Dok se sa prvim septembarskim danima osnovci o srednjoškolci u Srbiji razmišljaju o predstojećim školskim obavezama nakon letnjeg raspusta, decu iz Sirije i Avganistana koja izbegličke dane provode pod vedrim nebom u parku kod Autobuske stanice u Beogradu muče misli šta ih čeka na daljem neizvesnom putovanju ka zemljama Evropske unije. Do prvog avgusta više od 15.000 dece je prošlo kroz evidenciju Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. Njih više od 4.000 bilo bez pratnje roditelja, zbog čega su još izloženiji opasnostima koje ih vrebaju na putu.
Dečja cika i graja. Dečak od četiri, pet godina šutira malu gumenu loptu na gol. Nešto dalje, devojčica, reklo bi se njegova vršnjakinja, igra se sa plastičnim cvetom. Ne, ovo nije slika iz nekog beogradskog vrtića ili školskog dvorišta, već prizor iz parka pored Autobuske stanice, gde se izbeglice sa Bliskog istoka odmaraju od napornog putovanja i prikupljaju snagu za nastavak puta.
Mismila
Tamo razgovaramo sa Mismilom, 13-godišnjim dečakom iz Kabula. Glavni grad Avganistana napustio je pre mesec dana. Tamo je ostavio roditelje, svoj dom i školu koju je pohađao do šestog razreda.
„Moja majka i otac su u Avganistanu. Tamo je ugroženo mnogo ljudi. Talibani se bore protiv Hazarejaca. Hazarejci protiv Tadžika, Tadžici protiv Pašaja. U Avganistanu je mnogo borbi i ne možemo tamo da se školujemo“, kaže nam ovaj momak.
Sirijac Abdu Rahman tek je nekoliko godina stariji od Mismile. Detinjstvo ovog 16-godišnjaka iz Dare brutalno je prekinuto. Pokazuje nam veliki ožiljak na kolenu i veštačko oko.
„Helikopter je bombardovao moju školu. Izgubio sam oko. Sada putujem sa porodicom: sestrama i bratom, ocem Jaserom i majkom Nidžud. Putujemo 28 dana.“
Tokom tih nedelja provedenih na putu, ovi ljudi se suočavaju sa brojnim problemima. U jedan plavi ranac stalo je sve što je Mismila poneo sa sobom. Najmlađi je u grupi od nekoliko Avganistanaca, prijatelja koje je, kako kaže, upoznao usput. U Beogradu su proveli jednu noć.
„Spavali smo ovde, na zemlji u parku. Jako je prljavo. Imamo mnogo problema: ne spavamo dobro, hladno je noću, a nemamo odeće. Nismo se presvukli danima. Nemamo odeću.“
Abdu Rahman
Dugo i opasno putovanje vozom, autobusom, brodom ili pešaka naporno je i za roditelje koji putuju sa malom decom. Neformalno udruženje “UdruŽene” podelilo je u utorak 11 nosiljki majkama u parku, te pozvalo sve koji imaju opremu za bebe i ne koriste je da se jave i doniraju izbeglicama kojima je potrebna.
Dvadesetdvogodišnja Avganistanka Marjam pošla je na put sa mužem i dvoje dece. Muhamed Jusef ima dve godine, njegova sestra Melina je četvoromesečna beba. Do Beograda su putovali 40 dana.
„Dobili smo mleko, sokove i pelene, odeću i obuću takođe. Lekari nas nisu obilazili. Idemo u Nemačku. Želimo bolji život za našu decu“, priča Marjam dok sedimo sa njom i njenom porodicom na travi u parku.
Samo do prvog avgusta više od 15.000 dece je prošlo kroz evidenciju Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila. Od toga je njih 4.114 bilo bez pratnje roditelja, kaže Radoš Đurović iz centra i dodaje da su ova deca posebno ugrožena.
“Najbrže prolaze deca bez pratnje roditelja, što je apsurd imajući u vidu da je najteže putovati kad si sam, a pogotovu kad si dete”, kaže Đurović. “To ukazuje na organizovano krijumčarenje dece i trgovinu ljudima. U zemlji tranzita jedini rad na prevenciji i sprečavanju zloupotrebe dece i njihovoj zaštiti kad su bez roditelja jeste smeštanje dece u adekvatne ustanove koje se tiču zbrinjavanja dece. Mi nemamo centar za prihvat maloletnih tražilaca azila bez pratnje roditelja. Deca se smeštaju u centre za azil koji su centri za sve. Dakle, nisu specijalizovane ustanove, tako da su deca i dalje u tom talasu migracije, gde ona pre ili kasnije pronađu krijumčara ili oni njih pronađu i nastavljaju put dalje.”
Izbeglička deca u parku
Put će iz Beograda nastaviti i naši sagovornici iz parka – Abdu Rahman i Mismila. Obojici je krajnja destinacija Nemačka. Uprkos tome što su iscrpljeni od dosadašnjeg puta i što će im na mađarskoj granici dobrodošlicu u EU poželeti bodljikava žica, ovi dečaci ne odustaju od svojih snova.
“Želim da se školujem tamo, želim da igram fudbal. Želim da studiram medicinu”, kaže Mismila, dok Abdu Rahman dodaje:
“Studiraću za zubara, imaću kuću i otići ću na operaciju ”, kaže i pokazuje na veštačko oko, kroz koje ovaj dečak posmatra život koji mu, barem do sada, nije pokazao lepo lice.