Nije bilo lako odabrati sedam najboljih predstava u regionu za 17. Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu koji je počeo 8.novembra. Ekonomska kriza istanjila je kvalitet i kvantitet pozorišne produkcije.
Selektor festivala Bojan Munjin, pozorišni kritičar iz Zagreba, osnovnim razlogom krize pozorišta vidi u sveopštoj krizi i ljudskoj iscrpljenosti, te je izbor predstava za ovogodišnji festival u Užicu tematski nazvao “Izveštajem iz jeftinog života”.
“To je jednostavno evidentna činjenica u trenutku krize na vrhuncu. Ako u beogradskim kazalištima isključuju struju zato što nemaju da plate troškove, ako je u Hrvatskoj 350.000 nezaposlenih na četiri miliona stanovnika, onda je jasno da i u kulturi koja je u svim ovim društvima na zadnjem mjestu, ima menja predstava i u tom smislu imate manji izbor da pravite neku kvalitetu, a depresija je pratilac svega toga.”
Kriza pozorišta je u celoj Evropi. U regionu malo je kvalitetnih, zahtevnih, više je komercijalnih predstava kaže emeritus Svetozar Rapajić, srpski reditelj, predsednik Stručnog žirija ovgodišnjeg festivala u Užicu.
“Imamo prvu situaciju koja se tiče obima, znači da se sve manje i manje predstava i premijera radi u institucionalnim kućama, a da se sve više rade manje zahtevne predstave, predstave koje će možda biti jeftinije za realizaciju, to su predstave koje su komercijalne prirode, predstave čija je svrha komercijalna, a ne umetnička.”
“Istorija je pokazala da novac nije presudna stvar za opstanak pozorišta, mislim da institucionalna pozorišta moraju menjati svoje modele, da se suviše oslanjamo na državu koja je pokazala manjak interesovanja za opstanak pozorišne umetnosti,jer je pozorišna publika jedna manjina koja nema nikakvu važnost u političkom piaru. Dakle, niko nema politički interes da pozorište opstaje. Mislim da pozorište kao i mnogo puta do sada mora samo o sebi početi da vodi brigu., da krene putem kakave- takve produkcijske nezavisnosti.”
Slabu pozorišnu produkciju uzrokovala je ekonomska kriza, ali i pojava novih medija, mladi ne dolaze u pozorište, kaže Hazim Begagić, glumac i Viši asistent na Akademiji dramskih umetnosti u Tuzli.
“Evidento je da postoji kriza u pozorišnoj produkciji u regionu u obimu, ali čini mi se da to utiče i na samu umjetničku i estetsku kvalitetu projekata. I u Bosni i Hercegovini se naravno suočavamo sa krizom tetara, teatra kao medija . ali i sa apsolutnom dominacijom novih medija koji su sve prisutniji u životima mladih ljudi koji praktično ne stvaraju tu vrstu kulturnih navika, koje smo mi svojevremeno imali priliku kroz organozivane posjete u ovim zajednicama gdje smo imali teatre da zapravo stvaramo.”
Loša pozorišna produkcija u regionu nema mnogo veze sa ekonomijom, mišljenja je profesor i scenograf Radivoje Dinulović.
“Mislim da to nema mnogo veze sa ekonomijom. Čini mi se da nikada u pozorišu produkcija nije imala mnogo veze sa finansijama i da smo zaista imali možda ponajbolje rezultate onda kada je to bila druga linija razvoja i drugačiji način mišljenja, nego onaj koji je vezan za produkciju u smislu materijalne baze produkcijske. Mislim da bi pozorište zaista moralo da razvija onu svoju ulogu koja je bazična: ona je socijalna društvena, ideološka, sigurno ne da pravi visoku zabavu koristeći velike budžete. Nekako mislim da mi kao društvo i sredina nemamo više snage za banalnosti, za stvari koje se rade tek da bi bile uradjene , za produkciju zato što smo dužni nekoj opštini, ili ministarstvu da izvedemo baš četiri pozorišna projekta.”
Agata Juniku, naučna radnica, asistentkinja na Odseku za dramaturgiju Akademije dramske umetnosti u Zagrebu je optimista, smatra da sve ima svoje cikluse.
“Meni se čini da život pozorišne umetsnoti ima neke svoje cikluse i valove, ima lošijih godina, ima boljih. Ja ne bih bila pesimistična u tom smislu. Ako se dogode tri - četri dobre predstave, onda je to dobar rezultat. Tako je i u mnogo bogatijim zemljama.”
Na festivalu užička publika ima prilku da vidi crnogosrku predstavu “Ribarske svađe”, sarajevsku “Sumnja”, dve beogradske predstave “Zoran Djindjić” i “Dramu o Mirjani i ovima oko nje”, užičku “Buđenje proleća” zagrebačku “Sa druge strane” i budvanski “Višnjik”. Festival se završava 15. novembra dodelom ardaliona za najbolju predstavu režiju, tekst, glumu. Ovogodišnji festival odvija se pod motom “Ovaj život ne vredi puno, ali ništa ne vredi kao ovaj život”, rečenicom Andrea Malroa.
