Srbi i Albanci: kako odmrznuti odnose

Omer Karabeg: Koje je u ovom trenutku dominantno osećanje u odnosima Srba i Albanaca?

Ivo Visković: Ja nisam bio na Kosovu duže vremena, ali po onome što vidim očito je prisutan jedan osećaj trijumfalizma koji je relativno shvatljiv za ovaj trenutak. Sa druge strane, u Srbiji je izrazita potištenost i ogroman osećaj nepravde.

Škeljzen Malići: Gospodin Visković je rekao da su osećanja dijametralno različita, da je Srbija razočaran i šokirana, dok na Kosovu vlada trijumfalizam. Ja ne bih rekao da je to trijumfalizam, nego normalno osećanje radosti. To je nešto što se je dugo očekivalo. Srbija je praktično 1999. godine izgubila kontrolu nad Kosovom i sad, kada je to ozvaničeno, naravno da postoji velika radost. Nije to trijumfalizam i nema nikakvog revanšizma. Naprotiv, pokušavaju se uspostaviti takvi odnosi koji će postepeno omogućiti da se Srbi integrišu u novu kosovsku državu.

Ivo Visković: Očito je da je sada jedna strana dobila praktično sve što je tražila, dok je druga izgubila sve. I u takvim situacijama posve je logično da oni koji dobiju osećaju ne samo radost nego i više od toga. Možda je trijumfalizam preteška reč, ja ne insistiram na njoj, ali, s druge strane, u Srbiji je zaista ogromno razočaranje i potištenost, jer se smatra da je nepravdeno svako rešenje i ja se s tim u velikoj meri slažem, u kojem jedna strana gubi sve.

Škeljzen Malići: Pa, ne bih rekao da je baš tako. Problem statusa je trebalo nekako rešiti, inače bi ostao nerešen u nedogled ako bismo išli po logici da svaka strana treba da dobije po nešto. U tom slučaju bi jedina realna ili moguća kompenzacija za Srbiju bila podela Kosova, ali to međunarodni faktor nije hteo. Arbitri, koji su odlučivali o statusu Kosova, smatrali su da je ovo jedino moguće i najpragmatičnije rešenje za kosovski problem. Sva druga rešenja bi ostavila region u nerešenom statusu. Mislim da je to bilo više pragmatično rešenje nego što su međunarodni faktori hteli da nagrade Albance, a da kazne Srbe.

Ivo Visković: Ja sam dosta izučavao i druge slučajeve teritorijalnih sporova. Obično to traje mnogo duže nego što je to bilo u slučaju Kosova i traži se bar nekakav simboličan ustupak gubitničkoj strani. Uzmimo slučaj Trsta. Tu se dugo pregovaralo, od kraja Drugog svetskog rata sve do 1954. godine, i na kraju se ipak izišlo u susret Italiji, a ona je imala sličan zahtev koji ima Srbija u ovom času. Jugoslavija nije formalno dobila teritoriju, nego su je i jedna i druga strana dobile na takozvanu civilnu upravu. To je bio ustupak Italiji upravo zato što je Italiji u tom trenutku, kao i Srbiji danas, bilo teško da prihvati potpuno osamostaljenje i gubitak suvereniteta. A onda vremenom Italija i tadašnja Jugoslavija su same to rešile. U ovom slučaju, nažalost, postupilo se drugačije, verovatno iz želje da se brzo postigne nekakva stabilnost. To je, međutim, proizvelo dubok osećaj povređenosti kod srpskog naroda. Nadam da se on neće ispoljiti kao neka vrsta revanšizma, ali se bojim da će taj osećaj nepravde dugo, dugo izazivati probleme u odnosima Srba i Albanaca.

Omer Karabeg: Gospodine Malići, da li su Albanci bili iznenađeni ovako oštrim reakacijama iz Beograda i Srbije s obzirom da su smatrali da je nezavisnost Kosova manje- više gotova stvar?

