Gošća je Jasna Šakota, doktorka filozofije. Donedavno je radila na Filozofskom fakultetu, ali je izgubila posao. Sve što vredi na tom fakultetu, stalo je uz nju i protivi se njenom otpuštanju.
ŠAKOTA: Nisam htela da se prijavim na konkurs koji nije odgovarao mojim kvalifikacijama. Dojučerašnji dekan Filozofskog fakulteta, profesor Aleksandar Kostić, je samoinicijativno, bez odluke Nastavno-naučnog i izbornog veća, raspisao konkurs za asistenta, koji ide ispod mojih kvalifikacija, mada godinama već čekam na to. Doktor sam nauka, imam dve knjige iza sebe, desetak studija, neke su objavljene u inostranstvu. Sve to su neke kvalifikacije preko kojih se nije smelo ovih šest godina prelaziti.
Na fakultetu nije postojalo dovoljno energije da se Odeljenje za filozofiju ubedi u to da postupi po Zakonu i Statutu. Onda je bez Veća dekan doneo odluku da raspiše konkurs za asistenta. I pre te njegove odluke sam obavestila Veće da se na takav konkurs neću prijaviti jer je ispod mojih kvalifikacija. To je bilo sasvim dovoljno da nova dekanica, koja je stupila na to mesto 1. oktobra, već 2. oktobra potpiše moj otkaz.
ŠAKOTA: Nisam skroz bezgrešna osoba. Vrlo sam otvorena i jako se uporno i žilavo borim protiv lažnih autoriteta. To nije prihvatljivo, niti simpatično, ni u jednoj sredini kada je Srbija u pitanju, a mislim da je tako i u svetu. Nije lako sa osobama koje stalno nešto zanovetaju, koje stalno primećuju neke nepravilnosti. Kada su te nepravilnosti stručne prirode, onda sigurno da dotaknu sujetu drugih ljudi. Kada imate tako uistinu fanatičnu osobu, zaljubljenu u svoju profesiju, onda ona ne može da privuče sentimente studenta, bar ne one jeftine sentimente. Činjenica je da su me najbolji studenti duboko poštovali, a neki čak i voleli.
ŠAKOTA: Već godinu dana nisam u kontaktu sa studentima jer sam zbog neregularnog produžavanja procedure od strane bivšeg dekana Filozofskog fakulteta izgubila zvanje. Nisam mogla da držim nastavu. Godinu dana sam odvojena od svojih studenata, ali pratim te događaje.
Ne spadam u one koji bi rekli da su studenti uvek u pravu. Meni se taj stav ne dopada, ali ovi protesti nisu bili vezani samo za plaćanje školarine, već i za prenošenje ispita, ona nekadašnja mogućnost koju su studenti imali, dok nije na snagu stupila Bolonja. Podržala bih studente samo zato što sam protiv Bolonjske deklaracije. Protiv sam načina na koji je ta Bolonjska deklaracija shvaćena u Srbiji i protiv sam načina na koji je ona iskorišćena na mnogim fakultetima, pa tako i na Filozofskom fakultetu. Duboko sam se protivila izmenama planova i programa, jednom lošem skraćivanju literature, jedom lošom ponudom koja se daje studentima. Ovakvi fakulteti, kakvi su danas, daju ponudu koja je do te mere loša, da ne možete tražiti od studenta ni jedna jedini dinar da plati za ono što mu se daje.
ŠAKOTA: I jedna i druga stvar su na snazi. Bolonjski program, sam po sebi, nije dobar, zato što sužava mogućnost visokog obrazovanja. On ima i neke svoje dobre strane, ali je očigledno da sužavanjem ponude, koju dajete studentima, ne možete dobiti ono što ste tobože hteli, a to je kontinuitet i ne kampanjski rad među studentima. Sada imamo to iskustvo i znamo da je to isto iskustvo loše i u Hrvatskoj. I tamo se studenti bune, ali se bune i profesori.
