"Da mi je neko rekao 1980. da ću doživeti vreme bez komunizma i Sovjeta u Poljskoj, ne bih verovao da to možemo ostvariti", kazao je kasnije kao šef države legendarni lider sindikata Solidarnost Leh Valensa, koji je vodio ovaj pokret do promena socijalističkog režima i izbora prvog nekomunističkog premijera u Istočnoj Evropi, 24. avgusta 1989.
Istovremeno, te 1989. godine, koju je jedan od najpoznatijih disidenata Adam Mihnjik nazvao "godinom čuda" (annus mirablis), kada je Poljska bila svetionik slobode u socijalističkom svetu koji se tada raspadao – ni najveći pesimisti nisu mogli da poveruju da će tri decenije kasnije Poljska postati jedan od stegonoša autoritarizma i populizma na Starom kontinentu.
Formiranje Solidarnosti 1980.
Bez obzira na represivnu politiku realsocijalističkih režima, uključujući i brutalne intervencije sovjetskih trupa u Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968, oni nisu mogli da u potpunosti uguše buntovni duh dela građana koji su tražili više hleba i slobode.
Tako su radnici protestovali u poljskom gradu Poznanju 1956. godine. Vlasti su upotrebile silu i na desetine demonstranata je ubijeno.
Sličan scenario je ponovljen i 1970. kada je ubijeno 44 nezadovoljna radnika u baltičkim brodogradilištima u intervenciji vojske i policije.
Brodogradilište "Lenjin", Gdanjsk
Tokom 1970-ih je, prema hroničarima, bilo oko hiljadu štrajkova širom zemlje, ali nisu izazvali veće potrese do prelomne 1980. kada zbog novog rasta cena radnici u Gdanjsku i obližnjim gradovima izlaze masovno na ulice.
Vlast je zatečena i ne poseže za silom kao ranijih godina. Pristaje na 21 zahtev nezadovoljnih radnika potpisujući sporazum sa njima 31. avgusta 1980. kojim im je omogućeno slobodno sindikalno organizovanje, pravo na štrajk, rast plata, ograničavanje cenzure, oslobađanje političkih zatvorenika te emitovanje jednom sedmično katoličke mise na državnom radiju i televiziji.
Ubrzo je, 24. oktobra, formiran sindikat Solidarnost, koji je na kraju narastao na deset miliona članova, odnosno četvrtinu stanovništva Poljske.
Lider ovog pokreta je postao Leh Valensa, koji je u to vreme imao 37 godina, po struci električar, ali sa velikom harizmom kojom je privlačio mase.
Leh Valensa (levo) drži govor tokom štrajka radnika brodogradilišta "Lenjin" u Gdanjsku, avgust 1980.
Uprkos spremnosti komunističkih vlasti na kompromis i omasovljenju Solidarnosti, u koji su ulazili ne samo radnici, već i intelektualci i drugi slojevi – to je bilo vreme velike neizvesnosti i tenzija, jer se nije znalo da li će režim u strahu od gubitka pozicije upotrebiti silu ili će Moskva izgubiti strpljenje i poslati trupe da slome bunt u Poljskoj.
Naime, tada je važila doktrina sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva o "ograničenom suverenitetu" unutar socijalističkog lagera, što je omogućavalo Moskvi da po svom nahođenju interveniše.
General Vojćeh Jaruzelski, poljski lider tokom 1980-ih, navodio je to je mnogo kasnije kao argument u svojoj odbrani pred istražnom komisijom postkomunističkih vlasti, tačnije da je uveo ratno stanje u decembru 1981. godine da bi predupredio sovjetsku intervenciju.
General Vojćeh Jaruzelski
Sindikat Solidarnost je zabranjen, a između 15.000 i 20.000 njegovih aktivista uhapšeno, među njima i Leh Valensa, koji je proveo godinu dana u zatvoru. Nobelova nagrada za mir, koju je dobio 1983, bila je svakako značajna podrška celom pokretu, ali nije mogao da ode na dodeljivanje jer su mu poljske vlasti uskratile pasoš.
'Doprinos pape 50 odsto'
Uprkos marginalizaciji vere pa i represivnim merama režima, katolička crkva u Poljskoj je odigrala značajnu ulogu u širenju ideja sindikata Solidarnost, koji je prerastao u svenarodni pokret otpora, pa su bile česte slike radnika koji protestuju klečeći i moleći se Bogu.