Škeljzen Malići: Mogu da kažem samo svoje lično mišljenje. Ja sam dosta iznenađen zato što znam da zvanična Srbija fingira ovo veliko nezadovoljstvo, jer, kada razgovarate u četiri oka, svima je manje-više jasno da je Kosovo izgubljeno. Mislim da je to više stvar retorike, borbe za vlast u Srbiji nego što stvarno postoji uverenje da se Kosovo ponovo može da se vrati pod kontrolu srpske vlasti. Mislim to je potpuna iluzija.

Omer Karabeg: Mislite li vi, gospodine Viskoviću, da u Srbiji postoji uverenje da se Kosovo može vratiti?

Ivo Visković: Mislim da ta opcija nije ni bila u igri nijednog trenutka. Naime, niko u Srbiji, a ja sam imao prilike da razgovaram i sa ljudima iz pregovaračkog tima koji su kreirali politiku Srbije po tom pitanju, nije pomišljao da zaista vrati Kosovo pod kontrolu Srbije. I mislim da je i moj kolega profesor Samardžić, koji je predvodio pregovarački tim, tu bio više nego izričit. Ideja je bila da se očuvaju spoljni simboli suverenosti Srbije i koliko je moguće prava srpskog življa na Kosovu, dok je Albancima ponuđeno daleko više od bilo kakvog oblika autonomije. Jer ono što je ponuđeno na pregovorima u Beču bilo je daleko više nego što je, na primer, Ugarska imala u Austro-Ugarskoj imperiji, a taj tip države poznat je kao realna unija. Znači, Albancima je bilo ponuđeno mnogo više od realne unije, samo što na srpskoj strani nije bilo dovoljno hrabrosti da se to nazove pravim imenom da bi se pokušao postići neki kompromis, nego se uporno insistiralo na terminu autonomija, što albanskoj strani apsolutno nije bilo prihvatljivo. Ovako nema ni simboličnih ustupaka srpskoj strani i to je ono što mi se čini da izaziva najveći revolt, odnosno osećaj da se prema Srbima postupilo apsolutno nepravdeno. Ja mogu shvatiti da gospodin Malići to doživljava drugačije i da mu se čini da je to prazna retorika. Ali verujte mi, kod običnog građanina, kod prosečnog Srbina, zaista se radi o dubokim osećanjima. Ko to ne vidi, jako greši.

Škeljzen Malići: U pitanju je mit o Kosovu koji je srpska propaganda godinama gradila. Otuda to osećanje da Kosovo nikada neće biti napušteno, da nikada ne treba priznati Kosovo i tako dalje. To su nerealne opcije. Ja mislim da polovična rešenja, to formalno čuvanje srpske suverenosti koje pominje gospodin Visković, ne bi u ovom slučaju ništa donelo ni Srbiji, a ni Kosovu, ni regionu. Ovo je evropska teritorija i Evropa nije mogla dopustiti da se tu stalno valja nekakva kriza, održava nekakvo polustanje. Zbog toga, ne samo Kosovo i Srbija, nego i ceo region nazaduje već više od 20-25 godina. To je bila operacija, a operacija je uvek bolna. To je na neki način i kompenazčija za neke druge propuste koje je Zapad učinio, recimo, u Bosni. Ni tamo nije trebalo dopusti da se Bosna etnički podeli, ali je dopušteno. Ovo je neka vrsta kazne za Srbiju za ono što je radila 90-tih godina.

Ivo Visković: Ja bih volio da gospodin Malići bude malo precizniji kada kaže da je to kazna za Srbiju. To je kazna za režim koji je tada vladao Srbijom, jer, to se usuđujem reći pošto sam svedok onoga što se zbivalo, značajan broj običnih građana nije podržavao politiku Miloševićevog režima. I u tom smislu postoji, čini mi se, kod današnjih političara u Srbiji osećaj ljutnje zbog toga što je demokratska vlast, koja u Srbiji objektivno postoji u ovome trenutku, kažnjena za nešto što je radio Milošević.