Nešto mi tu nismo dobro uradili, čim nismo dobili onu posledicu koju smo čekali, gledajući kako je to u Evropi, zbog koje smo primenili Bolonjsku deklaraciju. Ponuda je loša jednim delom jer je sama Bolonjska deklaracija loša, a drugim delom jer su kriterijumi na osnovu kojih se već duži niz godina primaju ljudi na fakultet ispod svakog nivoa. I zato je postojala nada na Univerzitetu u Beogradu u nove kriterijume, da će ti kriteriji dovesti do toga da se digne nivo obrazovanja onih koji podučavaju.
ŠAKOTA: Nismo mi bili naivni. Mislim da su naivni bili oni koji su se dograbili vlasti nakon Miloševića.
ŠAKOTA: Obrazložiću zašto. Pre svega je bio naivan Zoran Đinđić. Mi, građani Srbije, smo ga iz te naivnosti i izgubili. Veronauka u školama je bilo jedno popuštanje od sterane Zorana Đinđića. Naivno je mislio da će usisavanjem u svoj politički profil, onoga što je nudio Koštunica, koji mu je ipak bio rival, on mirno, tiho i lepo rešavati stvari, čak i da će imati kontrolu nad samom crkvom time što će dopustiti veronauku u školama. Pokazalo se da je bio naivan. To se tako ovde ne može raditi. Zato su posledice loše.
Ta njegova naivnost imala je i svoju simpatičnu stranu. On nije onakav čovek kakvim ga vrlo često ljudi zamišljaju. On jeste bio brz i hitar, ali mnogi mu pripisuju da je bio vrlo hladan i trezven. Nije, on je bio prilično strastven čovek, a to znam jer znam kako se bavio filozofijom. Dovoljno vam je pogledati njegov prevod Načela Jezuita, pa da vidite kako je vrlo strastveno, vrlo ozbiljno i požrtvovano radio i na tim stvarima.
Ali u politici, iz svoje naivnosti, pravio je greške, samo isključivo iz naivnosti, a ne iz pragmatizma. Kada je Đinđić bio pragmatičan, onda je to bilo i valjano. Njegova pragmatika je bila dobra. Ali onda, kada je bio naivan, izrodile su se neke greške.
Ovi novi, koji su ga nasledili, oni nemaju naivnosti, to su ljudi koji koriste sve što se da iskoristiti i koji su u tom pogledu ne razlikuju od ranije vlasti.
ŠAKOTA: Jeste. Koja vlast pa nije željna i jednog i drugog? Svaka sigurno, ali kada imate dobro uređenu državu i institucije, onda ovakve niske strasti ne mogu da se zadovolje tako lako.
ŠAKOTA: Pretpostavljam da će se ta priča rešiti negativno po očekivanja državnih vlasti, ali s druge strane mislim da je to bio iznuđen potez od strane Srbije jer pokazuje da im je stalo do Kosova, pa čak i ako ne veruju u to da će bilo šta time dobiti. Oni moraju tu sliku da puste pred građane Srbije jer bi sve drugo ličilo na odustajanje.
Imam jednu odbojnost prema tom pokušaju da se pred građanima Srbije pokažete drugačijim nego što jeste. Ako znate da će te izgubiti jednu stvar, a pokušavate da predstavite pred drugima da intenzivno na toj stvari radite i to da bi ste je dobili, a ne da bi ste ostavili određeni utisak, onda mi se to ne sviđa.
ŠAKOTA: Apsolutno, to je slanje slike. Ta slika vezana za Jeremića se šalje i unutra i napolje, i građanima Srbije i svetu, koji treba da pomisli kako su kod nas vrlo mladi, vrlo hitri ljudi na vlasti, koji ne beže od rada, koji vole da rade, tek oženjeni, čak ni svoje bračne dužnosti ne mogu da stignu da ispune koliko im je stalo do njihove države i rada.
ŠAKOTA: Da, apsolutno.
