Piše: Stanislava Igrutinović
Knjiga "Sarajevska princeza" doktora Ediba Jaganjca koji je, radeći kao vojni hirurg u sarajevskoj Vojnoj bolnici (današnja Opća bolnica "Prim. dr. Abdulah Nakaš"), preživeo i opisao opsadu glavnog grada Bosne i Hercegovine tokom rata devedesetih, uskoro očekuje i englesko izdanje.
Knjiga, koja je već objavljena u Sarajevu, Beogradu i Pragu podsetnik je na užas i besmisao rata.
"Sarajevska princeza", iako napisana kao dnevnik, lična je priča o borbi koju je Jaganjac vodio da bi spasao život petogodišnjoj devojčici Irmi Hadžimuratović.
Od udara šrapnela Irma je ostala teško ranjena. Njenu majku zadesila je još gora sudbina – artiljerijsko zrno je usmrtilo tokom granatiranja sarajevskog naselja Alipašino polje.
Priča o Irmi odvija se uporedo sa opisom svakodnevnog života autora knjige i lekarskog osoblja koji se bori za živote ranjenih građana u bolnici izloženoj granatama.
U ovoj knjizi, gradske ulice i bolnica u kojoj doktor Edib Jaganjac operiše, figuriraju kao dve različite stvarnosti opkoljenog grada.
Dok za jedne ratna stvarnost Sarajeva postaje svakodnevica koja zahteva od građana da nastave svoj život, krećući se ulicama kao pokretne mete snajpera i minobacača, za druge, kao što su lekari i sestre, rat postaje jedina realnost, a Vojna bolnica u kojoj danonoćno borave i rade, neprekidno bojište i scene ratnih užasa.
"Svaka linija fronta je mirna, pa nakon toga se zapuca i onda se nekoliko meseci opet smiri. Rat nije o neprekidnim dešavanjima, a nama u bolnicama su bila neprekidna dešavanja. Smatram da je bolnica stvarna linija fronta. Nismo spavali, nismo jeli", priča doktor Jaganjac u razgovoru za Radio Slobodna Evropa.
"Pretrčavanje ulice", bežanje od snajpera, 1992.
U bolnici bez laboratorije i struje u kojoj Irma leži, medicinsko osoblje nije bilo u stanju da pravilno dijagnostifikuje Irmine moždane povrede i njeno stanje se naglo pogoršavala.
Shvativši da je evakuacija jedini način da joj se spasi život, Jaganjac započinje odlučnu kampanju protiv birokratskih procedura vezanih za evakuaciju bolesnika kojom je rukovodio MEDEVAC (predstavnici WHO-a, UNHCR-a, ICRC-a, UNICEF-a, UNPROFOR-a zaduženi za medicinske evakuacije) u Sarajevu.
"Pre toga je bilo nekoliko slučajeva. To je opisano u knjizi. Ali je uvek bilo sporadično i nije postojalo sistemsko rešenje za eventualnu evakuaciju dece i odraslih", kaže Edib Jaganjac.
Granatiranje Vojne bolnice
U trenutku kada je inostrana štampa saznala za njegovu molbu upućenu UN-u, Irma postaje centar pažnje medija o sudbini ranjenih građana Sarajeva.
Posebno se za Irminu sudbinu zainteresovao tadašnji britanski premijer John Major, koji se lično angažovao da se ona prebaci avionom u Britaniju.
UNHCR se nakon toga uključuje u medijsku kampanju, ukazujući na još 41 pacijenta čija je evakuacija ranije bila odobrena.
Nakon Irme, 15. avgusta 1993, evakuisan je još 21 pacijent i doveden u Britaniju. Šesnaest pacijenata je otišlo u Švedsku, a petoro u Irsku.
Više od 20 zemalja uključilo se u akciju nudeći hiljade bolničkih ležajeva i prihvatajući stotine pacijenata. Međunarodna akcija je kasnije dobila ime "Operacija Irma".
Britansko medicinsko osoblje učestvuje u "Operaciji Irma", 1993.
Devetog avgusta, Irma je avionom prebačena u Britaniju. Smeštena je na odeljenje intenzivne nege u bolnici za decu "Great Ormond Street".
Njen dolazak u London pozdravljen je na ulicama grada i do oktobra 1993. Irma je prima na hiljade čestitki sa željama za ozdravljenje od kojih je veliki broj krasio zidove njene bolničke sobe.
Iako uspeva da se oporavi od meningitisa koji je dobila, rane od šrapnela ostavljaju trajne posledice na njenoj kičmi. Infekcija je prerasla u sepsu. Godinu dana kasnije, Irma Hadžimuratović je umrla u bolnici.
"Knjigu nisam napisao da bih je objavio. Napisao sam je zato jer mi je to bilo važno, a nisam znao na koji drugi način da se izrazim. Svi su me pitali: 'Kako ćeš nekome objasniti o ratu, ne možeš!'. Zapravo, ovom knjigom sam približio tu celu priču", kaže hirurg i pisac.
Edib Jaganjac
Dnevnik doktora Ediba Jaganjca, sa kojim će se uskoro sresti i publika na engleskom govornom području, lišen je sentimentalnosti, što prikazane događaje u njemu čini stvarnim.
Ono što priču čini autentičnom je njen intimni karakter, jer inicijalno nije bila planirana kao knjiga.