Škeljzen Malići: Mislim da ipak postoji neka vrsta kontinuiteta između Miloševićeve vlasti i dela onoga što gospodin Visković naziva demokratskom vlašću u Srbiji. Mislim da su se i Koštunica i radikali i većina stranaka u Srbiji opredelili da nastave Miloševićevu politiku drugim sredstvima. Mislim da je glavni problem u tome što Srbija nije imala nikakvu ponudu. Ona je je uporno branila kompromis koji je 1999. godine bio napravljen sa Miloševićem, jer je Rezolucija 1244 bila ustupak Miloševiću i Srbiji. Međutim, realna situacija je bila takva da je srpski suvrenitet na Kosovu bio suspendovan. A što se tiče tvrdnje gospodina Viskovića da Srbi nisu imali nikakve kompenzacije, pa ceo Ahtisarijev plan je na tome zasnovan, 95 posto njegovog sadržaja odnosi se upravo na to kako da se srpska manjina zaštiti na Kosovu.

Ivo Visković: Gospodin Malići je na početku pomenuo mogućnost podele kao jedine realne kompenzacije za Srbiju. Ja znam da podela može izazvati domino efekat i da je to na neki način otvaranje Pandorine kutije, ali, verujte, i ovo rešenje koje je sada nametnuto otvorilo je Pandorinu kutiju. To se vidi po reakcijama i u Evropi i u svetu. Svi znaju da ovaj slučaj neće ostati presedan, ma koliko se državnici trudili da nas uvere da će to biti tako. A što se tiče prava Srba na Kosovu, ja mislim da to što je predviđeno Ahtisarijevim planom aposlutno ne spada u bilo kakve ustupke. To je nešto što mora da se obežbedi svakoj manjini. A, kad večh govorimo o tome, uzmimo pitanje Albanaca na jugu Srbije. Albanci na jugu Srbije su danas u drugačijoj situaciji nego su bili Albanci na Kosovu 90-tih godina. To pokazuje da nije tačna tvrdnja da sadašnja vlast u Srbiji nastavlja Miloševićevu politiku. Kriza na jugu Srbije 2001. godine rešena je potpuno drugim pristupom od onoga koji je primenjivao Milošević - u saradnji, traženjem kompromisa, izlaženjem u susret nekim zahtevima Albanaca. Mislim da je tada vlast u Srbiji pokazala međunarodnoj zajednici, pa i samim Albancima da se može kompromisno i sporazumno tražiti rešenje. Nažalost, kosovski slučaj je rešavan silom.

Škeljzen Malići: Pa, ja mislim da i u Preševskoj dolini postoji kombinacija sile i nekih demokratskih mera. Situacija nije baš toliko idealna. Tamo je pojačano prisustvo i vojnih i drugih efektiva. Mislim da to je nešto što je još uvek u procesu i nije rešeno.

Ivo Visković: Postoji veliko nepoverenje između albanske i srpske zajednice na Kosovu. Strašno je to kada neko ne želi da ide kod doktora druge nacionalnosti, o policajcima i sudijama da i ne govorimo, ali ljudi me ubeđuju da je to zaista posledica realnog stanja. U takvoj situaciji ljudi poput mene, koji su zaista dugo, dugo zagovarali multietničnost, su se obeshrabrili i ja sam na kraju prihvatio realnost, jer mislim da čovek protiv realnosti ne sme da ide. Zbog toga je neka vrsta autonomije, decentralizacije, nekakvog upravljanja sopstvenim, svakodnevnim životom minimum koji se može očekivati. Ja to ne vidim kao ustupak Srbima.