ŠAKOTA: Postoji nešto što se zove kvarež. Godinama se građani Srbije kvare. To se moralo pokazati čim je država oslabila, a jeste oslabila odlaskom Miloševića. Ponovo se mora napraviti država nakon odlaska Miloševića. Sve institucije moraju ponovo da se prave. To vlast, koja je došla, nije uradila. Imamo potpuno klimave institucije u kojima ljudska kvarež, koja se pojavila u Srbiji, kao što se u svakoj zemlji nakon rata, nakon gubitka kontakta sa svetom, nakon te zatvorenosti u kojoj smo bili, mora pojaviti. Da imamo jake institucije, sa korupcijom bi smo lako izlazili na kraj. Ljudska kvarež ne bi mogla da cveta ovako kako cveta kod nas.
ŠAKOTA: Građani Srbije nisu navikli da putuju. Trebaće proći jako mnogo godina da se oni naviknu na to da idu van zemlje, i to ne preko turističke agencije na putovanje koje traje po pet dana, da agencija obavi sve što već obavlja, nego da zaista putuju tamo gde hoćete, da gledaju ono što oni želite i da to ne traje svega pet dana. Nije nedostatak para u pitanju. Ne verujem u to da građani Srbije nemaju pare. Sada će doći i ti jeftini letovi. Mislim da je problem odsustvo svake navike, a samim tim i želje da se izađe van granica Srbije.
ŠAKOTA: Građani Srbije ne vole što su sada prepušteni sami sebi, odnosno vlastitoj slobodi. Biti slobodan je jako teško. Sigurna sam da iz ličnog iskustva znate koliko je teško odlučivati o sebi i koliko je teško biti odgovoran za sebe i za svoje postupke.
ŠAKOTA: Zemlja koja je prošla kroz ono kroz šta smo mi prošli i koja još uvek kroz to prolazi, kroz beznađe, kroz mržnju, kroz zavist, teško mi je da nađem reči kojima bih opisala ono kroz šta su građani Srbije prošli, u takvoj jednoj situaciji ne možemo očekivati da građani budu željni izlaska iz ove zemlje. Nemojmo zaboraviti da vlada jedan paranoični odnos prema svetu među mnogima koji žive u ovoj zemlji. Pogledajte komentare, utakmice, šta god, gde god zagrebete, vidite jedan paranoičan odnos - on će meni ovo, pa ja zato tamo neću da idem.
Koliko nas odlazi u Dalmaciju tokom leta? Ja odlazim. Moj muže je Dalmatinac Hrvat i mi tamo imamo kuću. Mi smo odlazili i dok je još prštalo. Koliko nas se usuđuje da tamo ode? Na Hvar, koliko znam, dolazi Lepa Brena. Ona to sebi može da dopusti jer zna da je jedna estradna umetnica koju niko tamo neće ugrožavati.
ŠAKOTA: Naravno da neće. Građani Srbije nisu morali uzimati vizu da bi otišli na Jadransko more, pa opet nisu odlazili.
RSE: Zašto ste izgubili posao?
ŠAKOTA: Nisam htela da se prijavim na konkurs koji nije odgovarao mojim kvalifikacijama. Dojučerašnji dekan Filozofskog fakulteta, profesor Aleksandar Kostić, je samoinicijativno, bez odluke Nastavno-naučnog i izbornog veća, raspisao konkurs za asistenta, koji ide ispod mojih kvalifikacija, mada godinama već čekam na to. Doktor sam nauka, imam dve knjige iza sebe, desetak studija, neke su objavljene u inostranstvu. Sve to su neke kvalifikacije preko kojih se nije smelo ovih šest godina prelaziti. Na fakultetu nije postojalo dovoljno energije da se Odeljenje za filozofiju ubedi u to da postupi po Zakonu i Statutu. Onda je bez Veća dekan doneo odluku da raspiše konkurs za asistenta. I pre te njegove odluke sam obavestila Veće da se na takav konkurs neću prijaviti jer je ispod mojih kvalifikacija. To je bilo sasvim dovoljno da nova dekanica, koja je stupila na to mesto 1. oktobra, već 2. oktobra potpiše moj otkaz.