U tom kontekstu, posebnu ulogu je igrao izbor Poljaka Jovana Pavla II za poglavara Rimokatoličke crkve 1978. Sledeće godine je posetio domovinu poručujući svom narodu:
"Ne plašite se, promenite lice Zemlje. Naša nacija se budi, ostale nacije se bude."
On je nadahnuo narod, koji se u međuvremenu organizovao u sindikat Solidarnost. Zbog toga je Leh Valensa izjavio da "papi pripada 50 odsto zasluga za rušenje komunizma".
Papa Jovan Pavle II i Leh Valensa, jun 1987.
U međuvremenu, dok traje ratno stanje nadbiskup Jozef Glemp organizuje pomoć za uhapšene i njihove porodice. Papa ponovo dolazi u Poljsku, a režim mu dopušta da se susretne sa Lehom Valensom.
Vlast ukida ratno stanje 1983. i drži političku kontrolu, ali zemlja ekonomski posrće.
Solidarnost nastoji da ilegali ojača svoje redove i stupa ponovo na scenu 1988, kada izbijaju masovni štrajkovi. Leh Valensa pridobija mase svojim govorima poručujući između ostalog da "Evropa putuje kolima, a mi pokušavamo da je sustignemo biciklom".
Povoljni vetrovi 'perestrojke'
Situacija se promenila i u okruženju. Iz Sovjetskog Saveza od koga je nekada pretila oružana intervencija na svaki dašak slobode, u drugoj polovini 1980-ih duvaju novi vetrovi sa "perestrojkom" i "glasnošću" Mihaila Gorbačova.
Mihail Gorbačov, 1980.
Tako poslednji šef poljske komunističke partije Mječislav Rakovski beleži u svom dnevniku telefonski razgovor sa sovjetskim liderom:
"Kada sam rekao da situacija ne može da se promeni uvođenjem vanrednog stanja, Gorbačov je rekao da nova verzija vanrednog stanja (nalik onom iz 1981. godine) nije moguća i da ćemo, koliko god to bilo teško, morati da se iz ove situacije izvučemo bez pribegavanja takvim merama".
Okrugli sto: Revolucija bez revolucije
Drugačija politička klima u Moskvi, u kombinaciji sa sve gorom domaćom ekonomskom situacijom, primorava poljske vlasti da organizuju u proleće 1989. razgovore za okruglim stolom sa predstavnicima Solidarnosti.
Kako ističe Adam Mihnjik, razgovori za okruglim stolom su bili važni jer su postali obrazac promena i u drugim zemljama.
"Prvo, to je bila velika revolucija bez revolucije. Niko nije izlazio na ulice, nije bilo barikada i odreda za izvršavanje smrtnih kazni. Svi su se još uvek sećali barikada iz 1980. i proglašenja ratnog stanja. Na našu projekciju budućnosti uticala je svest o prošlosti", naglašava Mihnjik.
Zid brodogradilišta "Lenjin" gde je oko 17.000 radnika bilo u 18-dnevnom štrajku, 25. avgust 1980.
Kao rezultat, 4. juna su održani prvi poluslobodni izbori tako što je kandidatima Solidarnosti omogućeno da se nadmeću samo za trećinu mandata u Donjem domu (Sejmu), koji su stoprocentno iskoristili šansu. Istovremeno, od 161 mesta u Senatu pripalo im je 160.
U skladu sa dogovorom, parlament je izabrao Jaruzelskog za šefa države, ali komunistička partija nije imala većinu za formiranje vlade pa je savetnik Solidarnosti Tadeuš Mazovjecki 24. avgusta dobio mandat.
(S leva na desno) Poljski predsednik i general Vojćeh Jaruzelski, lider Solidarnosti Leh Valensa i njegov savetnik Bronislav Geremek tokom prve višestranačke sednice u 50 godina u parlamentu Poljske, Varšava, 4. jul 1989.
Nakon toga je Valensa zatražio održavanje neposrednih izbora za predsednika. Jaruzelski se povlači i sledeće, 1990. godine, legendarni lider Solidarnosti postaji prvi postkomunistički šef države u Poljskoj.
