedam godina neće biti prihoda jer će oni ići na otplatu kredita. S druge strane, Srbija svake godine ima manjak u budžetu od oko milijardu i po do dve milijarde evra, tako da drugog načina finansiranja te trase gasovoda nije zapravo ni bilo“, kaže Ćulibrk.
Politički umesto ekonomskih razloga
Da je Srbija od svih zemalja koje su ušle u projekat „Južni tok“ sklopila najnepovoljniji energetski sporazum sa Rusijom, s obzirom da su sve one sa ruskim „Gaspromom“ u bar „fifti-fifti“ vlasništvu, ukazuje i ekonomista Mlađen Kovačević, ali dodaje da je sad kasno da se liju suze nad lošom politikom koja je rezultirala lošom ekonomijom:
„To je trebalo pitati prethodne vlade koje su zaključile taj sporazum, a isto važi i za pitanje učešća ruskog partnera u NIS-u. To je pitanje na koje najbolji odgovor mogu dati oni koji su prihvatili takav aranžman“.
Milan Ćulibrk podseća na to kada su i zašto postavljeni stubovi ovakvog rusko-srpskog energetskog sporazuma.
„Čini mi se da su stubovi tog energetskog sporazuma postavljani još 2008. godine, pred parlamentarne i predsedničke izbore. Dobrim delom je taj sporazum posledica političkih a ne čisto ekonomskih razloga. Svi su se tada utrkivali da idu u Moskvu da se slikaju sa Putinom i Medvedevom, računajući da će im to doneti naklonost većeg broja birača. Uz to, to je bilo vreme kada se računalo na veću podršku Rusije za rešavanje statusa Kosova i u takvom jednom ambijentu pristalo se na sporazum da se većinski paket NIS-a proda za 400 miliona evra i da se dogovori ovaj gasni aranžman“, kaže Ćulibrk.
Početkom 2008. godine, u vreme premijerovanja Vojislava Koštunice, lidera nacionalističke Demokratske stranke Srbije, u pregrejanoj atmosferi pregovora o Kosovu, naivno se računalo na moć ruskog veta i ruske podrške. Zauzvrat je učinjen ekonomski sunovratan posao: da bi se Srbija našla na trasi gasovoda „Južni tok“, pristala je da ruskoj strani proda 51% akcija svog najvrednijeg srpskog monopolističkog preduzeća - Naftne industrije Srbije.
NIS je Gaspromnjeftu, ćerki-firmi ruskog Gazproma, prodat ispod realne vrednosti, po ceni od samo 400 miliona evra, uz obavezu investicija kupca od 500 miliona. Sve je to urađeno bez tendera, direktnom nagodbom. Većinski paket akcija NIS-a prodat je po toj ceni uprkos tome što je taj udeo pre prodaje procenjivan na iznos koji se kreće između 600 miliona i milijarde i sto hiljada evra. O tom kupoprodajnom ugovoru do njegovog potpisivanja srpska javnost nije ništa znala. Ali, nije prodat samo NIS, Rusima je predato i upravljanje celokupnim prirodnim rezervama nafte i gasa u Srbiji koje su procenjene na čak sedam milijardi evra, a na to pravo eksploatacije ukupnih srpskih rezervi nafte i gasa Gazprom plaća rentu od samo tri odsto, iako se u svetu ta naknada kreće od 10 do čak više 30 posto zarade na iskorišćenim rezervama.
Čitava Evropa je zavisna od ruskog gasa i njenih gasnih koridora jer drugih i nema. Konkurentski gasovod „Nabuko“ je zbog turbulencija sa Iranom, ranih i kasnijih, nekako zamro ili, što bi Rusi rekli, ostao samo bumažnij patok, papirnati tok. I najjača evropska ekonomska sila, Nemačka, učlanjena je u ruski „Severni tok“, a gasovod „Južni tok“ prolaziće i kroz Bugarsku, Mađarsku, Sloveniju, Italiju. Od svih tih država, međutim, jedino je Srbija prodala svoje naftno preduzeće ispod cene i predala Gazpromu pravo da bezmalo badava crpi njene resurse nafte i gasa. Bila je to očigledno cena koja je za prethodne garniture vlasti bila niža od cene njihove vere da će uz rusku pomoć sprečiti gubljenje Kosova. Već tada izgubljenog. I aktuelni premijer Ivica Dačić upire prstom na Zapad. Kaže da je Srbiju približio Rusiji, ali dodaje da tradicionalno bliski odnosi sa Rusijom neće uticati na nastojanje Srbije da uđe u EU.
Čak je i ministarka energetike Zorana Mihajlović, ruskoj strani nekako najdalja od energetskog srca jer je verovatno do kraja pokušavala štošta da popravi u korist svoje zemlje, progovorila na ruskom, citirajući famoznu Tolstojevu rečenicu:
„Sve srećne porodice liče jedna na drugu, sve nesrećne su nesrećne na svoj način. Mi u Srbiji ne želimo samo da budemo deo porodice, mi želimo da budemo deo jedne srećne i velike porodice i mislimo to upravo početkom izgradnje ’Južnog toka’ “.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić na ceremoniji povodom početka radova na gasovodu "Južni tok" kroz Srbiju, 24. novembar 2013.