RSE: Da li neko stoji iza toga što ste dobili otkaz, neka ljubomora, zavist, konkurencija?
ŠAKOTA: Nisam skroz bezgrešna osoba. Vrlo sam otvorena i jako se uporno i žilavo borim protiv lažnih autoriteta. To nije prihvatljivo, niti simpatično, ni u jednoj sredini kada je Srbija u pitanju, a mislim da je tako i u svetu. Nije lako sa osobama koje stalno nešto zanovetaju, koje stalno primećuju neke nepravilnosti. Kada su te nepravilnosti stručne prirode, onda sigurno da dotaknu sujetu drugih ljudi. Kada imate tako uistinu fanatičnu osobu, zaljubljenu u svoju profesiju, onda ona ne može da privuče sentimente studenta, bar ne one jeftine sentimente. Činjenica je da su me najbolji studenti duboko poštovali, a neki čak i voleli.
RSE: Sada su bili studentski protesti. Obzirom da ste donedavno bili u kontaktu sa studentima, da li su u pravu studenti što protestuju, ili ne?
ŠAKOTA: Već godinu dana nisam u kontaktu sa studentima jer sam zbog neregularnog produžavanja procedure od strane bivšeg dekana Filozofskog fakulteta izgubila zvanje. Nisam mogla da držim nastavu. Godinu dana sam odvojena od svojih studenata, ali pratim te događaje.Nisam skroz bezgrešna osoba. Vrlo sam otvorena i jako se uporno i žilavo borim protiv lažnih autoriteta.
Ne spadam u one koji bi rekli da su studenti uvek u pravu. Meni se taj stav ne dopada, ali ovi protesti nisu bili vezani samo za plaćanje školarine, već i za prenošenje ispita, ona nekadašnja mogućnost koju su studenti imali, dok nije na snagu stupila Bolonja. Podržala bih studente samo zato što sam protiv Bolonjske deklaracije. Protiv sam načina na koji je ta Bolonjska deklaracija shvaćena u Srbiji i protiv sam načina na koji je ona iskorišćena na mnogim fakultetima, pa tako i na Filozofskom fakultetu. Duboko sam se protivila izmenama planova i programa, jednom lošem skraćivanju literature, jedom lošom ponudom koja se daje studentima. Ovakvi fakulteti, kakvi su danas, daju ponudu koja je do te mere loša, da ne možete tražiti od studenta ni jedna jedini dinar da plati za ono što mu se daje.
RSE: Da li je u pitanju loša primena ili je loš bolonjski program?
ŠAKOTA: I jedna i druga stvar su na snazi. Bolonjski program, sam po sebi, nije dobar, zato što sužava mogućnost visokog obrazovanja. On ima i neke svoje dobre strane, ali je očigledno da sužavanjem ponude, koju dajete studentima, ne možete dobiti ono što ste tobože hteli, a to je kontinuitet i ne kampanjski rad među studentima. Sada imamo to iskustvo i znamo da je to isto iskustvo loše i u Hrvatskoj. I tamo se studenti bune, ali se bune i profesori. Nešto mi tu nismo dobro uradili, čim nismo dobili onu posledicu koju smo čekali, gledajući kako je to u Evropi, zbog koje smo primenili Bolonjsku deklaraciju. Ponuda je loša jednim delom jer je sama Bolonjska deklaracija loša, a drugim delom jer su kriterijumi na osnovu kojih se već duži niz godina primaju ljudi na fakultet ispod svakog nivoa. I zato je postojala nada na Univerzitetu u Beogradu u nove kriterijume, da će ti kriteriji dovesti do toga da se digne nivo obrazovanja onih koji podučavaju.