Škeljzen Malići: Kad je reč o nepoverenje srpske manjine tu ima i više od normalnog straha. To je neka vrsta, ja bih to tako nazvao, indukovanog rasizma. Ima Srba koji idu u kosovske zdravstvene institucije, oni su, naravno, u manjini, i ne dešava im se ništa. Nema više problema ni sa slobodom kretanja. Problem je u tome što su kosovski Srbi zatočenici Beograda i ideje koja se stalno propagira - da Kosovo treba i mora da ostane deo Srbije. Zbog toga se održavaju paralelne institucije plaćane iz Beograda. Ima puno ljudi na terenu koji rade ne samo protiv nezavisnosti Kosova nego i protiv saradnje s Albancima, protiv učešća Srba u kosovskim institucijama, protiv njihovog učešća na kosovskim izborima. Ja ne smatram da je to nešto što će trajati večno, ali treba da prođe vreme da bi se to promeilo.

Omer Karabeg: Pomenuli ste veliko nepoverenje između Albanaca i Srba. Da li u ovom trenutku postoje ikakvi kontakti između Srba i Albanaca?

Ivo Visković: Koliko ja znam, postoje ekonomski, poslovni kontakti, trguje se, prodaje se roba, Srbija više prodaje Kosovu, ali i obrnuto. Pretpostavljam da postoje i ljudski kontakti. Nisu baš sve veze - porodične, privatne, kumovske - prekinute. Ne verujem da je moguć totalni prekid odnosa, ali, koliko ja znam, zvanična komunikacija ne postoji. Ne postoji čak ni među intelektualcima, uključujući i vrlo liberalne intelektualce u Srbiji koji su 90-tih godina pokušavali da uspostave veze sa poznanicima i prijateljima među Albancima na Kosovu. U ovom trenutku čini mi se da je sve zamrlo. Situacija je takva da mislim da jedno vreme ozbiljnih veza neće biti, a čini mi se da objektivno i ne može sve dok se emocije ne stišaju i dok se i na jednoj i na drugoj strani ne počne mnogo racionalnije razmišljati i ponašati nego je to slučaj u ovom trenutku.

Omer Karabeg: Gospodine Malići, vidite li vi neke kontakte u ovom trenutku između Srba i Albanaca?

Škeljzen Malići: Pa ima mnogo kontakata. Naravno nisu intenzivni, ali ima mnogo kontakata, stalnih, na raznim nivoima, ne samo ekonomskim. Što se tiče ekonomkih odnosa, stvar je jasna. Srbija nije htela, niti je mogla da napravi ekonomski bojkot, zato što bi sebe oštetila. Zbog toga sam ja i rekao da u ovom sadašnjem ponašanju srpskih političara prema Kosovu ima mnogo retorike. Ja retko idem u Srbiju, bio sam dva-tri puta posle 1999. godine, ali skoro svaki dan imam kontakte sa ljudima iz Srbije, ne samo sa novinarima nego i aktivistima civilnog društva. Inače, što se tiče Kosova, problem je u tome što Srbi još uvek ne prihvataju status manjine. Oni su pod kontrolom Beograda, bojkotuju realnost, ne učestvuju u kosovskim institucijama, ne žele da se integrišu u kosovsko društvo. Ne možete ih silom naterati da to učine. Ima nekakvih manjih poteza i od strane nove vlade, od Hašima Tačija. On stalno kontaktira Srbe, one koji žele da žive na Kosovu. To izgleda kao propaganda, ali mislim da ipak pokazuje želju nove kosovske vlasti da popravi odnose sa Srbima i da im pruži garancije da se osećaju sigurnim na Kosovu.

