Za razliku o administrativnih i privrednih pitanja koje Hrvatska treba da reguliše sa BiH, Hrvatska sa Srbijom ima i određenih otvorenih političkih pitanja. No kruna na putu evrointegracija Hrvatske, njeno članstvo u EU, Srbiji, veruju tamošnji privrednici, ostavlja prostor za ekspanziju trgovine u regionu, ali je pitanje može li odlučnije pristupiti rešavanju problema koji ozbiljno opterećuju odnose dve države, a koji se mogu isprečiti na putu Srbije ka EU. To su, pre svega, pitanje granica i uzajamnih tužbi pred Međunarodnim sudom pravde.
Ulaskom u EU, Hrvatska praktično postaje čuvar spoljne granice Unije i to u dužini od 2.000 kilometara prema tri države bivše Jugoslavije, među koje spada i Srbija. Uprkos najavljenim nešto oštrijim kontrolama zbog sprečavanja šverca, trgovine ljudima i lažnih azilanata, da preko Hrvatske stignu druge zemlje EU, građanima Srbije će za prelazak granice, a samim tim i ulazak u Uniju, i dalje biti potreban biometrijski pasoš.
I dok će tu, manje-više sve ostati isto, okončanjem svog evropskog puta, Hrvatska automatski napušta Sporazum o slobodnoj trgovini sa zemljama centralne Evrope – CEFT-u.
To znači da će Hrvatska i Srbija trgovanje nastaviti u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koji važi za ostale članice Unije, što Milivoje Miletić zadužen za regionalnu saradnju u Privrednoj komori Srbije, vidi kao priliku za srpsku poljoprivredu. To međutim, kako sada stvari stoje, neće važiti za pojedine proizvode, ukoliko se ne povećaju izvozne kvote, objašnjava Miletić:
„Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU je baziran na asimetriji u carinama na ove proizvode u korist Srbije. Samim tim to znači da će poljoprivreda Srbije imati bolje mogućnosti plasmana i na hrvatsko tržište, po mnogo povoljnijim uslovima, nego što je to trenutno u okviru CEFT-a sporazuma. Ima još jedna okolnost, pošto prilikom izvoza šećera u EU, Srbija ima kvotu od 180.000 tona godišnje, ako ne bude došlo do povećanja te kvote, Srbija se tu nalazi pred jednim dodatnim ograničenjem, jer ulaskom Hrvatske u EU, izvoz te robe iz Srbije u Hrvatsku će ući u pomenute kvote.”
Povlačenje Hrvatske iz CEFT-e za Srbiju ostavlja upražnjeno mesto njene liderske uloge na tržištima zemalja članica: Makedonije, Crne Gore, Albanije, Moldavije, Kosova i Bosne i Hercegovine i ostvarivanja najveće dobiti od slobodne trgovine, mahom na Zapadnom Balkanu.
Takođe, od njenog integrisanja u EU očekuje se i stvaranje povoljnije klime za investicije koje u tu zemlju dolaze iz Srbije. Ipak, zbog dosadašnjih poteza hrvatskih investitora, koji su ušli na tržište Srbije profesor Ekonomskog fakulteta Predrag Bjelić, primećuje da je Srbiji za to ostavljen nešto suženiji prostor:
„To sve zavisi od toga koliko je Hrvatska bila uspešna u realociranju svojih pogona u neku od zemalja CEFT-a, na primer u BiH, Makedoniji jer odatle može da snabdeva to tržište. Kao članica EU, biće pod većom lupom evropskih institucija i neće moći da vrši restrikcije ulaganja, ali je sad pitanje da li će se investitori iz Srbije snaći, budući da će u Hrvatskoj vladati veća konkurencija investitora i firmi sa jedinstvenog evropskog tržišta. Sad je tu pitanje da li ćemo uspeti da budemo dovoljno konkurentni", kaže Bjelić.
Dela kaskaju za rečima
Članstvo Hrvatske u EU znači da će od 1. jula Zagreb zvanično postati aktivni učesnik u odlučivanju o evropskim integracijama Srbije, što postaje značajna činjenica kada se u obzir uzmu mnoga nerešena pitanja koja opterećuju odnose Hrvatske i Srbije.
Uprkos tome što je Hrvatska, mahom zbog gorkog iskustva sa Slovenijom, nekoliko puta naglašava da zbog bilateralnih sporova neće blokirati evro-integracijske procese drugih država, međusobne tužbe za genocid, problem nestalih osoba tokom sukoba 90-ih, vraćanje preostalih kulturnih dobara, ali i višedecenijski spor zbog markacije granice kod Šarengradske ade u Vojvodini, je nešto zbog čega se valja zamisliti.