RSE: Sećam se vas iz Miloševićevog vremena. Čini mi se da nije bilo ni jednog protesta, ni jednog sastanka u Beogradskom krugu gde niste bili prisutni. Kako danas, iz ove perspektive, gledate na sve to? Da li smo tada bili naivni? Da li smo imali prevelika očekivanja? Ili je ovo moralo tako da se desi?
ŠAKOTA: Nismo mi bili naivni. Mislim da su naivni bili oni koji su se dograbili vlasti nakon Miloševića.
RSE: Oni su se okoristili, nisu bili naivni.
ŠAKOTA: Obrazložiću zašto. Pre svega je bio naivan Zoran Đinđić. Mi, građani Srbije, smo ga iz te naivnosti i izgubili. Veronauka u školama je bilo jedno popuštanje od sterane Zorana Đinđića. Naivno je mislio da će usisavanjem u svoj politički profil, onoga što je nudio Koštunica, koji mu je ipak bio rival, on mirno, tiho i lepo rešavati stvari, čak i da će imati kontrolu nad samom crkvom time što će dopustiti veronauku u školama. Pokazalo se da je bio naivan. To se tako ovde ne može raditi. Zato su posledice loše. Ta njegova naivnost imala je i svoju simpatičnu stranu. On nije onakav čovek kakvim ga vrlo često ljudi zamišljaju. On jeste bio brz i hitar, ali mnogi mu pripisuju da je bio vrlo hladan i trezven. Nije, on je bio prilično strastven čovek, a to znam jer znam kako se bavio filozofijom. Dovoljno vam je pogledati njegov prevod Načela Jezuita, pa da vidite kako je vrlo strastveno, vrlo ozbiljno i požrtvovano radio i na tim stvarima.
Ali u politici, iz svoje naivnosti, pravio je greške, samo isključivo iz naivnosti, a ne iz pragmatizma. Kada je Đinđić bio pragmatičan, onda je to bilo i valjano. Njegova pragmatika je bila dobra. Ali onda, kada je bio naivan, izrodile su se neke greške.
Ovi novi, koji su ga nasledili, oni nemaju naivnosti, to su ljudi koji koriste sve što se da iskoristiti i koji su u tom pogledu ne razlikuju od ranije vlasti.
RSE: Jedan čovek je rekao da je ova nova vlast željna para i željna vlasti.
ŠAKOTA: Jeste. Koja vlast pa nije željna i jednog i drugog? Svaka sigurno, ali kada imate dobro uređenu državu i institucije, onda ovakve niske strasti ne mogu da se zadovolje tako lako.
RSE: Sada se rešava šta će biti sa Kosovom. U Holandiji se skupio svet sa svih strana Zemljine kugle. Sada će da se vidi ko je za to da Kosovo ostane kakvo jeste, a ko je za to da se ne prizna njegovo odvajanje. Kakvo to vama izgleda? Da li je to uzaludna priča unapred?
ŠAKOTA: Pretpostavljam da će se ta priča rešiti negativno po očekivanja državnih vlasti, ali s druge strane mislim da je to bio iznuđen potez od strane Srbije jer pokazuje da im je stalo do Kosova, pa čak i ako ne veruju u to da će bilo šta time dobiti. Oni moraju tu sliku da puste pred građane Srbije jer bi sve drugo ličilo na odustajanje. Postoji nešto što se zove kvarež. Godinama se građani Srbije kvare.
Imam jednu odbojnost prema tom pokušaju da se pred građanima Srbije pokažete drugačijim nego što jeste. Ako znate da će te izgubiti jednu stvar, a pokušavate da predstavite pred drugima da intenzivno na toj stvari radite i to da bi ste je dobili, a ne da bi ste ostavili određeni utisak, onda mi se to ne sviđa.
RSE: Da li u to svrstavate i ovo što ministar inostranih poslova, Vuk Jeremić, ne izlazi iz aviona, lobira po celom svetu? Da li i to spada u taj kontekst?