Nosilac posla gradnje deonice gasovoda „Južni tok“ kroz Srbiju je zajedničko rusko-srpsko preduzeće "Južni tok Srbija", u kojem je udeo srpskog vlasnika "Srbijagasa" 49, a ruskog "Gazproma" 51 odsto. To preduzeće je osnovano još 2009. godine u Švajcarskoj, dakle, na off-shore destinaciji, pa se opravdano u javnosti postavlja pitanje da li će država Srbija moći da kontroliše svoj udeo u njemu.Srpski zvaničnici ističu da će „Južni tok“ Srbiji godišnje donositi 200 miliona evra prihoda od tranzita gasa, ali te pare neće završiti u državnoj kasi nego će ići na otplatu ruskog kredita kojim će gasni put kroz Srbiju biti finansiran, kaže za Radio Slobodna Evropa ekonomski novinar Milan Ćulibrk, koji najpre ukazuje na to da je Srbija najgore isposlovala gasni dil sa Rusijom.
„Srbija je jedina zemlja kroz koju će prolaziti „Južni tok“, a koja nema ravan udeo sa ruskim partnerima u zajedničkoj kompaniji već ima manjinski udeo od 49%. Srbija će za svoj deo posla finansiranja izgradnje gasovoda morati da uzme kredit od ruskih partnera i plaćaće godišnju kamatu od 4,25%, tako da će praktično svi prihodi od taksi koje će se naplaćivati za tranzit gasa odlaziti za vraćanje tog kredita. Bar jedno pet-šest, a možda i sedam godina neće biti prihoda jer će oni ići na otplatu kredita. S druge strane, Srbija svake godine ima manjak u budžetu od oko milijardu i po do dve milijarde evra, tako da drugog načina finansiranja te trase gasovoda nije zapravo ni bilo“, kaže Ćulibrk.
Politički umesto ekonomskih razloga
Da je Srbija od svih zemalja koje su ušle u projekat „Južni tok“ sklopila najnepovoljniji energetski sporazum sa Rusijom, s obzirom da su sve one sa ruskim „Gaspromom“ u bar „fifti-fifti“ vlasništvu, ukazuje i ekonomista Mlađen Kovačević, ali dodaje da je sad kasno da se liju suze nad lošom politikom koja je rezultirala lošom ekonomijom:
„To je trebalo pitati prethodne vlade koje su zaključile taj sporazum, a isto važi i za pitanje učešća ruskog partnera u NIS-u. To je pitanje na koje najbolji odgovor mogu dati oni koji su prihvatili takav aranžman“.
Milan Ćulibrk podseća na to kada su i zašto postavljeni stubovi ovakvog rusko-srpskog energetskog sporazuma.
Početkom 2008. godine, u vreme premijerovanja Vojislava Koštunice, lidera nacionalističke Demokratske stranke Srbije, u pregrejanoj atmosferi pregovora o Kosovu, naivno se računalo na moć ruskog veta i ruske podrške. Zauzvrat je učinjen ekonomski sunovratan posao: da bi se Srbija našla na trasi gasovoda „Južni tok“, pristala je da ruskoj strani proda 51% akcija svog najvrednijeg srpskog monopolističkog preduzeća - Naftne industrije Srbije.
NIS je Gaspromnjeftu, ćerki-firmi ruskog Gazproma, prodat ispod realne vrednosti, po ceni od samo 400 miliona evra, uz obavezu investicija kupca od 500 miliona. Sve je to urađeno bez tendera, direktnom nagodbom. Većinski paket akcija NIS-a prodat je po toj ceni uprkos tome što je taj udeo pre prodaje procenjivan na iznos koji se kreće između 600 miliona i milijarde i sto hiljada evra. O tom kupoprodajnom ugovoru do njegovog potpisivanja srpska javnost nije ništa znala. Ali, nije prodat samo NIS, Rusima je predato i upravljanje celokupnim prirodnim rezervama nafte i gasa u Srbiji koje su procenjene na čak sedam milijardi evra, a na to pravo eksploatacije ukupnih srpskih rezervi nafte i gasa Gazprom plaća rentu od samo tri odsto, iako se u svetu ta naknada kreće od 10 do čak više 30 posto zarade na iskorišćenim rezervama.
Čitava Evropa je zavisna od ruskog gasa i njenih gasnih koridora jer drugih i nema. Konkurentski gasovod „Nabuko“ je zbog turbulencija sa Iranom, ranih i kasnijih, nekako zamro ili, što bi Rusi rekli, ostao samo bumažnij patok, papirnati tok. I najjača evropska ekonomska sila, Nemačka, učlanjena je u ruski „Severni tok“, a gasovod „Južni tok“ prolaziće i kroz Bugarsku, Mađarsku, Sloveniju, Italiju. Od svih tih država, međutim, jedino je Srbija prodala svoje naftno preduzeće ispod cene i predala Gazpromu pravo da bezmalo badava crpi njene resurse nafte i gasa. Bila je to očigledno cena koja je za prethodne garniture vlasti bila niža od cene njihove vere da će uz rusku pomoć sprečiti gubljenje Kosova. Već tada izgubljenog. I aktuelni premijer Ivica Dačić upire prstom na Zapad. Kaže da je Srbiju približio Rusiji, ali dodaje da tradicionalno bliski odnosi sa Rusijom neće uticati na nastojanje Srbije da uđe u EU.