Inače, pomenuti parlamentarni izbori održani su istoga dana kada su se kineske vlasti brutalno obračunavale sa demonstrantima na trgu Tjenanmen u Pekingu.
Kako ističe Timoti Garton Eš, "’Tjenanmen’ se dogodio i u Evropi, utoliko što su vođe opozicije i reformisani komunisti videli šta može da se desi ako dođe do nasilnih sukoba, pa su se svim silama trudili da ih izbegnu. Drugim rečima, činjenica da se Tjenanmen dogodio u Kini jeste jedan od razloga zašto se on nije dogodio u Evropi".
Radnička klasa prva žrtva promena
Nove vlasti započinju tranziciju sprovodeći radikalne ekonomske reforme čiji je arhitekt bio čuveni ministar finansija Lešek Balderovič. Mnogi su govorili o poljskom privrednom čudu, ali su se ubrzo pojavili problemi zbog rasta nezaposlenosti.
Mihnjik ističe da je radnička klasa, koja je srušila komunizam, istovremeno pala kao žrtva promena. Tako je legendarno brodogradilište "Lenjin" u Gdanjsku, u kome je osnovana Solidarnosti, jedva opstajalo u vreme tranzicije.
"Zamislimo veliko preduzeće koje je štrajkom prisililo vladu na neke ustupke. Ovo preduzeće proizvodi Lenjinove biste. Radnici dobro rade. Ni 1989. nisu prestali da rade dobro. Ipak, danas niko ne traži Lenjinove biste. Tržište je uništilo ovo preduzeće. Radnici koji su štrajkovali za slobodu postali su njene žrtve. Ovo je prvi paradoks demokratije u Poljskoj", navodi Mihnjik.
Mihnjik: Tržište je uništilo ovo preduzeće (brodogradilište "Lenjin")
Po njegovim rečima, drugi paradoks je što vlada nije reformisala velika preduzeća, jer nije htela da ugrozi radnike zahvaljujući kojima je došla na vlast, da bi ona na kraju otišla pod stečaj.
Mihnjik dodaje da je treći paradoks da je obrazac političke kulture iz komunizma nadživeo sam sistem. Naime, čelnici Solidarnosti su smatrali prirodnim da odlučuju ko će biti na čelnim funkcijama u državi i privredi, što je u suprotnosti sa demokratskim načelima, i dovelo je do novih problema i sukoba.
Osveta komunista
Na političkom planu odmah su usledile kritike da su učinjeni nepotrebni ustupci komunistima jer im je premijer Mazovjecki dozvolio da predugo ostanu u parlamentu, prepustivši im i ministarstva unutrašnjih poslova i odbrane, što im je omogućilo da unište kompromitujuću arhivsku građu.
Takođe, da je ostavio u državnim medijima novinare koji su podržavali ratno stanje.
U međuvremenu, komunistički kadrovi su se pokazali uspešnim u privatizaciji preuzevši mnoge medije i preduzeća i na taj način stekli ogromno bogatstvo.
Adam Mihnjik, koji je tokom 1980-ih bio u zatvoru, prepričava svoje iskustvo:
"Mi smo čuvare delili na dobre i loše: dobri su bili oni koje si mogao da podmitiš, da poseta traje duže, da dobiješ malo više kafe, da paketi od kuće budu malo teži... Loši čuvari bili su oni pošteni, oni koji nisu primali mito. E, sad Poljsku vode dobri čuvari", navodi nekadašnji disident, a sada glavni urednik čuvenih levičarskih novina "Gazeta Viborče".
Adam Mihnjik (desno) tokom susreta sa novinarom RSE Draganom Štavljaninom, fotoarhiv
'Poraz Solidarnosti'
Većina čelnika i članova Solidarnosti su se svrstali u nekoliko partija. Lider pokreta Leh Valensa je nakon završetka mandata 1995. pokušao da se vrati na vlast 2000, ali je dobio samo jedan odsto glasova.
Nekadašnje pristalice su ga optuživale zbog autoritarnog vladanja, a on je uzvraćao da su ga izdali zbog podrške Lehu Kačinjskom na predsedničkim izborima.
U međuvremenu, Valensi su lepili etiketu saradnje sa tajnom policijom 1970-ih sa kodnim imenom "Bolek", ali je sud utvrdio da su te tvrdnje neistinite.
