Na koji način su slikari učestvovali – s namerom ili bez nje – u stvaranju mita o Josipu Brozu Titu? Kakvu ideološku poruku nose naizgled nevini pejzaži urbanih i ruralnih krajolika bivše Jugoslavije? Na ova pitanja pokušava da odgovori izložba „Umetnost i vlast: Pejzaži iz zbirke Josipa Broza Tita“, koja je postavljena u beogradskom Muzeju istorije Jugoslavije.
Šetajući galerijom, vidimo pejzaže prirode i panorame gradova iz tada jedinstvene države: ređaju se Zagreb, Mostar, Sarajevo, Beograd i, naravno, neizbežni Kumrovac, rodno mesto „najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Postavka obuhvata 45 slika i mapa drvoreza koje je Broz dobio na poklon tokom godina koje je proveo na mestu predsednika SFRJ. Tu je i desetak maketa Titove rodne kuće u Kumrovcu, kuće u Smederevskoj Palanci, na Zlatiboru i drugih, koje su sa velikom preciznošću i posvećenošću izradili amateri: pioniri, učenici, studenti i penzioneri.
No, ovi naizgled nevini prikazi prirode, koji su krasili maršalovu rezidenciju, nose i skrivenu, ideološku poruku, objašnjava kustoskinja i autorka izložbe Ana Panić.
„Titova rezidencija je, pored privatnog, ujedno bila i javni prostor u kojem je on primao strane državnike, pisce, filmske radnike... Na neki način je to bio reklamni izlog vlasti, odnosno ono što se poručuje posetiocima. Tako da se, recimo, slika ’Jajce’ Ismeta Mujezinovića nalazila u samom ulaznom holu. I time šaljete poruku da je to mesto nastanka nove Jugoslavije, čiji je Tito jedan od kreatora i nosilaca. Kao što se u parlamentu Švajcarske nalazi slika jezera Uri, gde je nastala ta država“, objašnjava naša sagovornica.
Na izložbi zatičemo i jednog starijeg posetioca, koji se dobro seća vremena Titove vladavine. Pitamo ga kako danas doživaljava ideološku poruku na radovima koje je pogledao.
„Pa i slikari moraju da se prilagode“, odgovara. „Neće da slikaju ne znam ni ja šta, nego tu svakodnevnicu, počev od Banovića, pa preko tvornica i tako dalje. Dakle, oni su prikazivali to vreme. Ja nisam poznavalac toga, ali sam oduševljen što je ovo prikazano, pošto puno mladih ne zna o Titu ništa, a zna da ga kritikuje.“
Neka dela bila su poklon samih umetnika, druga su Brozu poklonili saradnici ili građani. Tako je sliku „Predeo 2“ Nadežde Petrović Tito dobio od grada Čačka krajem pedesetih godina. Neslavno je, međutim, prošla slika Vasilija Jordana „Ljudi iz predgrađa“, koja je umesto na zidu, završila u depou.
„Zanimljivo mi je bilo da je ona poklonjena 1971. godine, nakon hrvatskoh proleća, od strane Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske. Poznato je da je to godina kada je Tito smenio i srpsko i hrvatsko rukovodstvo. Činilo mi se da ta slika ima skrivenu poruku, jer je to jedan pejzaž koji je samo naznačen u pozadini, a u prvom planu su ljudi vrlo pesimističnog izgleda. Inače, Vasilije Jordan je nazivan slikarom smrti i tame. Dakle, jedna vrlo pesimistična slika koja šalje i takvu poruku, što i jeste bio prelazni period u kojem je Jugoslavija još uvek imala šanse da možda postane drugačija država i da opstane“, kaže Ana Panić.
Pojedini radovi predstavljaju likovnu hagiografiju Josipa Broza, poput slike Ice Polovića koja nosi naziv „Tu je 1928. uhapšen Tito“. Drugi, pak, prikazujući čađave fabričke dimnjake i brodogradilišta, grade sliku progresa, o kojoj je i Broz često govorio. Među autorima, čija će dela publika u Beogradu moći da pogleda do 12. oktobra, su velika imena jugoslovenskog slikarstva: Petar Lubarda, Milo Milunović, Sava Šumanović, Beta Vukmanović, Krsto Hegedušić i drugi. Upravo Hegedušićeva slika „Pruga Brčko – Banovići“ iz 1956. nosi nešto suptilniji ideološki podtekst.
„Ta je slika pre svega nekarakteristična za Hegedušića koji uvek ima te tamne tonove, ponekad brojgelovske“, ističe Ana Panić. „Ovo je jedna svetla, optimistična slika koju autor poklanja Titu ’56. Na ovoj slici, iako je prošlo deset godina od početka gradnje ove pruge, voz izgleda kao dečja igračka, kao da je u domenu snova. Sad je pitanje poruke koja se tom slikom šalje: da li je to nešto izgrađeno ili je domen želja. Inače, ova slika je bila deo izložbe u Briselu ’58, u čuvenom Rihterovom paviljonu. To je bio jedan od prvih nastupa Jugoslavije, kojim se ona predstavila kao savremena zemlja koja je raskinula sa Sovjetskim Savezom i socrealizmom“.
Legende koje čitamo pored radova ukazuju nam na način na koji se gradio mit o Titu. Svaki detalj se morao uklapati u narativ o siromašnom dečaku sa sela. To je primetio Džorven, posetilac iz Belgije.
„Najbolji primer je slika te negove kuće u kojoj je živeo. Siromašna kuća koja govori o njegovom siromaštvu, iako je živeo u bogatijoj kući. Mislim da to sve govori“, kaže on dok razgovaramo u Muzeju istorije Jugoslavije.
Osim što oslikava dominantnu ideološku matricu jednog vremena, izložba „Umetnost i vlast“ podseća nas na tokove jugoslovenske umetnosti, ali i prikazuje vreme u kojem je država, ipak, bila patron slikarstva, što je nešto što današnji likovni stvaraoci teško mogu i da zamisle.
„Ako pogledate predele iz fabrika, njih su opet radili poznati umetnici, a ne neki radnik koji je bio malo više talentovan, nego je slika naručena od Frana Šimunovića, koji je bio jedan od prvih slikara apstraktnog pejzaža. Dakle, čovek je naslikao sliku i bio plaćen za to. Samim tim je i taj umetnički nivo u zemlji bio podignut, kao i ideja da se umetnička dela i umetnici za svoj rad plaćaju. Za razliku od današnjeg vremena, gde se rezidencije ukrašavaju već postojećim fundusom umetničkih dela, a ne plaćaju se savremeni umetnici“, zaključuje Ana Panić.