Ivo Visković: Ljudi u Srbiji su jako zabrinuti šta će se dogoditi Srbima na Kosovu, jer je ono što im se događalo nakon 1999. godine, a bilo je i primera osvete najgore vrste, stvorilo osećaj da oni nisu bezbedni. Ukoliko bi se bilo kome od Srba dogodilo neko zlo, ukoliko bi došlo do bilo kakvog otvorenog revanšizma prema njima, ili bilo kakve vrste maltretiranja, da ne kažem ubistava kakvih je bilo u prošlosti, to bi izazvalo strašan gnev u Srbiji i moglo bi imati nesagledive posledice. Ja nemam vlastite informacije i ne mogu protivrečiti gospodinu Malićiju sopstvenim iskustvom, ali sudeći preme medijima situacija za Srbe na Kosovu nije baš tako sjajna. Ljudi moraju imati elementarne uslove za normalan život, od lične bezbednosti, prava na rad do prava na slobodnog izražavanja svoje kulture i vere. Mislim da je to jedini način da se počne polako izgrađivati međusobno poverenje, Ukoliko se to bude događalo na Kosovu, onda će tenzije početi polako da popuštaju. Bude li suprotnih primera, bojim se da će situacija biti vrlo napeta i da može doći i do nekontrolisanih izliva revanšizma.

Omer Karabeg: Gospodine Malići, da li mislite da su Srbi u ovom trenutku bezbedni na Kosovu i da ne mogu postati žrtve nasilja?

Škeljzen Malići: Oni se ne osećaju bezbednim, ali ja mislim da postoje uslovi da se vrlo brzo uspostave mnogo bolji odnosi, ukoliko oni pokažu želju da se integrišu u kosovsko društvo. Kad se govori o incidentima, bilo je primera revanšizma i u Srbiji - bojkot albanskih pekara i tako dalje. Ako na takvim slučajevima budemo gradili politiku, to nigde neće voditi. To je prošlost, to je Miloševićeva politika, to je nešto što smo videli. Srbi na Kosovu imaju dve vrste garancija. Najpre to su garancije kosovskih institucija koje su i same sarađivale na Ahtisarijevom planu, to je bio dosta bolan proces, nije išlo bez otpora i još uvek ima otpora na Kosovu prema Ashtisarijevom planu. Druga vrsta garancije je ona koju pružaju međunarodne institucije koje će ostati na Kosovu - KFOR, EULEKS i OSCE. Ali i kosovski Srbi treba da prihvate novu realnost. Ako budu i dalje slušali Beograd, i to uglavnom ekstremni Beograd - znate da su kosovski Srbi uvek u ogromnoj većini glasali za Miloševića i radikale - to će biti ozbiljan problem. Ne možete samo optuživati Albance da ne žele da prihvate srpsku manjinu, pitanje je da li i srpska manjina uopšte želi da bude manjina i da živi s Albancima na Kosovu.

Ivo Visković: Ovo što je gospodin Malići rekao zapravo ukazuje da problem postoji, jer čim međunarodni predstavnici moraju da vam garantuju bezbednost i kontrolišu ispunjavanje vaših prava na nekoj teritoriji, očito je da odnosi nisu normalni. Niko ne može isključiti da ekstremisti i na jednoj i na drugoj strani neće izazivati probleme, neće praviti ekcese, uključujući i ovo revanšističko ponašanje prema pekarama i poslastičarnicama u Srbiji, pri čemu veliki broj ljudi i ne razlikuje Gorance od Albanaca, ali je jako je bitno što su vlasti u Srbiji odgovorile na to jednim principijelnim stavom. Potez gradonačelnika Sombora koji je sa svojim saradnicima otišao da doručkuje u pekaru koju pokušavaju da bojkotuju, pa i ponašanje komšija koji su nastavili da kupuju hleb je nešto što daje nadu. Čini mi se da toga ima manje na Kosovu, bar ja ne vidim drugačije primere. A poznato je da atmosferu u takvim okolnostima kreira vlast. Bitno je da postoji vlast koja će vas zaštiti. U Srbiji postoji osećaj da kosovske vlasti ne čine dovoljno na otkrivanju i kažnjavanju krivaca.

Škeljzen Malići: Kosovska vlast nije do sada postojala u punom smislu reči, dakle kao suverena vlast koja jedina odlučuje. Mi tek od 17. februara imamo odgovornu vladu.

Omer Karabeg: Gospodine Viskoviću, postoji li u Srbiji strah od novog rata oko Kosova?