U svakom slučaju, reč "solidarnost" nije više slogan u Poljskoj. Švajcarski profesor Dejvid (David) Ost je napisao knjigu "Poraz Solidarosti".
Očito je reč o mnogo dubljem fenomenu nego što su problemi postkomunističke tranzicije u kojoj su zanemarena prava radničke klase koja je bila nosilac političkih promena.
Natpis "Solidarnost" na zidu u Gdanjsku, 25. avgust 1980.
Narativ o 'petoj podeli' Poljske 1989.
Najčešći kritičar među članovima Solidarnosti koji ističu da se nisu borili za ovakvu Poljsku, svakako je Jaroslav Kačinjski, lider populističke partije Pravo i Pravda, koja je na vlasti od 2015.
Tokom 1980-ih obični član Solidarnosti, sada najmoćniji političar u Poljskoj smatra da su Valensini pregovori o tranziciji ka demokratiji "truli kompromis" koji je omogućio komunističkim funkcionierima da sačuvaju uticaj na štetu običnih Poljaka koji su najveće žrtve promena.
Umesto poštovanja prema utemeljivačima Treće Poljske republike 1989, Kačinjski i njegove pristalice insistiraju da se radi o "izdajnicima" odgovornima za "petu podelu Poljske" (prve tri su se desile krajem 18. veka kada su je rasparčavali Austrija, Rusija i Pruska, a četvrta se odnosi na sporazum nacističke Nemačke i Sovjetskog Saveza 1939. godine).
Jaroslav Kačinjski, 2010.
Kada je Tadeuš Mazovjecki preminuo 2013, ultradesničari su pogrdno govorili o njegovom "jevrejskom poreklu", iako je, kako podseća profesor Univerziteta Merilend Pjotr Kosicki, bio među vodećim intelektualcima poljskog katoličanstva i prijatelj pape Jovana Pavla II.
Očito je da Kačinjski, prema pisanju "Ajriš Tajmsa" (Irish Times), nastoji da mit o Solidarnosti na kome počiva moderna Poljska zameni drugim narativom – avionskom nesrećom u Smolensku 2010. u kojoj je poginulo 96 najviših poljskih zvaničnika, uključujući i njegovog brata blizanca, šefa države, Leha Kačinjskog.
Među stradalima je bila i Ana Valentinovič, čije je otpuštanje sa posla 1980. izazvalo masovne proteste. Kao jedna od suosnivača Solidarnosti nazivana je i "majkom nezavisne Poljske".
Ana Valentinovič
Jaroslav Kačinjski je za nesreću optužio Rusiju kao i svoje domaće političke rivale. U međuvremenu, poljske vlasti su prepolovile sredstva za muzej Solidarnosti u Gdanjsku.
Nacionalizam kao najviša stadijum komunizma
Za poljske zvaničnike je sada mnogo važnija stota godišnjica ponovnog rađanje zemlje nakon Prvog svetskog rata 1918-9. Međutim, na toj proslavi su poželjni samo "pravi Poljaci", a ne i za "Poljake najgore vrste", kako Jaroslav Kačinjski naziva političke protivnike.
To je u skladu sa ksenofobnim odnosom prema "drugima", bilo da su migranti, koji su nepoželjni u Poljskoj, ili ljudima različitih ideoloških orijentacija izloženih pritiscima, pa je EU u više navrata kritikovala vlasti u Varšavi zbog narušavanja nezavisnosti sudstva, medija i drugih nedemokratskih poteza.
- Predsednik Poljske izvinio se Jevrejima za progone 1968.
- Poljski nacionalisti protestovali protiv zahteva za restituciju Jevrejima
Takav stav ima i svoje istorijske korene koje je opisao istoričar Jan Gros u knjizi "Komšije" objavljene 2001. Njegovi opis kako su poljske Jevreje ubijali njihove katoličke komšije izazvala je burne reakcije.
"Slaveći kao najveća država postkomunističke Evrope stotu godišnjicu obnove nacionalnog suvereniteta, Poljska ne uspeva da se suoči sa izazovom očuvanja vrednosti stvorenih tokom njene borbe protiv Trećeg Rajha i Sovjetskog Saveza", smatra profesor Kosicki.
Stoga, poljski slučaj najbolje potvrđuje tezu Adama Mihnjika o nacionalizmu kao poslednjem, najvišem stadijumu komunizma.