Uprkos deklarativnoj opredeljenosti za rešavanje ovih pitanja, koju srpski zvaničnici u susretima sa hrvatskim kolegama konstantno ispoljavaju, Maja Bobić iz Evropskog pokreta primećuje da uglavnom za sada sve ostaje na najavama:
„Dela kaskaju za onim što se deklarativno izražava. E sad, da li je razlog to što smo opet fokusirani na neka pitanja koja se u ovom trenutku čine kao dominantna, ili je to pitanje nekog suštinskog nedostatka volje da se reše ti problemi. Definitivno mislim da bi Srbija trebalo to da inicira, nama je nužno da niz tih problema i lista postane što kraća. Treba da bude proaktivna politika, da se osvetli na nivou političke elite i državne administracije ono što jeste lista problema sa svim susedima i da se krene u njihovo rešavanje – naravno u dijalogu", ocenjuje Maja Bobić.
Međutim, u Srbiji još uvek nesumnjivo postoji duboka podeljenost među političkim elitama i čitavom društvu kojim bi putem trebalo da se kreće – da li prema evropskoj zajednici ili potpasti pod jači uticaj Rusije, koja na ovom području vidi prostor za svoje političke aspiracije.
Sve dok ne donese jasnu i konačnu odluku o tome, Srbija neće biti spremna na pravi način da prihvati hrvatsko članstvo, niti mogućnosti koje iz njega mogu proisteći, smatra predsednik Nacionalnog saveta vojvođanskih Hrvata, Slaven Bačić:
„Očekujemo značajniju ulogu Hrvatske u zaštiti naših manjinskih prava. I hrvatska manjina kao i većina drugih manjinskih zajednica u Srbiji nemaju toliko prigovora na same propise, nego mnogo više na njihovu primenu. Ja sam član međuvladinog mešovitog Odbora Srbije i Hrvatske koji prati sprovođenje sporazuma o zaštiti manjina između dve države i znam sa kojom nonšalantnošću se srpska strana u tom odboru odnosi prema onome što mi izložimo", navodi Bačić.
Od male države do male sile, kako poručuje hrvatski predsednik Ivo Josipović, to je cilj do kog je Hrvatska došla tokom svog evropskog puta, lišenog bilo kakvih sumnji u njegovu opravdanost. Da bi je jednog dana dostigla, osim potpunog konsenzusa o smeru kretanja, Srbiji je potreban visok stepen osetljivosti za pitanja koja dva suseda još uvek stavljaju na suprotstavljene pozicije.
Ulaskom u EU, Hrvatska praktično postaje čuvar spoljne granice Unije i to u dužini od 2.000 kilometara prema tri države bivše Jugoslavije, među koje spada i Srbija. Uprkos najavljenim nešto oštrijim kontrolama zbog sprečavanja šverca, trgovine ljudima i lažnih azilanata, da preko Hrvatske stignu druge zemlje EU, građanima Srbije će za prelazak granice, a samim tim i ulazak u Uniju, i dalje biti potreban biometrijski pasoš.
I dok će tu, manje-više sve ostati isto, okončanjem svog evropskog puta, Hrvatska automatski napušta Sporazum o slobodnoj trgovini sa zemljama centralne Evrope – CEFT-u.
To znači da će Hrvatska i Srbija trgovanje nastaviti u skladu sa Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju, koji važi za ostale članice Unije, što Milivoje Miletić zadužen za regionalnu saradnju u Privrednoj komori Srbije, vidi kao priliku za srpsku poljoprivredu. To međutim, kako sada stvari stoje, neće važiti za pojedine proizvode, ukoliko se ne povećaju izvozne kvote, objašnjava Miletić:
„Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU je baziran na asimetriji u carinama na ove proizvode u korist Srbije. Samim tim to znači da će poljoprivreda Srbije imati bolje mogućnosti plasmana i na hrvatsko tržište, po mnogo povoljnijim uslovima, nego što je to trenutno u okviru CEFT-a sporazuma. Ima još jedna okolnost, pošto prilikom izvoza šećera u EU, Srbija ima kvotu od 180.000 tona godišnje, ako ne bude došlo do povećanja te kvote, Srbija se tu nalazi pred jednim dodatnim ograničenjem, jer ulaskom Hrvatske u EU, izvoz te robe iz Srbije u Hrvatsku će ući u pomenute kvote.”