Ivo Visković: U ovom trenutku ne. Ali me iznenadilo da se jedan broj ljudi, koje cenim i poštujem kao misleće ljude, boji da bi bilo kakva revanšistička politika prema Srbima na Kosovu mogla dovesti do nekontrolisanih izliva besa, naravno ne do rata u smislu borbe vojnih formacija, ali do nekakvog gerilskog rata dobrovoljaca, paravojski i nešto slično. I mislim da to nije potpuno isključeno.

Omer Karabeg: Gospodine Malići, postoji li na Kosovu strah od novog rata?

Škeljzen Malići: Ne više, ne postoji. Dok je tu NATO, ne postoji realna opasnost da izbije rat. Može biti incidenata, može biti krize manjeg opsega, postoji strah da bi se nešto moglo desiti u severnom delu Mitrovice, ali objektivno isključen je nekakav veći konflikt ne samo na Kosovu nego i na prostorima bivše Jugoslavije. Možda u nekoj daljoj budućnosti, ali u narednih 10, 15 i više godina tako nešto ne treba očekivati.

Omer Karabeg: Može li se očekivati da će vremenom doći do postepenog odmrzavanja odnosa između Kosova i Srbije, ili će Kosovo i Srbija još dugo, dugo vremena ostati dve neprijateljske države?

Ivo Visković: Ja mislim da je odnos u ovom trenutku takav da ne možemo računati na razvoj normalnih odnosa, mada naravno u Srbiji niko neće prihvatiti da se radi o odnosu dve neprijateljske države s obzirom da se negira državnost Kosova. Ja mislim da se lako može desiti nešto slično onome što se događalo nakon podele Nemačke. Naime, kancelar Savezne Republike Nemačke, koja je u svom ustavu nije priznavala tu podelu, svake je godine, podnoseći izveštaj u Bundestagu o stanju nacije, podnosio i vrlo detaljan izveštaj o stanju društva, privrede, društvenih delatnosti i tako dalje u Demokratskoj Republici Nemačkoj. Čini mi se da se tako nešto može nazreti u Srbiji i da će to trajati jako dugo. Verujem da će do normalizacije odnosa dolaziti na ljudskom planu, ali mislim da još dugo, dugo vremena neće u Srbiji sazreti shvatanje da bi trebalo priznati Kosovo kao državu i uspostaviti klasične međudržavne odnose. Srbija će se boriti za svoj stav, za svoje pravo svim demokratskim sredstima koja joj budu na raspolaganju, bez vojne sile, ali to će trajati jako dugo. Realnost postojanja Kosova neće se lako prihvatiti.

Škeljzen Malići: Mnogo zavisi od toga kako će se razvijati odnosi u samoj Srbiji. Tamo trenutno postoji sukob između proevropskih i antievropskih snaga, iako izgleda da je to sukob oko Kosova. Ja ne znam kakav će biti ishod narednih izbora, ali, ako Srbija želi u Evropu, a većina evropskih država je priznala Kosovo, ona mora na neki način, makar i prećutno, da prihvati nezavisnost Kosova. Možda će izvesno vreme to biti takozvana double track politika, politika na dva koloseka - da se zvanično ne priznaje nezvisnost Kosova, da se drže zaleđeni odnosi, ali da se preko procesa evropske integracije za nekih za pet, šest, sedam, osam godina Srbija pomiri sa postojećim stanjem i da onda zajedno u nekom trenutku postanemo deo Evropske unije.

Omer Karabeg: I na kraju, možete li se zamisliti trenutak kada će Priština i Beograd razmeniti ambasadore?

Ivo Visković: Pa, teoretski može, naravno, ali mislim da će još mnogo, mnogo vode proteći Dunavom dok se to dogodi.

Škeljzen Malići: Ja sam optimista. Nećemo na to čekati baš tako dugo. Možda će se u narednih 10 godina situacija radikalno promeniti i može doći, ako ne do razmene ambasadora, onda do nečeg sličnog.