Čini se da su informacije kako je povećana aktivnost policije na srpsko-mađarskoj granici zaustavila plimu izbeglica iz Azije bile više nego pogrešne - ovih dana ih je na prostoru oko napuštene ciglane u Subotici nekoliko stotina. Sve ih je više i na novoj lokaciji, u Kanjiži. Svakoga dana, tvrde u ciglani, pristigne oko stotninak novih, uglavnom taksijima koji na njima dobro zarađuju i isto toliko tokom noći krene prema mađarskoj granici.
Odmah na ulazu u bivši fabrički krug ciglane nailazite na napušteni bunar, iznad kojeg stoji natpis "Voda nije za piće". Upozorenje je ispisano na arapskom, a upućeno je izbeglicama iz Avganistana, Sirije, Pakistana, Somalije, kojima ovih toplih dana bunar zamenjuje javno kupatilo nakon dugog puta.
Većina ih je do ove kapije Evrope putovala više meseci - pešice, autobisima, čamcima. Oni koje smo ovde susreli prilično su komunikativni i začuđujuće bodrog duha. Odaju utisak ljudi koji su stigli do svog cilja. Cilj je, naravno, Evropska unija, obećana zemlja, odmah nekoliko kilometara od bunara, u koju će, kako većina veruje, za dan-dva.
"Ja se zovem Bešir, imao sam problem u Avganistanu sa talibanima i došao sam ovde. Želim da odem u Nemačku, i večeras ćemo pokušati da pređemo u Mađarsku. Već sam pokušao da uđem u Evropu kroz Bugarsku, ali me je policija u Sofiji uhapsila, i vratila nazad u Srbiju", priča dvadesetogodišnji Avganistanac, predusretljiv i ljubazan.
Ahmet ima samo 15 godina, pohađao je uglednu školu i dobro govori engleski.
Improvizovani krevet migranata
"Moje ime je Ahmet, imam 15 godina, iz Sirije sam. Došao sam sa ocem, jer je u našem gradu rat, talibani nisu dozvolili mom ocu da radi svoj posao, uzeli su nam svu imovinu. Mama mi je u Avganistanu, i mi želimo da i ona dođe za nama", ističe Ahmet.
Hamid je stigao iz Kabula i priča nam da ovde dolazi zaista puno ljudi.
"Svakoga dana dolaze ovde, po stotinu, dve stotine ljudi, ima ih zaista jako puno. Isto toliko svake noći odlazi prema mađarskoj granici, i to pešice, jer je granica jako blizu", kaže Hamid.
Hamid, međutim, kaže da ne zna da li svi uspevaju preći granicu, ali priznaje da se plaši mađarskih vlasti.
"Oni nam uzimaju otiske prstiju, i tada ne možemo ući u Austriju, Nemačku ili Švajcarsku, a mi želimo tamo da idemo", navodi Hamid.
Podizanje žičane ograde na granici, o kojoj su već čuli, ih ne zabrinjava. Veruju da će naći način i mesto gde je ipak mogu preći.
Na širokom pojasu oko ciglane u visokoj travi improvizovani ležajevi, tragovi paljene vatre, ostavljena hrana za druge putnike namernike. U šumarcima, ispod vrba i bagremova, smestilo se na desetine grupa izbeglih, koje je teško i pronaći.
Sa zavežljajima u kojima je spakovan čitav jedan život, jedu i spavaju pod vedrim nebom, zaštićeni drvećem za slučaj kiše. Iza njih su ostale porodice, siromaštvo i opasnosti rata. Među njima je sve više žena, devojaka, beba, i starih.
Šator migranata skriven u šumici
Njihovo putovanje dovde je uglavnom obeleženo neprijatnostima, priča Almir iz Kabula. Neretko neljubazno domicilno stanovništvo, policija koja ih svako malo hapsi i ucenjuje, uključujući i srpsku, uzimajući reket, vojnici koji pucaju na njih, i naravno lopovi posle kojih ostanu praznih ruku.
Almira pitamo ima li nečeg lepoig u svom sećanju sa tog putovanja.
"Lepo bje bilo kada su nam neki ljudi prišli i obećali da će doneti hranu za nas. Čekali smo ih nekoliko sati, ali oni nisu došli.Tada je ponovo bilo loše", odgovara Almir.
Osim izbeglica, po puteljcima njihovog skrovišta možete susresti i mnoge novinarske ekipe. Sede sa njima i ćaskaju. Kolega sa jedne češke televizije iznenada pita: "Da li vam je neko rekao koliko je teško dobiti azil u Evropskoj uniji?". Mladi Ahmed nesigurno potvrđuje, očito neprijatno iznenađen pitanjem. Ipak, tamo odakle dolaze to je očito zanemariv problem, jer glavni je kako sačuvati glavu.
Iako su ugavnom prepušteni sebi, ovog puta su u ciglanu pristigli aktivisti Udruženje za negovanje građanskih vrednosti iz Subotice koji su izbeglim strancima podelili pedesetak litara pijaće vode, kao i hranu i pelene za bebe.
Žege koje se najavljuju svakako će biti teške za one koji su smeštaj pronašli pored bunara sa nepijaćom vodom. Zato je i ova organizacija i pokrenula veliku humanitarnu akciju kako bi se bar donekle pomoglo ovim apatridima, kaže Natalija Jakovljević iz ove organizacije.
"Stotine litara vode je neophodno obezbediti za ove ljude. Grad im ne pomaže, i zato smo mi odlučili da kao građani pomognemo ovim ljudima. Oni nikoga ne ugrožavaju, ne dolaze na naša vrata, nisu opasni ni po koga, i imaju prava na život kao i svi mi. Zašto im ne bi pomogli i tako im vratili bar deo izgubljenog ljudsko dostojanstvo. To je u ovom momentu i jedino što mi možemo uraditi", zaključuje Jakovljević.