Povlačenje Hrvatske iz CEFT-e za Srbiju ostavlja upražnjeno mesto njene liderske uloge na tržištima zemalja članica: Makedonije, Crne Gore, Albanije, Moldavije, Kosova i Bosne i Hercegovine i ostvarivanja najveće dobiti od slobodne trgovine, mahom na Zapadnom Balkanu.
Takođe, od njenog integrisanja u EU očekuje se i stvaranje povoljnije klime za investicije koje u tu zemlju dolaze iz Srbije. Ipak, zbog dosadašnjih poteza hrvatskih investitora, koji su ušli na tržište Srbije profesor Ekonomskog fakulteta Predrag Bjelić, primećuje da je Srbiji za to ostavljen nešto suženiji prostor:
„To sve zavisi od toga koliko je Hrvatska bila uspešna u realociranju svojih pogona u neku od zemalja CEFT-a, na primer u BiH, Makedoniji jer odatle može da snabdeva to tržište. Kao članica EU, biće pod većom lupom evropskih institucija i neće moći da vrši restrikcije ulaganja, ali je sad pitanje da li će se investitori iz Srbije snaći, budući da će u Hrvatskoj vladati veća konkurencija investitora i firmi sa jedinstvenog evropskog tržišta. Sad je tu pitanje da li ćemo uspeti da budemo dovoljno konkurentni", kaže Bjelić.
Dela kaskaju za rečima
Članstvo Hrvatske u EU znači da će od 1. jula Zagreb zvanično postati aktivni učesnik u odlučivanju o evropskim integracijama Srbije, što postaje značajna činjenica kada se u obzir uzmu mnoga nerešena pitanja koja opterećuju odnose Hrvatske i Srbije.
Uprkos tome što je Hrvatska, mahom zbog gorkog iskustva sa Slovenijom, nekoliko puta naglašava da zbog bilateralnih sporova neće blokirati evro-integracijske procese drugih država, međusobne tužbe za genocid, problem nestalih osoba tokom sukoba 90-ih, vraćanje preostalih kulturnih dobara, ali i višedecenijski spor zbog markacije granice kod Šarengradske ade u Vojvodini, je nešto zbog čega se valja zamisliti.
Uprkos deklarativnoj opredeljenosti za rešavanje ovih pitanja, koju srpski zvaničnici u susretima sa hrvatskim kolegama konstantno ispoljavaju, Maja Bobić iz Evropskog pokreta primećuje da uglavnom za sada sve ostaje na najavama:
„Dela kaskaju za onim što se deklarativno izražava. E sad, da li je razlog to što smo opet fokusirani na neka pitanja koja se u ovom trenutku čine kao dominantna, ili je to pitanje nekog suštinskog nedostatka volje da se reše ti problemi. Definitivno mislim da bi Srbija trebalo to da inicira, nama je nužno da niz tih problema i lista postane što kraća. Treba da bude proaktivna politika, da se osvetli na nivou političke elite i državne administracije ono što jeste lista problema sa svim susedima i da se krene u njihovo rešavanje – naravno u dijalogu", ocenjuje Maja Bobić.
Međutim, u Srbiji još uvek nesumnjivo postoji duboka podeljenost među političkim elitama i čitavom društvu kojim bi putem trebalo da se kreće – da li prema evropskoj zajednici ili potpasti pod jači uticaj Rusije, koja na ovom području vidi prostor za svoje političke aspiracije.
Sve dok ne donese jasnu i konačnu odluku o tome, Srbija neće biti spremna na pravi način da prihvati hrvatsko članstvo, niti mogućnosti koje iz njega mogu proisteći, smatra predsednik Nacionalnog saveta vojvođanskih Hrvata, Slaven Bačić:
„Očekujemo značajniju ulogu Hrvatske u zaštiti naših manjinskih prava. I hrvatska manjina kao i većina drugih manjinskih zajednica u Srbiji nemaju toliko prigovora na same propise, nego mnogo više na njihovu primenu. Ja sam član međuvladinog mešovitog Odbora Srbije i Hrvatske koji prati sprovođenje sporazuma o zaštiti manjina između dve države i znam sa kojom nonšalantnošću se srpska strana u tom odboru odnosi prema onome što mi izložimo", navodi Bačić.
Od male države do male sile, kako poručuje hrvatski predsednik Ivo Josipović, to je cilj do kog je Hrvatska došla tokom svog evropskog puta, lišenog bilo kakvih sumnji u njegovu opravdanost. Da bi je jednog dana dostigla, osim potpunog konsenzusa o smeru kretanja, Srbiji je potreban visok stepen osetljivosti za pitanja koja dva suseda još uvek stavljaju na suprotstavljene pozicije.