Selektor festivala Bojan Munjin, pozorišni kritičar iz Zagreba, osnovnim razlogom krize pozorišta vidi u sveopštoj krizi i ljudskoj iscrpljenosti, te je izbor predstava za ovogodišnji festival u Užicu tematski nazvao “Izveštajem iz jeftinog života”.
“To je jednostavno evidentna činjenica u trenutku krize na vrhuncu. Ako u beogradskim kazalištima isključuju struju zato što nemaju da plate troškove, ako je u Hrvatskoj 350.000 nezaposlenih na četiri miliona stanovnika, onda je jasno da i u kulturi koja je u svim ovim društvima na zadnjem mjestu, ima menja predstava i u tom smislu imate manji izbor da pravite neku kvalitetu, a depresija je pratilac svega toga.”
Kriza pozorišta je u celoj Evropi. U regionu malo je kvalitetnih, zahtevnih, više je komercijalnih predstava kaže emeritus Svetozar Rapajić, srpski reditelj, predsednik Stručnog žirija ovgodišnjeg festivala u Užicu.
“Imamo prvu situaciju koja se tiče obima, znači da se sve manje i manje predstava i premijera radi u institucionalnim kućama, a da se sve više rade manje zahtevne predstave, predstave koje će možda biti jeftinije za realizaciju, to su predstave koje su komercijalne prirode, predstave čija je svrha komercijalna, a ne umetnička.”
Scena iz predstave "Zoran Đinđić"
Institucionalna pozorišta moraju menjati model rada, država nema mnogo interesa za dobre pozorišne predstave, smatra profesor Nebojša Romčević, dramski pisac iz Beograda.“Istorija je pokazala da novac nije presudna stvar za opstanak pozorišta, mislim da institucionalna pozorišta moraju menjati svoje modele, da se suviše oslanjamo na državu koja je pokazala manjak interesovanja za opstanak pozorišne umetnosti,jer je pozorišna publika jedna manjina koja nema nikakvu važnost u političkom piaru. Dakle, niko nema politički interes da pozorište opstaje. Mislim da pozorište kao i mnogo puta do sada mora samo o sebi početi da vodi brigu., da krene putem kakave- takve produkcijske nezavisnosti.”
Slabu pozorišnu produkciju uzrokovala je ekonomska kriza, ali i pojava novih medija, mladi ne dolaze u pozorište, kaže Hazim Begagić, glumac i Viši asistent na Akademiji dramskih umetnosti u Tuzli.
“Evidento je da postoji kriza u pozorišnoj produkciji u regionu u obimu, ali čini mi se da to utiče i na samu umjetničku i estetsku kvalitetu projekata. I u Bosni i Hercegovini se naravno suočavamo sa krizom tetara, teatra kao medija . ali i sa apsolutnom dominacijom novih medija koji su sve prisutniji u životima mladih ljudi koji praktično ne stvaraju tu vrstu kulturnih navika, koje smo mi svojevremeno imali priliku kroz organozivane posjete u ovim zajednicama gdje smo imali teatre da zapravo stvaramo.”
Loša pozorišna produkcija u regionu nema mnogo veze sa ekonomijom, mišljenja je profesor i scenograf Radivoje Dinulović.
“Mislim da to nema mnogo veze sa ekonomijom. Čini mi se da nikada u pozorišu produkcija nije imala mnogo veze sa finansijama i da smo zaista imali možda ponajbolje rezultate onda kada je to bila druga linija razvoja i drugačiji način mišljenja, nego onaj koji je vezan za produkciju u smislu materijalne baze produkcijske. Mislim da bi pozorište zaista moralo da razvija onu svoju ulogu koja je bazična: ona je socijalna društvena, ideološka, sigurno ne da pravi visoku zabavu koristeći velike budžete. Nekako mislim da mi kao društvo i sredina nemamo više snage za banalnosti, za stvari koje se rade tek da bi bile uradjene , za produkciju zato što smo dužni nekoj opštini, ili ministarstvu da izvedemo baš četiri pozorišna projekta.”
Agata Juniku, naučna radnica, asistentkinja na Odseku za dramaturgiju Akademije dramske umetnosti u Zagrebu je optimista, smatra da sve ima svoje cikluse.
“Meni se čini da život pozorišne umetsnoti ima neke svoje cikluse i valove, ima lošijih godina, ima boljih. Ja ne bih bila pesimistična u tom smislu. Ako se dogode tri - četri dobre predstave, onda je to dobar rezultat. Tako je i u mnogo bogatijim zemljama.”
Na festivalu užička publika ima prilku da vidi crnogosrku predstavu “Ribarske svađe”, sarajevsku “Sumnja”, dve beogradske predstave “Zoran Djindjić” i “Dramu o Mirjani i ovima oko nje”, užičku “Buđenje proleća” zagrebačku “Sa druge strane” i budvanski “Višnjik”. Festival se završava 15. novembra dodelom ardaliona za najbolju predstavu režiju, tekst, glumu. Ovogodišnji festival odvija se pod motom “Ovaj život ne vredi puno, ali ništa ne vredi kao ovaj život”, rečenicom Andrea Malroa.