ŠAKOTA: Apsolutno, to je slanje slike. Ta slika vezana za Jeremića se šalje i unutra i napolje, i građanima Srbije i svetu, koji treba da pomisli kako su kod nas vrlo mladi, vrlo hitri ljudi na vlasti, koji ne beže od rada, koji vole da rade, tek oženjeni, čak ni svoje bračne dužnosti ne mogu da stignu da ispune koliko im je stalo do njihove države i rada.
RSE: Čitajući samo štampu, ne zalazeći dalje, dosta smo korumpirana zemlja. Da li ste to očekivali?
ŠAKOTA: Da, apsolutno.
RSE: Zašto?
ŠAKOTA: Postoji nešto što se zove kvarež. Godinama se građani Srbije kvare. To se moralo pokazati čim je država oslabila, a jeste oslabila odlaskom Miloševića. Ponovo se mora napraviti država nakon odlaska Miloševića. Sve institucije moraju ponovo da se prave. To vlast, koja je došla, nije uradila. Imamo potpuno klimave institucije u kojima ljudska kvarež, koja se pojavila u Srbiji, kao što se u svakoj zemlji nakon rata, nakon gubitka kontakta sa svetom, nakon te zatvorenosti u kojoj smo bili, mora pojaviti. Da imamo jake institucije, sa korupcijom bi smo lako izlazili na kraj. Ljudska kvarež ne bi mogla da cveta ovako kako cveta kod nas.
RSE: Vize se ukidaju 19. decembra. Kako na to gledate? Neki građani kažu da im je to svejedno jer ionako nemaju para.
ŠAKOTA: Građani Srbije nisu navikli da putuju. Trebaće proći jako mnogo godina da se oni naviknu na to da idu van zemlje, i to ne preko turističke agencije na putovanje koje traje po pet dana, da agencija obavi sve što već obavlja, nego da zaista putuju tamo gde hoćete, da gledaju ono što oni želite i da to ne traje svega pet dana. Nije nedostatak para u pitanju. Ne verujem u to da građani Srbije nemaju pare. Sada će doći i ti jeftini letovi. Mislim da je problem odsustvo svake navike, a samim tim i želje da se izađe van granica Srbije.
RSE: Niko ne pominje da smo do sada bili izolovani. Sada smo slobodni da putujemo. Niko ne pominje to osećanje slobode kretanja.
ŠAKOTA: Građani Srbije ne vole što su sada prepušteni sami sebi, odnosno vlastitoj slobodi. Biti slobodan je jako teško. Sigurna sam da iz ličnog iskustva znate koliko je teško odlučivati o sebi i koliko je teško biti odgovoran za sebe i za svoje postupke.
RSE: Da li je to jedna opšta karakteristika nas Srba?
ŠAKOTA: Zemlja koja je prošla kroz ono kroz šta smo mi prošli i koja još uvek kroz to prolazi, kroz beznađe, kroz mržnju, kroz zavist, teško mi je da nađem reči kojima bih opisala ono kroz šta su građani Srbije prošli, u takvoj jednoj situaciji ne možemo očekivati da građani budu željni izlaska iz ove zemlje. Nemojmo zaboraviti da vlada jedan paranoični odnos prema svetu među mnogima koji žive u ovoj zemlji. Pogledajte komentare, utakmice, šta god, gde god zagrebete, vidite jedan paranoičan odnos - on će meni ovo, pa ja zato tamo neću da idem. Koliko nas odlazi u Dalmaciju tokom leta? Ja odlazim. Moj muže je Dalmatinac Hrvat i mi tamo imamo kuću. Mi smo odlazili i dok je još prštalo. Koliko nas se usuđuje da tamo ode? Na Hvar, koliko znam, dolazi Lepa Brena. Ona to sebi može da dopusti jer zna da je jedna estradna umetnica koju niko tamo neće ugrožavati.